Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

166

(наука и знање). То васпитачи треба да имају на уму, па да ту духовну светлпст уносе у душу васпитаникову благо, тихо, обазриво, постепено, полако... За то су просветитељи, за то је просвета.

Наша цењена и много уважена »Просвета« је потпуно разумела ово тумачење свога имена. Она са буктињом духовне светлост и полако и обазриво корача напред, осветљавајући све духовне лавиринте, како у колибама, тако и у планинама. Она је свој циљ потпуно разумела. Она корача — напредује...

Радован Јовановић:

Шта је видела баба Томанија на ономе свету,“)

=— Из народа за народ —

... Отален пођемо даље. Тета напред, а ја у стопу за њом. Не би мало, па дођосмо до једне чесме. Л'јепа чесма, сва од камена, а вода шика дебело к'о ова моја рука и отиче једним поточићем. Мало на ниже угледам двије вашке. Реже једна на другу и 'оће да се изједу зубима, али им онај поток брани да се састану. |

»Тето, јадна, да их развадимо«, велим ја, а она ће мени:

=— Не виде добро твоје смртне очи. Нису 'но, д'јете моје, никакве вашке. Оно су ти чојек и жена. Живјели су рђаво на оном вашем свјету, тукли се и свађали, па их Бог на овоме претворио у вашке и проклео, да се вјечно тако кољу.. Него, кад се вратиш онамо, реци, по Богу, оној млађарији, шта си овђе виђела. Ако је то не опамети, не знам, шта ће...

Отален пређемо поток и стигнемо на једну велику ливаду. Ту нађемо много ђеце. Једна се играју, једна опет беру цвјеће и слажу у ките, да њима своја миле мајке с овог свјета дочекају. К'о ђеца! Немају грија, па им Бог и дао свако добро... Кад бисмо на пб ливаде, а оно пред нама пањ, голем и огорио, а ерваји иксан.

»Тето болан«, питам, »какав вам је то такти пањг!«

— Не виде добро твоје смртне очи — каже она мени. — Није то пањ, већ жена нероткиња. Није да није могла од Бога, него није шћела од силе. Свашта је, веле, проклетница,.

#) Негде подавно, у Подрињу, десило се, да је у тежачкој задрузи Јовановића умрла старија жена, заправо замрла је била. Кад су је, на поњави, спустили крај гроба, жена се пробуди. Народ се препадне и побегне, али баба некако добауља у село, прездрави и умре тек после шест година. За то време доходио јој је тежачки свет са свих страна, да је види и да чује, како јој је било на ономе свету. И причала је баба Томанија, неуморно причала и сејала добро семе низ заостало Подриње. И заслужила је, да се њена казивања, грађена на јакој моралној основици, забележе, а уз њих да се и она помене, од свог праунука, као онај сејач добри из речи Христових,