Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

40

старац, пред скору смрт он показује такову гесту отпора да је свет стао изненађен : бегство из Јаснаје Пољане.

Толстој се је дакле сам опирао, и тер како опирао; све до. посљедњег даха. Био је он динамик колико и мистик. Безброј тешких сукоба с људима и институцијама, напослетку отворени разлаз с рођеном фамилијом, тешка су сведочанства за то. |

Па ипак, на крају, он поставља страховиту формулу дефетизма и пасивности. Ту је стала психолошка загонетка личности Толстојеве. Неизравнана борба целог његовог живота укочила се најзад у једном апсурду. Па ипак и тај апсурд мора да има своју унутарњу психолошку логику.

Пођимо овако, да бар некако објаснимо животни апсурд Толстојев: Је ли он исправљао само званично ортодоксно руско хришћанство > Не, он је заграбио много дубље и радикалније !

Његова коректура погађа саму личност и науку Христову како она одсева из првих врела хришћанства, из самих еванђеља.

Христов лик борбен је и динамичан. Христ се хвата отворено у коштац са злом. Његова осуда страшна је по његове противнике, и ако уочимо према синоптичким еванђељима, нарочито према реалистичком Марку, психолошки лик Христов, видећемо лик непомирљиве жестине, бескомпромисне горљивости која гази читаве типове и читаве институције. Љубав његова нује будистички пасивна, већ делотворна и борбена, с оним природним психолошким наличјем које прелази у тешку и дубоку аверзију према свему што смета том принципу љубави“) И тако је било природно да је дошло до реакције и најзад до прогонства и смакнућа Исусова.

Исус се је борио против зла. Психолошки, прама еванђељима, Побједоношчев је ипак имао право, против Толстоја ! Јер Толстој се стварно одваја од саме науке и рада Христова. Христово решење животног проблема Толстој је хтео још једном радикалније да реши. И сад, можда су тешка животна и борбена искуства навела Толстоја на то, да борба нема смисла, реагирањем на зло, то се зло само повећава. Принцип љубави и опроста треба повести до последње линије, до најзадње консеквенције. Апсолутни христианизам! Прелазећи у борбу против зла, и сами упадамо у зло и у све гадости живота. Прихваћамо живот с лицем и наличјем и заплићемо се у безизлазни лабиринт природне психолошке динамике борбе. И зато је једино решење те трагичне дилеме живота: Спусти руке, пусти све, не опири се.

Кроз ту формулу, која негира све основе живота и културе, провирује очајнички, згођени — Нехљудов. То је онај стални Нехљудов, главно лице Толстојевих романа од Власте-

#) Тај живи, човечански психолошки лик Исусов, као и проблем психолошке могућности његовог лика у еванђељима, покушао сам реконструирати у мом делу Христ, Будха, Шопенхауер, Загреб 1925. Овде за

поређење с Толстојевим хришћанством, доносим само пар потеза из тога лика.