Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

98

Овде се то питање само спомиње, колико да се тиме призна да одговор није дат самом речју препород. У главном, имамо два разлога да употребимо ову реч без дужег предумишљања. Први је разлог што западна и средња европска култура како су је стварали Италијанци, Французи, Немци и Енглези чини све шире таласе по данашњој екумени: Нови Свет је развија често с више успеха, него ли Стари Свет где је постала. И не само то, него је ова култура таква да њени носиоци господаре, па је намећу и свом робљу: то је култура господара у данашњем свету. Јапан ју је примио да би избегао улогу колоније, данас је прима Кемалова Турска, па ће је, може бити, примити и Кина, и Гандхијева и Тагорова Индија.

Други разлог јесте чињеница: с примањем нове европске културе, наш се народ национално и социално ослобађа. Власт бегова и аустро-мађарских барона и грофова престаје, а то нам даје довољно права да нову ову културну ориентацију обележимо као препород.

У овом, дакле, чланку ће бити реч о томе како је Војводина, претходила у томе за Неманићске, православне Србе, примала и даље развијала европске начине живота. А неће се говорити о главним обележјима те европске културе; неће се, чак, давати ни систематски преглед продирања европске науке и уметности, њене привреде међу Србе. На једноме мање важном пољу живота, који обично није у средишту интересовања културног историчара, овде ће се бележити како је Војводина приближавала Србе Западу, примајући нову за њих европску културу, стварајући нове облике живота, мислећи при том на »осталу сад још сужну браћу, да не морају, кад им сунце слободе сине, тумарати по мраку незнања, и с нова лед пробијати«(Светозар Милетић).

Публицистика као моћан орган препорода.

Једна од главних карактеристика нове европске културе јесте њен рационализам, то што почива на математици и техници; а стим је у вези и њено веровање у напредак човечанства, као и њене реформистичке тежње. Овако гледана, историја Нове Европе изгледа као низ реформних покушаја који су долазили редом мањег отпора: реформа уметности (Ђото, Грунелески, Донатело; Данте и Бокачо и други), па реформа веровања и цркве Виклиф, Хус, Лутер, Калвин и Цвингли); па реформа политичка: енглески парламентаризам и Француска револуција, па економско реформисање: појава социализма, синдикализма, бољшевизма. _

Све те реформне покрете, које је Европа доживљавала за последњих шест стотина година, ишао је наш народ да доживи, прими и примени на свој живот за мање него двеста година. Јер, дубоко у осамнаести век, Срби у Војводини слабо улазе у облике новог Европског живота, него све чекају да се, као савезници аустријске војске, врате на Балкан. Тек кад изгубе ову наду, бацају се и главом и пасом у матицу европ-