Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

155

— Ех, братко бре! Знамо и ми што је младост, ама. судба наша је проклета: Тол ко што станеш на снагу, момак станеш, а татко ти збори: хајде, синко, фајду да видимо од тебе! И чим окопне снНегови на Голешници и гора почне да зелени, наши момци. крећу на печалбу у Србију или у Влашку, и тада: Хајд, со здравје младост и момковање! А ако ти татко и нађе и ожениш се, то будеш с невесту пол годину највише, па онда опет у свет. Нема ту, мој Спасоје, ни весеља ни песме. И кад волимо, ми тугујемо и жалимо. Убит је и баксуз наш народ, — говорио је Кривокапа, а доња му је вилица подрхтавала. —- Бог нам даде, ама људи не дају, — продужи он више као за себе. Имамо земљу какве нема ни у богатој Влашкој. Кад стигне лето, тиквешко поље се улеже под пшеницом, а у јесен наши виногради замиришу, на зрело грожђе и јабуке сенабије. Али шта све то вреди, кад нисмо сигурни, да је то све наше. Нас све као да огреја сунце, кад заступа Србија двандесте године. Тада као да наше њиве и виногради пропеваше, а народ раширених руку дочека браћу из Србије. Ја бејах тад у Скопљу, па се измолих у командира и одох у моје Галиште. Али тамо сам затекао кућу разорену и изгорелу, стоку разграбљену, воћњак исечен, а старог оца нађох на умору од рана, које му турске харамије зададоше. _

— Па што тада ниси остао код куће Бар ти ниси морао да се враћаш у чету, ако смо то морали ми, — запита Стојана онај други војник, у чијем се гласу осећало једно притајено сажаљење просте и у себе повучене сељачке душе.

— Ама мислио сам ја да тада понова почнем кућу да кућим, да пригрлим своју сиротињу и да радим земљу, као и дедови моји, — али тада опет ударише на нас Бугари. Они хтедоше да нам отму земљу и затру имеи језик наш. Па зар сам могао остати у селу да рахат орем своју њиву, док српска војска залаже своје главе за нас> Дохватио сам моју брзометку и дошао опет код вас. И тада се зарекох, да се нећу жив враћати кући, док опет не буде све наше...

Свећица на врху Стојановог опанка поће да догорева, цврчећи и пуцкарајући, и он нагло духну у њу. У ниском шаторчићу настаде мрак и једно мучно ћутање, прекидано само дубоким уздахом некога од оне тројице унутра.

Било је можда пола ноћи. Киша је почела постепено да престаје и малаксава, и било је мало видније. Кроз ноћну тишину чуо се кадкад пригушени кашаљ, или нехотични удар пушке стражареве о камен. Ја сам се лаганим корацима враћао своме шатору, док је око мене свуда редом потмуло одјекивало хрипање, јечање и уздисање преморених људи, који су спавали једним болесним сном пуним привиђења, трзања и слутњи,....

|.

По њиховом обичају, који смо ми добро знали, Бугари су нас напали још пре свитања, онда, кад је тело најломније, и кад се изнурени људи, тргнути иза сна, не могу брзо да.