Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

20

Што је далмација доживила под млетачким јармом пп! сит је у свијету. То је крвави ланац свакојаких насиља и разбојничких крађа једне велике државе, као што је била Венеција, на штету мале подјармљене Далмације; — то је вјековно организовано пљачкање слабијега, који не може да се брани; == мучење, убијање, па допокон и бездушна издаја бољих синова Далмације сусједним Турцима, проти којима се је ипак сва Далмација морала увијек. борити, нетом би то захтјевала огавна политика незаситне Зегешаз те.

Крволоштва турска у Босни и Херцеговини била су гласовита у читавом свијету. Не заосташе арменским. Свеопћа запуштеност земље и народа била је такођер провербиална. Послије првог српског устанка великог вожде Карађорђа, 1904. године, само здвојан и устрајан јаук босанско-херцеговачке раје могао је да продре, половицом прошлог вијека, до камених срца европејске дипломације: — очити доказ да је најтеже било јадној раји у овим крајевима. Послије безброј јуначких устанака, или покушаја устанка, најважнији је херцеговачко-босански 1875. године, јер се овај има сматрати предзадњим актом велике балканске трагедије, коју је Србија, наш Пјемонт, завршила епохалним ослобођењем и уједињењем јужних Словена.

Али и овај херцеговачко-босански устанак доказује, како је морало бити очајно стање — свакако очајније него ма било гђе у Турској — кад раја скоро голорука устаје проти свеможному падишаху.

А с друге стране нечувено одушевљење Далмације за овај устанак — Далмација је онда била у јеку свога народнога препорода — и жртве које му је допринашала (Види »Народни Лист« задарски године 1875. 1876. ит, Д. и књижицу Ј. Бианкиниа: Херцеговачко-босански устанак, Сплит 1925.) свједоче, како је наш народ на Приморју живо ћутио и био солидаран са браћом у Босни и Херцеговини и како је и њему на Јадрану био постао несносан туђински јарам.

Посматрајућ дуго ропство Босне, Херцеговине и Далмације, налазимо да се испољује под разним формама, али да су му карактеристичне црте у битности увијек исте.

Турска је у свом дивљаштву примитивна, али увијек окрутна: она има свој гласовити колац, на који, као на темељу неког традиционалног права, хладнокрвно набија живе божије створове, ни криве ни дужне. Има и свој убојити јатаган и своје мемлене тамнице.

Млетачка трпа у своје бојне галије јадне далматинске Шћавоне и удара им на чело жиг галеота, само да их што боље може израбити у своје сврхе. Млетачка има и своје чувене тамнице »П Рпотвбј«, и своје страховито стратиште »П роп!е де! зозру!«. (Мост уздаха). Ако опрашта живот којему велеиздајнику — у Далмацији су били велеиздајници сви они, који нису сљепачки одобравали и најнеправедније владине на-