Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

КЕ 197 ХХ.

Они који су мислили да је уговор од 1455. последњи међу Турском и Србијом, само парче хлеба деспоту Ђурђу, пчади су право. Напад на Београд од 1456. зауставио је процес и забавио султана Мехмеда дру“

гим пословима. Деспот Њурађ међутим, подлегне ста-

рости и боловању од рањене руке, те умре уочи самог Божића исте 1456. године. Деспотство остане на деспоту Лазару. Али у деспотској породици није било јединства. Једни су дооро разумевали прави смисао: уговора од 1455. и сматрали су да деспотска породица нема ви'пе снате ни за какву политику. Деспот Лавар поводећи се по жени, деспотици Јелени, није тако. мислио. Деспот Лазар и орат му слепи Стефан а деспотица Јелена, која се већ бринула како ће удомити своју ћерку. теглили су више к анти-турској, угар-= ској политици. Царица Мара деспотица Јерина, Ђурђева жена, брат Јеринин Тома и најстарији син Ђурђев слепи Гргур били су против те политике и заступали су мишљење да се треба лржати Турака и султана.

Мало више од четири месеца после смрт Ћурђеве, склопи очи и жена му, деспотица Јерина, 3 3. маја 1457. Колики је био расцеп у деспотозој породици, види се по томе што се говорило да је деспотица Јерина отрована. А чим је она очи склопила, парица Мара, њен ујак, брат Јеринин Тома, велики војвода, и слепи Гргур, најстарији син Ђурђев, сместа оставе двор деспотов, не чекајући ни да се Јерина сахрани. Путујући у великој жалости у Турску к султану Мехмеду, дарица Мара се устави у своме манастиру Св. Богородице код Беле Цркве.

Прве ствари су јој биле молитве за покој душе деспотице Јерине, а по том 'одмор од жалости и од пута.

Манастир о Богородице дио. је тада пун калуђегица. ј Пе ЕТ

РЦ ЦРНИ ан рт