Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

допусти овог испада. Брисала му је онај опис богослужења у казниони. Све је царска Русија. могла од Толстоја још некако да поднесе, али кад је дирнуо у врховну санкцију свих уређења руске царевине, свету руску православну цркву, ту је морало запети. Огорчени и мрачни Толстој повлачи се сад све више у се. Најзад је хтео да се посвема усами и да се из самих својих фамилијарних веза откине. Хтео је у касној старости да даде испуњење и пуну санкцију свога целог животног тражења. И како знамо, на том трагичном бегству из рођеног дома престарели Толстој нашао је смрт.

Вечити туђинац, луталац и непомирљиви тражилац истине то је био у својој суштини Лав Николајевић Толстој. Уметност му је била само изражајно средство у коме је проживљавао и изрицао своје страшне осуде и своја бескрајна немирна тражења. И десила му се иронија од судбине, да је баш то средство остало монументалније и грандиозније од свега онога што нам је тим говором уметности хтео да каже. Сама величина Толстојева имаде по томе нешто трагично у себи.

Цела Толстојева филозофија остала је примитивна и без довољно схватања и познавања свих оних момената и података без којих није више могла у 19. стољећу да иступи ниједна филозофија с претензијом на јачу афирмацију. Невероватно је н. пр. с колико је наивности и загрижене моралистичке једностраности стао овај титан-уметник према дубокој, најнепосреднијој уметности, према музици. Класичан је у том погледу његов лични однос према Чајковском, па према музици Бетовеновој. »Крајцерова соната« међу приповеткама, па дело о уметности међу расправама Толстојевим на свакој нас страници буне својим страховито једностраним погледима, каткад управо невероватним разумевањем ствари. А шта да кажемо тек на то, што је Толстој и своју рођену приповедачку уметност, у којој је дао најсавршенији историјски роман света Рат и мир, дубоко презрео и осудио; толико неустрашив и досљедан да најзад осуди и сама себе>

Мрачна религиозност његова испољила се напокон у немогућој формули хришћанства: Не опири се злу! И ту је стао чвор целе трагике његова живота. Он коме се од детињства цео живот одвијао у непрекидном и изновичном револтирању и опирању, он долази до науке: Не дижи се против зла! Он који је неуморно и непрекидно радио и трсио се да подигне из барбарске таме руског сељака, сам својом руком писао букваре за мужике и ковао планове за аграрне и социјалне реформе, он исти се диже са својим великим именом, да пред читавим светом укори Емила Золу што је француску омладину позвао на што интензивнији рад у име прогреса. Какав прогрес и какав радг Рад и борба створише пакао на земљи то је сад филозофија и религија Толстојева. А што је био сам Толстој, до краја живота 2 Једна једина голема оптужба! То је право име за тип његова генија. Радио је и борио се, док није издахнуо, проводећи у дело своје мисли. И као обнемогли