Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

156

'освесте и приберу. Они су у гоњењу за нама имали само један циљ: да нас честим препадима изнуре физички и душевно, и да нас на тај начин приморају на предају.

Мене је те зоре из полусна тргао један потмуо пуцањ, за који нисам могао одмах да разазнам од чега произлази. За њим је дошао други и трећи. Тек тада познадох тресак бугарске бомбе, по правцу од куда је пуцањ долазио, изгледа да је бомба бачена испред наших предстража...

Скочио сам са свога лежишта и излетео напоље, где су наши војници већ почели да се прикупљају. Још је било мрачно и иза једног облака плашљиво је надвиривао месец, и својом мртвачком светлошћу обасјавао крајичак хоризонта. Људи су, још сањиви и топли после спавања, дрхтали су од студене влаге и узбуђења, и — зарасли у браде, ослабљени и погурени — пре су личили на ноћне авети, но на жива створења. Нико ништа није говорио и ћутке је загледао друг у друга, да би се уверио стоји ли још на своме месту у строју.

Са оне стране, где су биле предстраже, почело је пушкарање, али ретко, тек по која пушка... Наши су навикли за време овог повлачења на овакве ноћне препаде, и сада су били веома штедљиви у трошењу муниције, знајући да је то тек почетак.

Из помрчине се чује нечији задихан глас, који распитује за команданта нашег батаљона.

-=- Зове га себи командант пука. Ја сам ордонанс из штаба, — објашњава тај војницима око себе.

— Зна ли се, Бога ти, шта је то тамо — разазнајем глас капетана Симе, командира суседне чете.

— Дошла једна наша патрола и јавља, да се Бугари прикупљају лево од велешкога друма, између Плетвара и Бабуна. Њине комите напале су јутрос наше предстраже, жури онај са обавештењем и одлази даље.

Чете су се прикупиле и стајале једна поред друге, док су водни официри прегледали своје људе и вршили прозивку. Паљба на линијама наших предстража наједанпут је престала, и планином завлада она мртва, бескрајна тишина, која туда од вајкада царује. Десно од нас, негде око села Плетвара, чуо се само испрекидани лавеж паса и кукурекање по којег пробуђеног петла.

— Мора да су они прошли кроз село, чим оволико пуста лају, — шапну иза мене Кривокапче некоме од другова. Ово они односило се на Бугаре, и Стојан је некако нарочито нагласио ту реч. .

У очекивању наређења, ми смо се постепено прибирали од узбуђења и изненадног узнемирења. Више нас су се чудноватом брзином растурали облаци, ношени снажном ваздушном струјом и откривали.чисто небо осветљено раскошном месечевом светлошћу, која је постајала све блеђа. Далеко испред нас на истоку, тамо, где смо осавили Велес и Штип, поче на хоризонту да се бели уска пруга, наговештајући сунце.