Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

152

крај друма. И ти добродушни људи, наше старе коморџије, који су увек пуни најновијих вести и масних шала, стајали би погружено крај својих хранитеља који су лагано издисали, и не стидећи се, утирали сузе прљавим рупцима. Затим би некако пркосно и са резигнацијом захтевали, да се и њима даде оружје.

— Без старца нема ударца. Дајте пушку чичи! Уме чича њоме да рукује боље, него што ви, децо, мислите. Наплатићу ја ако Бог да, мога Шарка И Зекоњу, само чекни, баја-Гање, још мало! — покушавали су они да прикрију јад душе своје и да се привидно утеше, и ако им се на лицу и у очима огледао силан бол за изгубљеним благом, које је нашем сељаку најдраже. И сви смо ми тад са искреним саучешћем и једном синовљом љубављу гледали у те старе људе, са којима смо раније увек волели да се нашалимо и на њихов рачун безлобно подесмехнемо.

П.

И те суморне ноћи у глухој планини, сан није хтео да се спусти на очи наше и да нам уморна тела окрепи. Слутили смо и предосећали, да ће у зору опет почети оно, што је вечерас тек престало. У нашем логору прикривеном од непријатељских очију и зрна високим гребеном, светлуцала је жалосна и слаба светлост из неколико шаторчића, где су крај лојане свећице војници крпили подеротине на оделу или поправљали дотрајалу и распаднуту обућу. Једва чујни жагор и и шапат разлевали се по кишљивој ноћи, која је све гушћом тмином притискивала громадну планину. Одоздо, равним иу. стене усеченим прилепским друмом, потмуло је с времена на време одјекивала тутњава кола и топовских кара и допирали људски гласови и њискање коња. То наши артилерци извлаче на Мукош две дебанжове батерије, послате из Битоља, да појачају нашу једину брдску батерију, чији је један топ заједно са коњем пропао у надошлој и брзој Бабуни, при прелазу прошле ноћи.

Недалеко од мене, тихим пригушеним гласом неко је певао у суморној јесењској ноћи, у пустој планини, где се уз стене прибило две тисуће људи осуђених да погину сваког часа, — дирљива и чудна била је та песма. Она је уносила у душе наше разнеженост, од које смо давно одвикли, сетила нас прошлих дана, сретних и безбрижних, и чинила је да за часак заборавимо где смо.

Борјано, Борјанке, салте ли си мома, Салте ли умејеш песми да ми пејеш..

Отегнути и тужни маћедонски напев треперио је и разлевао се по влажној ноћи као болно нарицање за нечим, што је прошло а никада се вратити неће... Одмах после првих тонова песме, престаде у логору жагор, и ја сам замишљавао како у сваком шатору, раширених зеница и напрегнутом пажњом слушају наши људи дирљиву и просту тужбалицу.