Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

154

су му зато очи сијале једном бескрајном нежношћу и поносом,

кад би причао о свом народном крају, тиквешким тучним њи-

вама и чувеним виноградима његушким..

И кад сам те јесењске и мртвачке Нави на Мукошу чуо Стојана да пева, мене спопаде уморна жеља да га видим и поразговорим са њим. Осетих се тада некако мањи и сићушнији од тога примитивног човека са чистом душом великог детета, који те ноћи, док ми сви стрепимо од очекивања нечега страшног и ужасног, показује спокојну равнодушност и чак певуши у свом бедноме шаторчићу.

Огрнух се шињелом и извукох побаучке из ниског шатора. Напољу је била мркла ноћ и сипало је из неба. Једва сам успео да навикнем очи на помрчину и да разазнајем мале шаторе, да се не бих саплео о конопчиће. Упутио сам се по гласу песме и застао пред Стојановим шатором. Кроз подеротине прљавих шаторских крила продирала је слаба светлост једне воштане свећице, и ја загледах унутра. Било их је осим Стојана још двојица. Они су лежали поребарке, скупивши кољена скоро под браду и пушили, одбијајући лагано и са уживањем плакасте димомве. А Стојан је, згрчен на средини шатора, држао преко крила раширену торбицу и једном сукненом крпицом ревносно чистио пушчане метке. Парче воштане свећице прилепио је на врх опанка и одмерено, пажљиво трљао крпом мале, жуте и витке месингане чаурице, па их затим слагао у фишеклије. При томе би измицао главу и искоса одмеравао, да ли су метци добро сложени у својим рамовима. И за све то време он није прекидао своје пригушено, отегнуто и тужно певање. Изгледа да му се рефрен у песми нарочито допадао, јер га је он, занет у посао и заборављен, механички понављао по неколико пута, и кроз глуху мокру ноћ одјеки: вала је као печални ехо старинске рапсодије:

Не ли те је жалба За стара-та мајкаг...

— Што ти увек тако жалостивно певаш, Стојане> запита га Спасоје.

— Како то питаш Песма им је таква.

— Знам ја то, брате, али зар па не знаш ни једну веселуг

« = У нашем крају не чује се одавна весела песма. Живот

нам је јадан и чемеран, па нам је и песма таква. Наш народ у Маћедонији од како зна за себе, аргатује за другога. Радиш си твоју њиву, знојиш се цело лето и једеш лук и хлеб, а кад у јесен дозре твоји кукурузи и виногради, онда дође ага па однесе у своје хамбаре, а ти останеш да чекаш зиму без хљеба. И ко може тада да пева веселог —- објасни Стојан уздахнувши.

— А зар у вас није обичај, да се заволе момак и девојка» То је бар весеље, и без зноја и муке. Како онда певате» пецну га Спасоје, креснувши шеретски оком на онога трећега, који је пушио и ћутао.