Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

172

,

Не би стило триста јагањаца. Ту бијаше вода до кољена, Утурено трње и камење,

Те се легу гује и јакрепи.

И ту бише за четири дана, Ни једоше, нити воде пише.

А завика од Сријема бане:

»А за Бога Обилићу бего: »Одсијеци, али посијеци«.

А вели му Обилићу бего: »Јадан био, од Сријема бане! »Ево вама сићана фермана »Да идете цару честитоме, »Но излази из тавнице, бане!« Јадни Срби бјеже из тавнице. А да видиш Обилића бега, Довео је два мрка џелата, Како који иде из тавнице, Свакојему посјекоше главу. Сам остаде у тавницу бане,

А вели му Обилићу бего:

»Ајд излази из тавнице, бане, »Па да идеш цару честитоме«. Урева се крвца у тавницу,

До кољена бана уфатила.

Види бане што се учинило,

Е свакога погубише Турци,

Па завика из грла бијела:

»А за Бога Обилићу бего! »Немој моју изгубити главу. »Пушти мене, Обилићу бего, »Ја те свачим на свијету кумим, »Да ја идем у Сријем богати; »Да ја продам добра сваколика: »Да ја продам луке и читлуке, »Да ја продам коње и волове, »А на Саву седам воденица, »Те ми мељу бијелу шеницу. »На Дунаву девет ваљаница »Те ваљају чову венедичку. »Па да продам и жену и мајку, »Да откупим и вјеру и главу«. Осијече Обилићу бего:

Двадест ока жутијех дуката, Ако мањка пара до косура,

(С паре ће му изгубити главу. Рока нема него мјесец дана. Оде бане у Сријем богати,

Те он прода луке и читлуке, И продаде коње и волове,

И бијело стадо од оваца,

И на Саву седам воденица

Те му мељу бијелу шеницу, На Дунаву девет ваљаница,

Те ваљају чову венедичку. Мањка њему стотину дуката. На муку се утрефио бане,

Сад не знаде што ће, ни како ће, Но дозива вјереницу љубу: »Ајд уљези у- шикли одају, »Па обуци црквене аљине,

»А уми се водом и сапуном! »Водићу те на нове пазаре, »Да те продам душевну Турчину, »Да откупим и вјеру и главу«. »Говори му остареламајка: »Немој, бане, мој милосни сине, »Не продаји китну Анђелију, »Него продај остарелу мајку, »Сине бане, душевну Турчину »Да му шикам ђецу у бешику«.

_А вели јој од Сријема бане:

»Прођи ми се, моја стара мајко, »Мајку више не би мога: наћи,

_»А љубу је лако набавити,

»Када продам китну Анђелију«. А да видиш китне Анђелије, Ђе уљезе у шикли камару,

Па облачи црковне аљине,

Не мије се водом ни сапуном, Него млаким сузам' од образа. Поведе је на нове пазаре, Тури Анђу одма: на телала.

Ко имаше готовину благо,

Тај не дава паре ни динара. Који нема паре ни динара,

Тај му дава стотину дуката, Вересири а готово нема.

Рок изађе пунан мјесец дана, Вакат дође, оде Биограду. Примаче се Биограду близу,

Па закука од Сријема бане: »Куку мене, моја Анђелијо! »Мањка мене 'иљаду дуката, »Сад ће мене бего погубити!« А вели му китна Анђелија: ; »А не кукај, драги господаре, | »Кад сте били тамо у тавницу,

»Ја сам жене многе окупила, »У образ се пером ударила з