Književne novine

ay a HPorio az RAT A O O Rai 10034,

Povodom stotridesetogodišnjice ro_ đenja jednog od najvećih američkih pesnika, Volta Vitmena, list »Njujork Herald Tribjun«, između dva šarena stupca reklama za radio aparate, najlon čarape, gume za žvakanje i Por. dove automobile, objavio je prigodni članak Klevelenda Rodžersa. U ovo. me članku, kome je dat senzacionalistički naslov »Volt Vitmen protiv Karla Marksa« (kao da je reč o ne. koi bokserskoj utakmici), imperijalistički člankopisac falsifikovao je biografiju »dobrog, sedog pesnika«, izopačio smisao vitmenovske poezije i dozvolio sebi da ga prikaže ni manje ni više nego kao preteču »američkog načina života — u #gSsuprotnosti sa marksističkom doktrinom«, · drugim rečima, pripisao je »pesniku demokratije« volstritske poglede na svet i društvo.

Nije ovo prvi, a verovatno ni poslednji put da reakcionarna književna istorija pokušava da otrgne Vitmena od američkog naroda, da ga prigrabi i upotrebi u svoje antinarodne ciljeve. Ali uvek se tim mistifikatorskim „pokušajima suprotstavljalo samo vitmenovsko delo, kojim nije bilo teško — kao i ovoga puta — da se odbrani svetao lik naprednog ame. ričkog pesnika Volta Vitmena.

Pre sto godina, pošto je već bio pre-

valio polovinu svoga veka, bruklinski štamparski slagač i novinar Valter Vitmen poduzeo je da napiše knjigu stihova, koja će po prvi put verno prikazati »dušu« njegove otadžbine Amerike. Tu se završava neprimetno, ravnodušno življenje jednog od osmo– ro dece farmera i stolara Vitmena iz seoca Vest Hilza na Long Ajlendu: spori i večno zamišljeni Valter bio je već u ranom detinjstvu frčkaralo kod nekog advokata, zatim štamparski slagač, pa seoski učitelj, saradnik i urednik malih provincijskih listova (među kojima je bilo i lažnodemokratskih); pisao je standardne novinske članke, naručene didaktičke romane u ' nastavcima i prosečne pomodne pesme; ni u jedan od raznih poslova koje je radio nije unosio sebe; već je osedeo a nije još izabrao sebi stalan poziv; i ništa od svega toga, što je radio, nije nagoveštavalo u njemu budućeg velikog pesnika Novoga Sveta. Tako je proživeo trideset mirnih, ne= uzbudljivih godina ne izlaze&i iz uskog zavičajnog kruga Bruklin-NjujorkGentington, a onda, 1848, putuje na jug u Nju Orlean i, prevalivši tom prilikom preko četiri hiljade milja, upoznaje sedamnaest šarolikih ame= ričkih državica i Život njihovih stanovnika; zanosi se lepotom njihovih podneblja, slobodom prerija i neobuzdanom snagom roka; divi se beskrajnom prostranstvu i neizmernom bogatstvu svoje domovine i otkriva da su »Sjedinjene Države same po sebi poema«. Ispevati prvi tu poemu i darovati je svojim zemljacima i čitavom svetu to je, izsleda, prva velika neo= doljiva intimna želja koju oseća ovaj “dosada ćutfljivi đrur farmera, majstora, kočijaša njujorških konjskih omnibusa, crnaca, stolara i mornara, 1 tu počinje novi, stvaralački život pesnika Vitmena.

Pet godina Vitmen će uporno i stra– sno raditi na ostvarenju svoje zamašne poetske zamisli, Godine 1855, ne našavši izdavača za svoju knjigu stihova, sam je slaže i štampa u maloj štampariji svojih prijatelja, u 800 primeraka, i sam je rastura, ili bolje reći — pokušava da je rasturi. Ondašnja zvanična književna kritika dočekala ie Mkmjigu pljuskom pogrda, ocenivši je kao »raznoliku smešu ViSORoparnosti, samohvalisanja, besmislica i vulgarnosti«, a za njenog autora, naivećeg pesnika Amerike tvrdila da

»se toliko razume u poeziju koliko.

svinja u matematiku«, Trebaće da protekne čitavo pola veka pa da Vitmenu priznaju pravo na ugledno mesto među osnivačima mlađe američke književnosti, Vašington Irvingom, Fenimor Kuperom i Edward Poom. Knjiga stihova »Vlati trave« (»Leaves of Grass«), prefstavlja sliku mlade demokratije u SAD 50—-60 godina prošloga stoleća, sliku države »slobodnih farmera na slobodnoj zemlji», u kojoj se još nije zaoštrila klasna diferencijacija koja će je pretvoriti u carstvo bankara, milijarđera i trusto-

Volt Vitmer

va, ugnjetača milionskih masa proletera. Kroz Vitmenove stihove progovorio je prvi put narod Amerike. Vitmenovsko »Ja« prolomilo se kao grmljavina kroz američku književnost, izgovoreno u ime farmera iz Ilinoisa, crnca-roba iz Džordžije, mehaničara, ribara iz Čizapika, fabričke radnice, prezidenta–demokrate.., Svoju »ame. ričku poemu« Vitmen {e svu istkao od neizmerne ljubavi prema čoveku i ftaj veliki humanizam je osnovna crta vitmenovske poezije, njena snaga i kliuč kojim se jedino može odgonet, nuti tajna i danas sveže lepote tih jednostavnih stihova. Autor »Vlati trave« s punim pravom mogao je da peva:

»Kamerađo, ovo — nije knjiga, Dodirni je — pa ćeš dođirnuti čoveka«.

Ponosan na prošlost svoje đomovine (»Pioniri! o, pioniri!«), očaran najlepšim vidovima njene. demokratske stvarnosti (»Pesma radosti«), pesnik je sa zanosom gledao u njenu budućnosti pun vere u svoj narod kojega je nazivao »narodom slobode«.

Ovaj patriotizam „pisca »američke poeme« neraskidivo je vezan sa njegovom ljubavlju prema drugim narodima a naročito prema njihovim slobodarskim pokretima:

sJa pevam i nemir” , Jer ja sam verni pesnik svakog neustrašivog ustanika širom sveta«

Plamene stihove ispevao je Vitmen u slavu francuskih, italijanskih i au-_ strijskih revolucionara 1848—1849 (»Evropa«), bodrio je evropske usta. nike na dalju borbu (»EFEvropskom revolucionaru koji je pretrpeo poraz«) i pozdravio revoluciju u Španiji (»Španija 1873—1874«),

Čitavo svoje pesničko delo protkao je Vitmen vatrenim svečano„đeklamatorski komponovanim „manifestima s&lobođe, demokratije i bratstva svih naroda sveta. ”.

Oduševljen procvatom nauke sredinom XIX ~·3<stoleća, on peva čitave himne čovečjoj misli, nezaustavljivoj

(Nastavak iz prošlog broja)

U vencu ljubičastih bregova, i kao da se iz velurno zelene vode izdiže, leži belo svetlucavi grad Ohrid. Širi se na jednom brežuljku, a nad njim, kao kruna, ruševine stare tvrđave. I kada mu, u Večernjoj tišini, iz pristaništa prilazimo, pogled pada na tananu ' harmoničnu lepotu na steni izgrađenog Svetog Jovana Kanea, Stara crkva leži nad ro at 58

nuta nad njim, kao đa traži SVi lastiti sliku u čarobničkom miru vode, i : Veče je i tihi vetar šumori u lisnoj kruni džinovskog platana. Graktanje gavranova stapa se sa veselim glasovima života što buja u gradu. Stotine vranih ptica, nastanjenih u ruševina ma i dupljama starih zidina, svake večeri dolazi, hučno udđarajući krilima, da sa visine drveta posmatra grad. Svetla se pale, kratkovečna žućkasta svetla grada, stvorena od ljudi, i hladno svetlucava,

gađalo pod ovim drvetom u reci Vremena? Ili je i ovo drvo, ovako čvor» novato, izborano, prastaro, razgrana=to, sa Bigantskim rukama, kao katedrala iz lišća i grana. ipak premlado da može svedočiti o kretanju, dolasku i odlasku osvajača Ovog grada na Ohridskom jezeru?

Tragovi ilirske kulture u ovom kraju vode do u šesto stoleće pre našeg računanja vremena. To su tragovi utvrđenja i oni dokazuju da su, još pre dve hiljade godina, tadašnji vlastodršci i generali shvatili strategisk! značaj OVOE mesta. U trećem stoleću pre našeg računanja vremena, OSVOjili su Rimljani ovaj grad, koji je ležao na Via Egnatia. velikom putu koji je za Solun vodio, i nosio ime »Lihnidos«. Moraće se jož mnogo iskapavati da bi se odigonetnula, istorija daleke prošlosti Ohridđa-Lihniđosa. Oko granjce «desetog i iedanaestoBš o ka prvi 'vlađar slovens :OP O ONO e države Samuilo sagvaić je tva ODO što se mračno | šmnmžne izdiže ma Ohridskim jererom. Normanske de skovode, grčko-vizantiski vladari, i parski prinčevi, srpski despoti ima

NA PUT

treptava noć-, na svetla večitih zvezđa. Šta se je đo- '

L. i O. BIHALJI-MERIN

su svoja sedišta u Ohridu. Tada, za jedno is·esno vreme, bujica turske najezđe progutala je istoriju koja se ispisivala u kamenu i slici. Crkve su se preobrazile u mošeje, od propovedaonica postali su mimbari, preko tibo blistavih slika velike umetnosti freska prebačeni su pokrovi belih premaza. Albanci i Turci, Skenđerbeg i Muhamed II, boril: su se za Ohrid.

Oko jezera, skriven po zalivima i izdignuti na grebenima, lebde kupolasti tornjevi iz crvenog kamena. Setna-savečano pričanje fresko-slike o prohujalim stolećima. I mladi student što nožićima i pincetama predano i sa obazrivošću ljubitelia skida milimetar po milimetar, krečni premaz sa zida, da oslobodi dragocenu fresku, jedan je iz ovog naroda razboritih, predostrožnih, učtivih i tiho srdačnih ljudi, koji na ovom jezeru bacaju svoje ribarske mreže, obdelavaju šturu zemlju, okopavaju vinograde i 6rčano i nepokolebivo bore se da Makedonija bude makedonska.

Ohrid je bio sedište svetih Klimentija i Nauma, učenika prvih slovenskih apostola Ćirila i Metodija. Već u dvanaestom veku Ohrid je postao jedno od središta slovenske kulture, Njegov uticaj. u toku razvoja, dopis rao je do Rusije. Bezbrojni manastir! izrasli su u lepoj okolini Ohrida.

Kroz drvenu kulicu ulazi se u dvorište a potom u izduženu crkvu Svete Sofije. Crkva je puna skela. TI šlike sa njenih zidova preslikavaju se. Na jednoj od skela stoji slikar Kratina i kopira legendu o Mariji, Kratina je čovek malog rasta sa licem u koje je život urezao mnoge bore. Njegova pobelela koša skoro je iste boje kao njegov radni kombinezon. Izgleda nam skoro posmatrajući ga gore pri radu. kao da ie | on čovek iz tog prošlog doba, koje ie sada preuzeo da protumači i preslika. Verni sluea ' zanafliin Man što su bili liurli koji su rezbarili lepa duborezačka dela u drvetu i kao što su bili stari slikari, ko-

na njenom veličanstvenom putu otkrivanja svih tajni prirode i istorije čovečanstva. Široko otvorenim očima pesnik posmatra svet, obasjan čudotbvornom svetlošću »kamena mudrosti« i sva bića i sve stvari, od onih najvećih do onih najneznatnijih, od onih najudaljenijih do onih najbližih, čine mu se srodne i bliske j lepe (»Pozdrav svetu«).

Pesnik mašina, pristaništa, vozova, bolnica i mostova, Vitmen je osnivač urbanističke poezije i kao takav učitelj čitavog niza američkih i evropskih pesnika,

»Muzo! prinosim ii naše ovđe i naše đanas.

Paru, petrolei i gas, brze vozove, velike

saobraćajne puteve, Triumfe dana naših: nežni kabl RON: tika...

-

»Pesnik demokratije odlučno je odbacio literarne konvencije svoga vremena, ukalupljene pesničke oblike nasilnu ritmičku metriku i slik i propevao širokim, strastvenim slobodnim stihom, kojim ie jedino bilo moguće obuhvatiti i izraziti ogromno bogatstvo novih nenačetih tema, crpljenih na vrelu narodnog života. On je zamenio tradicionalni, nakinđureni i izveštačeni pesnički jezik. tuđ narodu, sočnom i živom razgovornom reči ulice, farme, pristaništa. novina. Svoj jedinstveni poetski stil Vitmen je izgradio učeći se od slavnih američkih govornika-demokrata jezičnim obrtima koji nalaze put đo srca naroda, i bogato koristeći upečatljive refrene, paralelizme i druga umetnička sredstva biblije a naročito narodne poezije. Kroz vedre stihove »američke poe= me« sevnule su prve munje negodovanja nagoveštavajući približavanje bure, koja treba đa raznese poslednje ostatke feudalističkog sistema na Jugu SAD. Veran svojim stihovima, Vitmen je u građanskom ratu (1861—65) učestvovao u redovima boraca za Oslobođenje crnaca od ropstva, Tri BOdine Vitmen je kao bolničar–dobrovoljac u Severoameričkoj armiji, usred smrtonosnih zaraza boginja i tifusa, prava majka ranjenicima: hrabri ih, piše pisma njihovim kućama, donosi im skromne darove, duvan i brendi. Iz svojih oskudnih novčanih sredstava pomaže napredne listove koji ističu nepobedivu snagu crnačkih pukova i hrabrost kormilara-crnaca na brođovima SAD. Bori se i kao književnik i piše poletne marševe koji nadahnjuju vojnike-~borce-za ravnopravnost crnih ljudi sa belima. Visoko umetinički dokumenat o Američkom Građanskom ratu dao je Vitmen u velikoj poemi »Pesma o meni« i u potresnoj pesmi »O kapetane! kapefane moj« napisanoj povođom đgmpogibije pretsednika Linkolna, 1865.

lako mučen posleđicama infekcije, zadobijene u rafnoj bolnici prilikom previjanja jednog ranienika. zarnženog gangrenom, i ometan još uvek bladnim pa- + neprijateljskim držanjem zvanične književne kritike. Vitmen će do kraja svoga života proširi“ vati svoje »Vlati trave« obogaćujući ih novim pesmama, U njegovom posleratnom stvaranju odražava se sve jasnija diferencijacija klasa u SAD i težnja pesnika da se definiše demokratija u vreme kađa je opasnost od industrijskog porobljavanja već na pomolu. Ali ni starost, ni nemilosrdna bolest (tri puta ga je uđarala kaplia) nisu pomračili njegovo vedro raspološenje, niti slomili njegov optimizam:

»Pozdravljam te, neiskazana blagosti predsmrtnih dana.

Kada je umro, 1892, na njegovom grobu nisu pojali sveštenici, Drugovi

U ZA OHRID

ji su sastavljali svoje boje po strogom ukusu i ritualu. Strpljiv je, srdačnog osmeha. jednostavan, pun Uunutrašnjeg dostojanstva, kao kameni zidovi koji su pobledili i mogu se poOznati tek kad izdigne svetiljku i njenu svetlost baci na savršene oblike i boje srednjevekovnih slika.

To su gesti tuge i plača, to su večite tužbalice za izgubljenim i nenaknadivim, pretstavljene ovđe u obliku hrišćanskih legendi,

Vidimo zid u originalu i posmatra– mo veliko platno kopije. Snažni potezi linija majstorske ruke svesne cilja, savršenost kompozicije, snaga izraza i harmonija boja preneti su verno i sa osećanjem. To su najstarije freskne slike makedonskog slikarstva, kao što i ova crkva spada u najlepša neimarska dela. Prvobitno je sagrađena u devetom veku, na ruševinama jednog paganskog hrama,

*

Putem od Ohrida peli smo se serpentinama i došli kroz doline prespanske oblasti. jednim „komadićem duž velikog jezera. i onđa uz brdo sa= vili do malogo sela Kurbinova. Cela okolina je kompaktno organizovana u radnim seoskim „zadrugama. Šofer, Sterije Ikonov, rođom iz jednog od ovih sela, pozdravlja svakoga na putu i u polju. Svakog zna po imenu i zna mu istoriju,

»Pogleđajte tamo«, kaže a njegovo tamno opaljeno lice okreće se put sela, tako da mi za časak prestravljeno pogledamo u njegove ruke koje su ostavile volan bez, nadzora, »gelo Kozjak je tursko. Svi seljaci su bili nepismeni. Ušli su u zadrugu. Naučili su da čitaju i pišu.eć

»Ništa drugo?«, pitamo.

Ćuti jedan trenutak. Onda progovara: »Naučili su i da računaju i sračunali su da je lakše u zajednici, đa je bolje bez eksploatatora«.

Crkvica koju tražimo leži, skoro skrivena. pod gramama jednog starom orahovog drveta, u jeđhom tamno zelenom dolu, u kome žubori voda planinskog potoka; usamljena, tajanstve~>

KNJIŽEVNE'NOVINE

NA ČIJOJ JE STRANI VOLT VITMEN ~ TRIKUĆE BORE STRNKOVIĆA,

po svome vranjanskom izgledu i &VO- —

njegovi čitali su iz knjige »đobrog, se.

dog pesnika« najlepše stihove koji slave. život, ,

Desetine istoričara književnosti, sabraće člankopisca iz »Njujork Herald Tribjuna«. upinjali su se, bezobzirmo i tvrdoglavo, da unakaze Vitmona, a Desnikovo delo da iskasape mistificiraju i prema svome ukusu prekroje. Neki su pesnika internacionalizma i bratstva među narodima prikazivali kao propovednika kosmopolitizma, bez korena u niegovom rodnom tlu i kao anarhistu, drugi su opet strastvenog pristalicu pozitivnih nauka lJansirali kao poetu nekog mutnog kosmizma, kao mistika, kao panteistu, itd. Klevelend Rodžers je zlonamerno pokušao da, poistovetivši demokratske Sjedinjene Američke Države vitmenovske epohe sa današnjom Amerikom. prikaže Vitmena kao pesnika američkih imperijalističkih snova. Ali i u »tumačenju«e „Rodžersovom,. kao i u »fezama« drugih reakcionarnih istoričara književnosti, lako i brzo se može prozreti jevtina podvala, počinjena sa određenim ciliem da se prazoružaju borbeni pesnikovi stihovi.

Kaže se za Vitmena da je pesnik ne samo američke stvarnosti sređinom prošloga stoleća. »nego i tađašnjih američkih iluzija«. Ako ie to tačno onda je tačno i to da su zlatne reči »dobrog. sedog pesnika« o dostojanstvu čoveka, o ravnopravnosti među ljudima i narođima, o nemihovnom mapretfku čovečansiva i o miru u gvetu prešle u nasleđe naprednih snaga Amerike i čitavog sveta i prefstavljaiu nepresušni izvor vere u konačnu pobedu pravedne stvari radnih ljudi. Nije slučaino da su vojnici prve pobedonosne socijalističke revolucije 1917 pevali Vitmenovu pesmu »Dobujite, doboši«,

O živoj aktuelnosti vitmenovske poezije i o tome na čijoj je strani nenik danas, govori mnogo stihova. Evo samo jedan primer:

»Ja sam ovaj progonjeni crnac, to se ja nogama od pasa branim,

Pakao ceo za mnom juri. Prašte pucnji, prašte,

Uxhvatio sam se za plot, kraste su mi zderane, krv se ceđi i kaplje,

Padam na kamen, u korov. Konji se propinju, jahači viču, podbadaju ih, Uši su mi — kao dve rane ođ toga krika, I evo tuku me razmahujući Wworbačima po mojoj glavi.«

Kao i pre sto gođina, tako i današ, američki pesnik Volt Vitmen svojim životom i delom atoji nedvosmisleno na strani ugnjetenih, na strani na=

prednog čovečanstva. Vasko POPA

sw

i Mekik P. Karamatijević: Devojka koo n i oo a n e ea e ag oba i e i ip a i u kaki

na, teško pronalaziva i delimično u raspadanju, kao hram zaboravljenih bogova u gaju antMe, Izbledeli, prahom vekova, kao kroz prozor od mlečnog stakla, gleđaju sveci sa zi. dova. Crkvica, posvećena majci 50 žjoj. sagrađena je — ukoliko smo mogli utvrđiti — između trinaestog i četrnaestog veka. U apsidi, nadmoćno velika majka božja. na bogato ukrašenom tromu. okićenom skoro arapskom ornamentikom, potseća na boginju pravde. Po svom dostojanstvu i moći pre liči na vladarku oružamih podanika nego na bogomajku u nebeskoi poniznosti. Dva arhanđela u bizarnoj kitniastoi formi, vrlo zrela i sa manirizmom koji potseća na Botičelia, stoje joj sa strana, Prem'šliamo, đa li da jedan od ova dva anđela otputuje u Pariz. na veliku {zložbu naše srednjevekovne umetnosti, da, u švojloj renesansno sjajnoj otmenosti, pretstavlia ovu malu gorsku crkvicu,

Sa ustfezanjem penjemo se preko trošne drvene propovedaonice ka tavanici, da razgledamo jednu od vremena potamnelu ikonu za koju se ni. je dosada znalo i koja je služila kao vratašca za tavan. Kadđa smo stupili na propovedaonicu, susreo nas je DaPli šum krila, Divlji golubovi su DOslednii stanovnici ove crkve.

Kada se izađe kroz nahereni portnl, vidi se veličanstvena širina Prespanskog jezera, Ono daje utisak još većeg, još prirodnijeg, netaknutijeg od Ohridskog. Ako se može zamisliti, ova vođa ima još intenzivnije plavetnilo, kao da su i ona i bregovi. u tromom snu nebeskog mira, prespavali stoleća. Pa ipak, i pored svake brazde koju ribarska mreža povlači po vodi, svakog traga pene za brodom koji se odmah zatvara, postoje zamišljene linije koje jezero dele a sa ove i one strane tih nevidljivih linija sudaraju se sile,

Malo ostrvo u sređini jezera. što se kao kapela izđiže iz staklene površine vode. znak je granice. Ono još pripada našoj socijalističkoi Jugoslaviji. Deo što se južno falasa pripada Grčškoj. A jedan malj trougao, pod planinskim masivom, Albaniji, ;

Ovde su kurbinovski seljaci slušali M#rmljavinu topova, kada su grčki mo-

\

pod”

U Beogradu, i čitavoj našoj zemlji, još postoji veliki broj mesta i objekata — važnih kulturnih spomenika naše dalje i bliže prošlosti, koji ni do danas nisu sistematski opisani i proučeni, niti vidnije obeleženi. Mnogi od njih stradali su za vreme ratova, mnogi iz neznanja, ili od zuba vremena, a međutim ni njihove fotografije nisu sačuvane, Jedna takva kulturna znamenitost bila bi i kuća u kojoj je dugo godina živeo i radio, u kojoj je i umro 1927 godine u Beogradu Borisav — Bora Stanković, najveći naš realista, pisac »Nečiste krvi« i »Koštane«, Ta kuća više ne postoji u Beogradu, a nije sačuvan nji njen snimak, Do pre sedam — osam godina ona se nalazila u onom sDpletu ćOrsokačića s džombastom turskom kaldrmom, levo od nekadašnje Radničke, danas Đure Đakov:ića ulice, u krat“ koj i uzanoj Vršačkoj ulici, koja počinje od donjeg dela Francuske ulice

Rodna kuća B. Stankovića

na Dunavskoj jaliji, a završava se kod dvorišnih pozađinskih zidova biv še »Platnare«, današnje fabrike Metalne industrije, koji je i danas potpuno zatvaraju.

Negde pred Balkanski rat Bori se bilo dosadilo seljakanje jiz stana u stan, a još više. objašnjavanje sa raznim »gazdama«, koji su uvek pronalazilij hiljadu razloga da podignu »k:riju« a retko kad usvajali »kirajdžiske« predloge da ovo ili ono poprave o svom trošku, pa je počeo sanjati da podigne svoju kuću, »makar i na četiri soje«, kako je to imao običaj da kaže, Žaleći•se prijateljima na svoje bezobzirne stanodavce.

Bilo je to u vreme njegovog najvećeg stvaralačkog elana, kada je »Nečista krv« bila tek prepisana pošlednji, treći put, a mnogi planovi za nova dela vrveli po glavi, i zahtevali što mirniji i povučeniji kutak, gde bi, u tišini, mogli biti i ostvareni. Taj

svoj san nije mogao privesti u delo iz '

svojih redovnih prihoda: male činovničke plate i šturih, povremenih, honorara. Zato je tražic neku pogodniju priliku, I ona se ukazala 1910 godine, kada Je završio »Nečistu krv«, sVOje najveće delo, i rešio se da ga sam izda. Kao što je poznato, Bora je ovo svoje delo izdao sami samo zato što nije hteo da ga izdavači dalje eksploatišu, dajući mu bedne honorare kao dotle, što je uostalom bio slučaj i sa svima ostalim ljudima od pera toga doba. Samo ni tada nije bio u stanju đa podigne novu kuću, vecu je kupio jednu gotovu, staru kućicu, koju je posle polako prepravljao, doziđivao, udešavao, kako je najbolie umeo, trudeći se da što više bude »po vranjanski«. Kuća je bila sastavljena od manjih odeljenja, koja s'* išla jedno za dru gim u obliku slova ćirilskog »G«. Ta odeljenja on je posle prepravki spojio u jedan stan, izuzimajući tri manje odaje u predn'em delu, koje su bile zaseban stan bivšeg sopstvenika, pa ih je Bora ostavio odvojene i dalje, ali ne za »kirijuk — rentu, već za svoje goste iz Vranja, Beograda, i drugih mesta, bez kojih njegova kuča nikad nije bila. Ta ku «nije bila ništa veća od mnogih okolnih kuća u toj u susednim ulicama, ali je ofskakala

narhofašisti satirali slobođarske bataljone, Ovde su mnogi naši drugovi, dovodeći avoje živote u pitanje, probijali se do ratnih poprišta, da spasavaju izbeglice i ranienike koji su bili na izmaku snage,

VELIKE I MALE RIBE

Kada je grad Ohr'd za leđima a pred očima samo, jezero, izgleda kao da magličasti velovi lebde nađ stakleno plavom površinom, „Bregovi se rasipaju, a njihove kanture međusobno stapaju. Ističe se samo površina vođe. nabrana u tanPne bore.

Naš čamac blago klizi, Drug Filip vesla. Energičan je, mlađ i izdržljiv. Mrko opaljeno telo, unapređ povijenmo, u naponu je dok, ravnomernim ritmom, zateže remene.

Govorili smo o specifičnim problemima Makrdanije: o muslimanskom i šiptarskon, stanovništvu. To su kompaktne manjine, vredni, daroviti ljuđi, ali ima ioš kođ njih ostataka srednjevekovne verske zaostalosti. Ali se, i kod njih. već oseća snažni pokret buđenja. I kod njih omlađina kreće novim putevima. O jednom primeru iz dana Narodnooslobodilačke borbe priča nam Filip, kratkim udarima povlačeći.vesl= kroz vođu: »Tada — bilo je to u doba okupacije — kađa sam ilegalno radio na organizovanju patfiskih grupa...«

Njego?y jasno plavo oko mimo počiva na nam, ali osečamo da on gleda kroz nas u daljinu i unazad,

»Bilo je u Debru. Bio sam poslan, jer znam albanski i poznašem Šiptare. Prikrio sam se u sirotinjskoj četvrti građa, obukao sam ruho domorod– ca i uzeo niihovo ime. Čuvali su me, kao đa sam j|jeđan od njihovih. Naročito su me čuvale stare žene kao da sam sin dr: pr mjihovom srcu. Moji čovek za vezu bio je oko sebe okupio najnaprednije učitelje iz cel» cdtol'ne. Ali u narođu nije 'mao korena. Rekoše mi, da see među muslimanskim ženama mogu naći mlađe i odvažne. Mogle ii poslužiti našoi stvari. A i svojoj vlastitoj. Ali druz učiteli nije imao poverenja u niih. Nisu dovolino kultivisane, mislio je, 4 ja sam bio mišlienia da ie glavno snaga srca. Po\čno sam. Nije čak ni bilo teško, Bile sti voljne da sarnđuiu. A govorile

“su prekornc da im niko do sađa nije

prišao, niko poverio zadatke, Naročito

a ai II O

| njen uzuzetan izgled nije se ogledao

setili su Fnglesku, Francusku, BelgiJu Mili su i u zemljama narodne demokratije i sađa žele da saznaju istinu o Jugoslaviji.

joj uređenosti i spolja i iznutra. Taj,

toliko u njenoj arhitekturi, koliko u. opštem štimungu, koji je vladao oko nje i u njoj; u rasporedu ođaja, ula-” za, bašte, čardaklije pod gustom vic novom Jozom, donesemom iz Vranja, koja je išla od ulaza sa ulice, pa sve do veranje, u vrhu dvorišta, kao kakav tunel; u izboru drveća, voćki i cveća, i, naročito, u miru i tišini koji.

su u njoi vladali. | :: Kad je liupio kuću, susedi su mu bi-

li, kao uostalom i posle, do njegove

zanatlije,

smuiti, sve mali činovnici, 'koja se

radnici Klektrične centrale,

i onda nalazila na istom ovom mestu”

gde i dangzs — neđaleko od Dunavske jalije. Oni su svi dobro poznava– li Boru od prvih. dana, a i on je njih

sve lično znao. Viđali se često, razgo-

varali, posećivali. Pored kuća bliže

svoje i ženine porodice, to su bile, valjda, jedine kuće u koje je Bora zalazio u privatne posete i nezvan, sa

| . zadovoljstvom i ljubavlju, Od Borine

smuti do Drugog svetskog rata ovaj deo Beograda nije 8e na bolje ni u čem promenio. A za vreme rata, i ono što je bilo malo veće i lepše u njemu, stradalo je najčešće do temelja. Ta sudbina postigla je i Borinu kuću. TI danas je ceo ovaj kraj pokriven kućereima |I kuć.ma, ispresecan uličicama i ulicama, među koje se uplela i kratka i uzana Vršačka ulica. »Našao sam ga u oniskoj kući — ve li Velibor Gligorić u evojim &ećanjima na Boru Stankovića — pod čardaklijom sa »grozjem«, čiju slast umeo je sa uživanjem i p-sničkim osećanjem da veže za „trasne noći topic opevanog vranjskog podneblja. Ova čardaklija odudarala je od okolnih fabrika kao kuta: nekog starinskog odvojenog života, kao deo onog u snovima dočaranog ambijenta Vranja koji je Bora Stanković sa sobom preneo u Beograd....

To je ona kuća za koju Bora kaže u svojim »Uspomenama«, opisujući 6voj povratak iz neuspele bežanije i internacije u Derventi, za vreme PrVOg &velskog rata:

». A koliko se noći provelo ležeći u obamrlosti od šlutnje i uverenja da nikada, nikada više neću videti svoju ku ću. A sada, evo, ev», tu sam, Evo: ispred sviju kuća koje se nižu ispred mene presecane kratkim ulicama, ja već u pameti gledam svoju. Gledam sebe kako savijam za onaj ćošak i odmah tamo u kratu opazim kapiju od svoje kuće, pokrivenu zelenilom; žurno tamo ulazim i grabim ispod možda naherenih i opalih loza, da što pre ulotim kod njih (žene i troje male dece) u sobu i sve ih izgrlim. A najviše onu moju malu koju sam ostavio tek prohodalu...«

Kuća Bore Stankovića u Beogradu ima svoju tešku ratnu istoriju. Prviput stradala je za vreme Prvog svet-

„skog rata, ali ta:dda.je uništeno samo

pokućstvo, dok je zgrada ostala čitava, Od celokupnog nameštaja nađen je po povratku iz bežanije samo domaći klavir njegove dece i jedno etaro porodično kandilo, doneseno iz Vranja. Ostale su bile i knjige Borine biblioteke, ali razbacane i većim delom upropašćene, od kojih se ipak nešto spaslo. A ta biblioteka bila je lep dokumenat njegovih književnih i prijateljskih veza, i on ju je baš zbog toga mnogo i vrlo nežno voleo, i posle rata nad njom tako bolmo jadikovao. U svojim »Uspomenama« on o njoj govori na više mesta, a na jednom kaže i ovo: |

»Obilazim oko kuće koja treba da se popravlja i popunjuje, oko sobe za

(Nastavak na četvrtoj strani)

se jedna grupa razvijala, Jedna od tih devojaka, koje su otišle partizanima, postala Je čak i politički komesar.«

U dnu Filipovih očiju nastade jedna senka. 1.:je poticcla od oblaka koji zaklania sunce. Viđelo se na njegovim usnnma, koje su sada stroge postale, da je io senka tuge, Nastavio je: »Ibe Feli}uća, zvala se, Bila je mlada. oduševljena i pala jc u borbi.«

Za časak je zavladala tišina. Bešumna se kretao čamac po prozračnoj bistrini vođe. Filip opet započe: »Ka= da sam ih upoznao, sve su nosile fe. redže. Vrlo pogodno za ilegalan rad, misilio sam tada. Ali veo nije bio ma=” ska. Bio je wakon, trađicija, okov žene, Kađa im je zatrebala maska za ilegalnost, «Ćć su bile skinule, Nedavna sam sreo jednu iz te grupe. Ime joj je Ćeriman Muća. Rađi u Oblasnom komitetu AFŽ...«

Ležimo na travi. Sićušni insekti obleću oko nas. Nad vodom, što blista pod livadom, uzdiže se žuto procvetalo cveće i tamna zeleno žbunje. Po optičkom „zakenu, proseca horizont

planinskil: lanaca i čini se našem oku

veliko i monumentalno, kao da je utkano u jasno atlasni svod neba, * * -

Na vrhu brežuljka, između posive- |

lih i razbacanih nadgrobnih spomenika i ovaca na paši, čekaju nas na po vratku sa kupanja. Treba da učestvu-

jemo u jednom izletu u Sveti Naum,sa američkim gostima koji su došli u Ohrid, U jednom vrtu, koji je tek u postajanju, u kome još nedostaje meko zeleniuo leja, a cveće stoji u stroju kao da još nije uhvatio korena, aokupljeri su domaći i inostrani gosti i zP ručkom. Profesori visokih škola iz Skoplja, novinari i uglađena i puna

humora lirugaricn prevodilac, koja već

pctnaest dana prati tri Amerikanca! Mister Devisa, po prilici šezdesetogo-

>

~

, :

dišnjaka, čije usko, misaono, intelek=

tualno lize izražava opreznost i rezer-

"1 NH

visanost; mister Pena, sedamdesetpetd togodišnjal-a, živahnog i skoro d

gipkog, i trećeg, okrugloglavog studenta, u šortsu. učenika mister Devisa. Ta trojica su ostatak jedne veće grupe ko'a je putovala po svetu. Po-