Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

У манастиру Св. Николе код Беле Цркве није вине било старога оца Калистрата. И он је умро на скоро после деспота Ђурђа. Погреб му је био величанствен. Народ из далеке околине беше се слегао да испрати омиљенога старешину = народнога учитеља и па ожали што га он оставља баш у доба када му је најпотребнији био. Тако је вашла признања његова искрена служба народу: А он је, целога свога дугог века, једино саветом и живом речју, служио правди и истини в штитио слабога и поштенога. Људи су плакали растајући се с њиме. Један једини човек који је требао ла буде, није био на том погребу. То је оно Мустафабег Гвозденовић.

После смрти старога Калистрата, манастирска братија избеде за игумана сина Гвозденовића, монаха Калистрата, и ако је био млад, готово најмлађи меБу њима. Гака је била и последња порука старога Калистрата. Млади игуман Калистрат прими тешко бреме - с пуном одлучношћу. Он почне живо учити народ ла се властима покорава, да њихове наредбе врши, али да као очи у глави чува своју веру, свој закон, своје народне обичаје. Нарочито је учио људе да никада не траже турскога суда п да се, у својим потребама, неверницима не обраћају ни за што, осим ако би се што баш морало и избећи се не би могло. За то је упућивао људе свештеницима или манастирским старешинама, пли изборном суду добрих и поштених људи. Свакоме је говорио да од тог ништа боље није.

По том добро промишљеном и прорачунаном правцу сви су изгледи да ће млади игуман Калистрат лотпуно заступити старога оца Калистрата још у вебој мери. За њим је велико име Гвозденовића, које се неколико саставило око врснога сина, када га је променом вере отац издао. Он је знао и црквене књиге и законе на изуст и од њега није било човека који би сву пространу околину Беле Цркве и Топлице у сваком погледу боље познавао. С друге стране, како се