Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

171

— Па и оне друге женске, поред којих прођосмо, имађаху исто такове руке као и ова девојка! — рећи ће жена.

— Знам, — одговори Свети Сава, — али код оних других није рад тако чист и тако леп као код ове. Па не само то, већ је, као што си и сама видела, све на њој скромно и чисто. А скромност је највећи женски украс, а чистоћа највећа врлина. Погледај је само, како јој све лепо на њој стоји. Све је она сама својом руком израдила. Оне чарапе, они опанци, она кошуља, она сукња, онај појас, оно јелече и она марама на њеној глави, — све је то њена рукотворина. Од главе до пете на њој нема ништа туђег или куповног. Она сама изатка, сама скроји, сама сашије, па јој све тако лепо стоји, и ако је у кројењу такорећи самоука.

Радознала жена се тек сада задовољи овим одговором“ Светога Саве, па оде, да и сама учи своје кћери, да буду овакве. Благо њима, ако поштују науку своје мајке!

Из нештампане збирке А. Лубурића:

Зулум бега Обилића.

(Друга половина 16. вијека.)

Од како је свијет настануо, Није тежи зулум постануо Него сада у Сријем богати Од Турака од Биограђана

Од Турчина бега Обилића

И његово три стотин' даија. У Сријем је земљу учинио: Ђе он виђе на момка оружје: У силају пушке леденице,

А на рамо бистра џефердара, Све то узе Обилићу бего,

А не даде паре ни динара. На ђевојку ђе виђе ђердана На ђевојку и невјесту младу, Он им скида са грла ђердана, А не дава паре ни динара. Све то трпи сиротиња раја. Ђе он виђе вола за фатање, Али добра коња за јахање, Све то узе Обилићу бего,

А не даде паре ни динара. Све то трпи сиротиња раја. Док заплака триста ђевојака, Породише триста копилади, Плађу ђеца, незна им се оца. Све то трпи сиротиња раја.

Кад попови летурђију служе. Дајије им попадије љубе.

Та се зулум трпљет' не могаше, Но заплака сиротиња раја

Уз кољено од Сријема бана. Бан окупи Сријемске главаре, Па овако њима говораше:

»А за Бога, три стотине друга, »Да идемо Биограду стојну, »Да пред бегом даве учинимо, »Неће ли им зулум утркмити. »Виш' овако живјет' не моремо«. Па се диже друга три стотине И пред њима од Сријема бане. Кад дођоше Биограду стојну, Па пред бегом даве учињеше, И пред бегом млого заплакаше: »А] помагај Обилићу бего! »Макни зулум нама од Сријема, »Јал' ми даји сићана фермана, »Да идемо цару честитоме«. Овако им бего говораше:

»Сад ћу вама начињет' фермана«. Добавио тавничке кључаре,

Те их баци у ледну тавницу. Ђе 'но стаде триста рајетника,