Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

153

По гласу познадох да то пева Стојан Кривокапче, добровољац из моје чете, који је иначе радо називао себе комитом. Био је родом из једног села код Кавадара и дошао је к нама као добровољац још "дванаесте године, када смо почели рат с турском царевином. Радио је негде и Румунији као печалбар и чим је чуо да наша војска прелази границу и да је рат објављен, прешао је у Србију и стигао наш пук код Пирота. Његово преплануло, голобрадо лице и отворене, поштене очи, кад је једне вечери упитао код нас, учинили су да нам одмах свима постане драг. Командант се у почетку устезао да га прими у пук, и улућивао га је у Врању, где су се формирали

добровољачки одреди, но Стојан је упорно молио и преклињао

да остане с нама, јер му се, вели, досадило потуцати се из команде у команду. И тако је остао код нас. Кад је завршен рат с Бугарима тринаесте године, он није хтео да се враћа својој кући у село. Изгледа, да му тамо нико од породице није жив остао, и да га с тога срце није вукло на родно огњиште. Тако га је затекао и рат четрнаесте године. Два пута је био рањаван, и оба пута се по оздрављењу враћао право нама у чету. И изгледа да би његово изболовано и увело лице добијало тада понова своју стару свежину и претварало се цело у онај велики, добродушни осмех, због којег смо га толико волели. Међу војницима, на слободном ваздуху и у брдинама, Стојан се изнова рађао.

Било је још нешто код тога ведрог јужњака, чиме је он стекао и стално одржавао наше неподељене симпатије. Он је вазда певао. И на маршу, и у борби, и у логору. И док би други стиснутих зуба и ћутећи подносили напоре и муке, или би једва чекали да се одморе, кад је то могуће, Стојан је стално на по гласа или својим високим, звучним тенором певао, радећи уз то ма шта око свога оружја или одела. Било му је прешло у навику, да, кад ви што запитате, он вам одговара у стиховима које песме. Ако би га запитали, да ли је ожењен, он би се испрсио, затурио шајкачу на потиљак па, лупнувши се у груди, запевао::

Моја-та-је жена пушка брзометка дружино, комити, бре!...

Мени је Стојан нарочито био симпатичан још и због тога, што је код њега све било не удешено и извештаћено, већ је ишло од срца и искрено, онако како је он осећао. Он никад није говорио о себи о својим заслугама и ранама, нити је умео да се размеће својом љубављу за земљу, износећи на пазар своја интимна осећања. Ја сумњам, да је он чак и био вестан оне идеје за коју смо се ми борили, страдали и гинули и коју смо покушавали да објаснимо својим војницима. Али је он знао једно: да душмани хоће да нам отму огњишта и да униште име и језик наш, а то му је било довољно, да залаже себе и свој живот тамо гдје је требало. Он ниједаред није рекао, нити би то можда умео да изрази, како жарко љуби земљу своју и како ће за њу дати и последњу кап крви, али