Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

и црква, сва култура и све уредбе друштва учинише му се

управо неморалне, све противно баш ономе што би по правој култури душе требало да буде. Обузе га потпуни нихилизам. Тек једно светло помаља се из даљине: хришћанство. Оно још живи у души припростог човека. И зато тај човек ради и живи, он носи и ствара живот; све друго поврх тога је лаж и параситизам. И црква и хијерархија само је голема параситска лаж, наказа и негација истинског хришћанства. И Толстој поче да пада овамо, куда је већ од првих својих немира и културних скепса нагињао, у дубоку религиозност.

Била је то мистична религиозност неког посебног прахри-–

шћанства, управо хиперхришћанства.

»У моментима ништа не схваћам« тужи се Толстој у тим данима своје најгоре кризе. Нема науке ни филозофије која би дала смисао живота. Гај смисао треба захватити осећањем. Јер што је живот 2 Што друго него однос нашег коначног бића према неком бесконачном бићу. А то бесконачно треба осетити и прикучити му се вером. Само вера даје једино сазнање и једину снагу живота. Све друго одводи нас у пуста протусловља. И сад се Толстој, тражилац спасења, свог и човечанског, грчевито прихватио тражења вере и исконског непоквареног хришћанства.

»Што може човек да даде у откуп за душу својуг« пита се с еванђелистом Толстој. Ништа! Душа је све ; свет, друштво. и држава ништа. Само индивидуална крепост, култ рођене душе изводи нас ка спасењу. Борбе и т. зв. »напредак« културе само су сатански посао. Право хришћанство не бори се и не опире. И само тако можемо ишчупати корен свега зла.

»Не опири се злу !« то је гесло Толстојевог »апсолутног хришћанства«. То гесло Толстојевог хришћанства одјекнуло је светом приликом анархистичког уморства руског цара Александра [|. Кад је требало судити атентаторима, диже свој глас Толстој и управља писмо цару Александру !!. Позивље га у име хришћанства да атентаторима опрости. »Ви ћете, царе, дати свету највећи пример испуњења Христове науке, ви ћете зло добрим наплатити.... Вратите зло добрим не опирите се злу, опростите свима«. Али Побједоношчев преко којега је писмо имало да дође у цареве руке, зауставио је писмо и предао га тек онда кад су главе анархиста биле пале. А Толстоју је поручио ово: Наш званични, царски и црквени Христ није ваш Христ! Наш Христ уништава и исправља зло, док је ваш Христ сам болестан и треба лека! То:је било године 1881. и од тога датума Толстој је дубоко замрзио руско државно православље. У руској цркви он од сада види свог најмоћнијег непријатеља. И када је у роману »Воскресеније« још једном запламсала пуним светлом уметност Толстојева, и овај пута као увек натруњена филозофирањем и моралисањем, он се ту страшном и уједљивом иронијом обара на цркву и бого– служење. Руска цензура која је досада ради великог светског угледа Толстојевог имена, штедила његова дела, није могла да