Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

158

војника викао на њих. Затим се наједампут окрене нама и поче да нас грди псујући нам »мамката српска«. Моји војници припуцаше на њега и читав облак кречне прашине подиже се око њега, али се он брзо сакри за једну стену.

— Ха, псето бугарско, што побежер — зачух глас Стојанов и спазих, како се мучи да намести шаржер у магазин пушчани, јер му се беше заглавио један метак. Затим, гунђајући нешто за свој рачун, он се спусти потрбушке на ниже испред наших линија, и западе за један камен, нешто мало десно од нас. Паљба је непрекидно трајала на обе стране, али се бугарски стрелци не усудише више напред. Тада опет спазисмо високу фигуру бугарског официра, који се подиже иза стене, и руком стегнутом у песницу претио јеу нашем правцу и грдио. У том тренуку Стојан се издиже на једно колено иза свога заклона, наслони кундак од пушке уз образ и пушка плану. Дуга коса и брадати официр, протегнувши руке у вис, паде погођен Стојановим зрном и пресумити се преко стене. И тада, у ономе паклу од пушћане ватре, брдског јаукања и потмулог гуђења топовског, захори се наједампут песма, коју Стојан високим и звонким гласом запева: »Колика је Јаворина планина !...« Ми смо слушали његову песму и дивили се његовој смелости и присебности, довикујући му, да се одмах врати међу нас. Осећали смо у исти мах, како се у нама рађа понос због таквог држања нашег војника, и обузе нас воља и жеља да полетимо напред и ножевима отерамо Бугаре.

Случајно, бацивши поглед на ону страну где је била наша четврта чета, приметих учестано махање два сигнална барјачића на врху ћувика. Узех доглед и почех да пратим сигналисање и одмах разабрах да зову нашу чету. Кад сам наредио свом каплару-сигналисти да барјачићем објасни да смо приметили позив, онај из четврте чете поче очајнички знацима да понавља само једно: »Пошљите муниције, пошљите муниције |« |

Између нас и те чете била је једна мала удољина, коју су Бугари непрестано обасипали ројевима зрна, и требало је прећи добрих три стотине метара, па да се стигне на суседни Ђувик. Ја сам био у недоумици и нисам знао на шта да се одлучим. Код чете сам имао довољно муниције, али како ћу је дотурити оним људима тамог! А они можда избацују своје последње метке. И смем ли допустити, да моји војници проносе муницију тим простором, где их чека сигурна смрт Најзад се реших да покушам оно, што смо у таквим тешким приликама обично радили. Позвах себи водне официре и рекох им да питају своје људе: хоће ли ко добровољно да се јави за носиоца муниције четвртој чети. Објасних, да се тамо троше већ последња зрна, а Бугари наваљују све јачим снагама.

После четврт сата дођоше к мени четири војника, међу којима је био Стојан.