Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

БИ

(Свитало је, кад смо добили наређење, да се здружимо на Мукошу и дамо упоран отпор.

Наша чета имала.је да поседне једну зубчасту главицу, на чијем је гребену било начичкано, као да их је људска рука слагала, небројено великих каменова, шиљастих, оштрих и обраслих маховином. На овој врлети, где нема ни дрвета за заклон, ни земље за ров, камење нам је било добро дошло за наше бусије.

У дугој колони по један, успужасмо се на главицу, и наши су људи сами, како је који пристизао, заузимали места. позади једног камена. У рату, за време борбе, многе се ствари раде без нарочитог наређења, већ по навици и инстинкту, и официр у таковим приликама обично није имао потребе да врши исправку онога, што је војник сам по своме наређењу урадио.

Борбена грозница и она нервозна запетост од очекивања. блиске опасности, почеле су да нас хватају, а то се видело и по ужурбаности, којом су војници поправљали камените заклоне, и по просушеној псовци официра. Магла је почела да се полако диже са планине. цепајући се у праменове, сличне курјуцима девојачке косе, и откривала је испред нас пространу дугодолину, испресецану јаругама и поточићима. И тек тада угледасмо испред себе на коју стотину метара, гомилице бугарских војника, које су се кретале к нама. Један њихов густ стрељачки строј силазио је трчећи низ косу к нашој четвртој чети. Отуда је и долазила она страховита паљба са те стране. Та чета је држала такође један ћувик лево од нас, а њега су Бугари, како се видело, хтели пошто пото да заузму. Ми смо са свог положаја јасно и голим оком гледали, како се наши четвртаци збијају један уз другога на ивици ћувика, образујући један живи зид и не прекидајући ватру. |

Ми смо лежали на своме положају, припијени као пијавице сваки уза свој камен и очекивали да нам се Бугари приближе на одстојање које дозвољава да се може сигурно гађати. Између нас и бугарских оделења, која су наступала к нама, била је једна велика јаруга, којом су се њихови стрелци неопажено провукли и сасвим неочекивано појавили се пред нама на стотину метара. Џолегнувши по земљи, они одмах отворише ватру, а ја мојим људима наредих, да нико не пуца док Бугари не крену напред. И кад они после кратке паљбе почеше да се пребацују ближе к нама, у гомилицама. по три или четири војника, наши отворише страховиту ватру. Заклоњен иза једног камена, ја сам посматрао како око бугарских стрелаца пршти камење од ударања хиљада челичних зрна и како се по који од оних нагло окрене око себе раширених руку и пада наузнако. Успели људи претрчаше једно педесет метара и онда опет легоше. Тада ми паде у очи један крупан и висок официр њихов, дуге косе до рамена и велике црне браде, који је са револвером у руци трчао од војника до