Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

154

Позади планинског гребена спуштала се блага падина, и ми се на тој задржасмо. Дозволише нам да подигнемо своје мале, поцепане и дотрајане шаторчиће, да бисмо се колико толико заклонили од' досадне кише. Наш пуковски комесар успио је некако да нам из Прилепа дотури хлеба, сира, чаја. и шећера. То нам је био први хлеб после четири дана борбе и гладовања. Али какав је то хлеб био! У њему две трећине кукурузна брашна, мешен Бог зна кад, буђав и сав распаднут од кише. Имали смо истина и чаја и шећера, али на овој голети нигде једног дрвета да бисмо ватру наложили и воду загрејали. И ја сам, лежећи испод свог бедног шаторчића, слушао у кишљивој ноћи, како моји људи око мене жељко и као гладне звери једу оно што им је дато. Згрчени, под прљавим и подераним шаторима, они су јели све заједно: и хлеб и сир и шећер.

До нас су већ почели стизавати гласови о катастрофи наше војске на северном фронту. Слушали смо, да наше армије одступају Косову и Црној Гори и да народ и власти беже из земље. Те језиве вести, које су у наше душе уносиле једну чудну страву и бол за отаџбином која страда, доносио би нам по који војник из оних пукова који су одступали са Мораве. Ми смо се бојали, да то сазнање не унесе панику међу наше људе и да им не поколеба и оно мало поуздања, — што је било сасвим могуће, поред већ сопственог страдања, душевне и физичке преморености и велике борбе у одступању. Међутим, код тих изгладнелих и неспавањем и маршевима измучених људи, то страшно сазнање о несрећи целога народа, као да је унело у њихове душе један пркос, једну нову отпорну снагу и луду вољу: да се истраје до краја. Само крајње физички изнурени и болесни остајали би уз пут, кад би чете и батаљони, после крајње борбе, продужили повлачење. Лако рањени су ишли с нама, прикривајући своје болове стезањем вилица и правећи шале, за које смо ми осећали, да су извештачене и натегнуте, да би се само прикриле надчовечанске муке. Ни једног случаја бегства или намерних предавања непријатељу, није било за све то време незапамћених напора и страдања.

— Ако је суђено да пропаднемо, онда бар да то учинимо као јунаци и људи, а не као кукавице. |

И једна необјашњива нада испуњавала је све биће наше. Нико није смео ни да помишља на пропаст, нити је могао себи да представи како би то изгледало. Тукли смо се, гинули један по један, падали од изнурености, гладовали и — надали се. Сви смо ми ишчекивали нешто необично, силно и ненадано, што ће нас препородити, оснажити и вратити нам стару моћ и самопоуздање.

Није се чуо ни један глас протеста, што иначе у редовним приликама бива код наших људи. Тих мучних дана био је сваки свестан, да се нема хлеба зато, што га заиста нема. Није се гунђало противу коморџија, чији су лепи, витороги волови, тужно мучући, липсавали јадни од глади и остајали