Književne novine
Књиге ГОВОРЕ
Роман Александра Вуча
(„РАСПУСТ“, ИЗДАЊЕ „НОПОК“, 1954) ;
О ПОЈАВЕ овог романа, пе Александар Вучо био је за ме мене више занимљива пего | значајна песничка појава. о Имајући прилике да упознам његово дело, све, или скоро све што је за тридесет година своје делатности успео да објави, ја сам о њему стекао претставу као о писцу који је кроз свет поезије ишао својим властитим, аутономним путем, који је нашао у себи довољно снаге да се на позорници наше литературе, у Једном њеном периоду, обележи оригиналним _ песничким, акцентима, али чије ће дело, при свему томе, не само за даљу, него и за сасвим блиску будућност, вредети више као докуменат о једној епохи него као племенит, конструктиван продукат њен. Оно што сам код Вуча нарочито ценио (што изузетно ценим код сваког писца где томе има места) то је да он свој књижевни посао није схватао, није доживљавао као — једну коинциденцију; као активност која је могла али није и морала да буде, већ као једну дубљу личну побуду и потребу, као најосновнији, најиманентнији императив свог духа, као судбину, укратко и помало банално речено. Поезију као разлог и смисао егзистенције, опстанка у животу, у свету. Па ипак — и ово је-уствари парафразирање, само у другом аспекту, исте горње мисли — никада нисам могао да се отргнем утиску да ће Вучово песничко дело остати значајно више за њега лично, за њега као писца и човека, него за самог читаоца, читаоца схваћеног као субјекта који у уметничком делу тражи пре свега једно позитивно естетско уживање, а онда тек личне преокупације пишчеве које се у његовој позадини дају назрети, наслутити, Десетак Вучових књига — десетак књига чији наслови, под маргином »Од истог писца“, стоје исписани на почетку овога романа — и које сам, како рекох, имао прилике да прочитам, дају ми, мислим, довољно основа за овакво мишљење, Почев од „Крова над прозором“, збирке песама објављене 1926 год. до поеме „Мастодонти“ из 1951 год, — све је то за мене више један интересантан и импозантан напор, један грч тражења и окушавања него резултат с којим самоуверено може да се иступи пред читаоце. Ја не кажем да то није много. Романи „Корен вида“ или „Глухо доба“, например, нако нису од најбоље уметничке расе, резултати су на које. аутор без зазора може увек да се осврне.,Поеме „Марија Ручара“ или „Подвизи дружине...“ могу још и данас сасвим лепо да се читају. Вучова надреалистичка поезија, „Неменикуће“ и „Ћирило и Методије“ посебно (наравно са једном великом оградом која мора да се стави увек када је реч о тој врсти поезије) носи у себи понеки виртуелан акценат који не може тек тако да се игнорише. Али све то, и све „остало што би још позитивно могло да се каже, не може принципијелно да измени основни утисак који се има о овом писцу, односно делу које иза њега стоји. Напор је ту, култура је ту, могућности су ту, и многа лепа страница за себе несумњиво, али оно што се назива снажним делом, правим дометом, значајним Уметничким остварењем — тога нема.
А сада, ево, долази овај роман. „Распуст“, Дело које хоће, које тражи да се у целу ту слику унесе један накнадни и врло осетан коректив. .
„Распуст“ је роман о једном заблуделом грађанину. О декласираном буржују, човеку вишег друштвеног реда који прелази у супротан табор тежећи да постане револу ционар. Драма његовог живота по:
, ' 1
чиње да нам се указује не одоздо,
од корена, од самих почетака, него од тренутка када је већ достигла свој врхунац; од тренутка када се јунак, ношен матицом свог опредељења, нашао у логору, на Бањици. Ту, у тој сумрачној атмосфери, у том гротлу ужаса и смрти, где два света своде своје најкрвавије рачуне, тај човек бије своју највећу битку. Разапет између та два антагонистичка света, везан за један само класним пореклом, за други свим осталим људ ским спонама, обећан (како мисли) смрти, и одвојен од ње за свега неколико кратких дана, неколико кратких уздисаја, он покушава себи да дефинише смисао своје животне дилеме, Ко је онр Шта је онр То питање једино је које га још интересује. На смрт он не мисли, Са њом се он помирио, На њу је свесно пристао. Све што га у вези с њом интересује, то је, опет, питање: да ли ће то бити она смрт коју, какву он жели» Смрт једног борца, једног револу-
4
цнонара, смрт која ће објективно да допринесе ствари револуције — или ће то, можда, бити само једно ббично, банално, несувисно трошење живота. И да би дао. себи одговора на то питање он прави једну широку екскурзију у своју прошлост, Ту, У тој бисерној шкољци, он хоће да нађе зрнце своје животне истине. Корен свога вида. Формулу свога битисања. Тако пред очима читаоца почиње да се одвија двострука радња. С једне стране Бањица, логор, кућа смрти: сулуде сенке људских изрода, инквизитора са помрчинама пред очима, управник, Немци, жандарми; и њихове жртве, стотине, хиљаде оних који су, на свом походу да освоје један нови свет, заглавили у ту јазбину и сада чекају последње спуштање завесе, С друге стране један обезбеђен али несређен живот, живот испуњен просперитетом и удобношћу, али без смисла да се радује ономе што му се нуди: буржујски син коме се може све, коме се даје све, али који, по сили предодређења или случајних животних додира, хоће да се откине од тог живота –стремећи једном другом; и сам отац његов, дојучерашњи сељак — паупер са јужних страна, талентовани аривиста који је, најпре упорношћу и суровим лишавањем, а доцније и опробанијим средствима, крађама, везама и женидбама, успео да се уздигне до завидног положаја великог трговџа и првог рентијера у граду. Живот
„тог оца и тог сина, сваког за себе и
у њиховим узајамним односима, и сукоб који је између њих искрсао (сукоб не толико двеју емоција колико двеју идеја, двају погледа на свет) а доцније, када је смрт уклонила оца са позорнице, тај исти сукоб, само сада са мајком, са родбином, са читавом околином, Шта је даље било, не види се, није у роману описано, али једном накнадном дедукцијом, из ретроспективе бањич-
ког чина да се отприлике замислити.
Тај мотив, тај комплекс мотива Вучо је претопио у један комад уметничке прозе који заслужује многу и подвучену похвалу, али томе, као што ће се видети, мора да се стави и једна принципијелна примедба.
Слика бањичког логора, иако Уствари само претекст за исказивање садржаја _ далекосежнијег _ значаја, претставља, за мене, далеко најбоље што је о том (или сличном) предмету код нас до данас написано. То није захват широких димензија, сума лица и догађаја који га репрезентују намерно је сведена на један минимум, али оно што је дато толико је моћно у изразу, толико речито у казивању, и тако неодољиво сугестивно у значењу да добијате изванредно упечатљиву слику целог тог монструозног стратишта и атмосфере која у њему влада. Од читања тих страница понесе се један утисак који се не заборавља.
Са истим таквим, и већим још, респектом морам да се изразим о оним бројним страницама „Распуста“ ко-
је говоре о личности оца главног јунака. Горе је, у пар редова, већ наговештено какав је то друштвени тип био; сада бих још само хтео да нагласим његове индивидуално-психолошке, људске ознаке, Јер он није дат само у пресеку своје трговачке активности „само као носилац једне идеје, као претставник једне друштвено-економске категорије, него,
и врло сугестивно, у пресеку овојих
најинтимнијих личних лорива и преокупације. Као један живи, нагонски, комплексан човек, Човек-емоција, Човек-судбина, Мени је жао што не могу овде да кажем коју реч више о тој страни његове природе. Специјално о овом систематском и, У својој доследности, скоро језивом процесу унутрашњег потискивања коме је тај човек, у служби свом златном кумиру, изложен био. Потсетио бих само на онај детаљ који говори о његовој одлуци да ступи у" трећи брак. На онај његов дуги монолог у возу. То је заиста најчистија уметност,
Међутим, ја не могу да Вучовом „Распусту“ дам и трећи комплименат, Онај који бих највише волео да му дам. Онај који би, уверен сам, и самом аутору највише импоновао. Не могу, наиме, да кажем да је Вучо пројицирао лик главног јунака у оној мери и на онај начин како се то могло очекивати, како је то требало да буде. Драганов 'бањички период, то да. Његово детињство, његова младост, свакако. Рељефно, реално, поетски, Али, изостало је оно главно. Изостао је онај велики, онај есенцијални чин између пролога и епилога. Ми видимо да је Драган постао револуционар (или бар симлатизер), схватамо да је он као лич= ност био предиспониран за такав један превратнички корак, али не вплдимо КАКО је до тога дошло. Не видимо процес јунаковог опредељивања, психологију тог процеса, конкретно манифестовање његово. А то је, на крају крајева, било најважније. И то је, тек то је овај роман могло да учини значајним у пуном смислу те речи, Јер све остало, ма како тачно и ма како лепо казано, мора ла се схвати само као један солидан претекст у главну (необјективисану) радњу романа. Да је Вучо дао тог грађанина који постаје револуционар, ја бих био спреман да у његовом роману видим дело најистакнутијег значаја, не само у релацијама југословенским.
Ову ограду ипак не треба схватити исувише ригорозно. Овакав какав пред нама. стоји, по ономе шта је успео да каже и, посебно, по начину како је то умео да каже, Вучов „Распуст“ означава један добар датум у нашој послератној књижевности. То је једна зрела, свежим, сасвим аутентичним и врло сугестивним стилом писана проза.
ГАВРИЛО ВУЧКОВИЋ
ТРЕНУТАК И3 ДНЕВНИКА _
Зрикавии зричу. Вече меко пада,
над свим што рекох презир горко плеше.
И са свих
страна ничу,
нлкчуј, начу
тотлаве мутне. Ко никада
нестајем. Куд ме воде однијеше7
Гасну моје звијезде. Једна по једна. И сад сам стабло без осмјета м листа. Згажена је моја душа чедна
и тамам сам, ц чета тако чиста.
Умријећу, свеједно кад, Или: умро сам, ч нико вулце за стит мој не хаје. Па ми је страино криво што сам
џотште тисо
ч збио вријеме. Боље да нисам лито сам, боље да сам нечујно и љубио м уздисо тамо гдје трава дубока је
ц тишмна дубока. је.
Овако: тетео.
Петео мене.
Једна тутања лудо тромалшена. Зрикавци гласни зричу и зелене
ч зелене до пјене преко мене.
Изгубих се у трави. Тавни зјена
им тадају таласи мрки. Преко рамена...
Новембра 1958
ДУШАН КОСТИЋ
у Две плакете _ библиотеке „Трагови
(ИЗДАЊА „НОВОГ ПОКОЛЕЊА“, ·- БЕОГРАД,
1954)
Јован Христић: „Дневник о Улису,
(про СУ трагови првих стопа младих који тек закорачу“ ју у стварање, у процес сложен и необичан, у 90бласт ненспитану и неиз-
весну уколико треба да открију Н обелодане нешто занста ново, или на нов начин саопште старе истине које у људима постоје одавно као вечни животни импулси и траже да се искажу или дочарају другима. То је онај прастари нагон стварања, спонтана потреба да се неки лик или облик уреже у стену или нацрта на песку, па нешто остане као траг пред очима људи, а нешто ветар времена одмах развеје; време збрише трагове и у камену, тако да се они више никад Не виде и не препознају, или су трајнији и чини се као да су вечити људски споменици и путокази, сведочанства времена, људи и света,
„Дневник о Улису“ произишао је из сличне стваралачке жудње и У њему се крије жеља за трајнијим трагом, жеља која није нажалост остварена, јер песник још увек лута у раној својој младости, у добу сновиђења и тражења које“ је устварџ само нарочита припрема за све оно што ће да дође или треба да се појави касније, То је онај гласни разговор са самим собом који претходи разговору са сваким другим, онај лични немир и несређеност који треба да се обуздавају и у запту држе или пуштају на слободу, препуштају самима себи да се развију и разлете. Обрачун је то незадовољника који самом себи није довољан и који.не жели више да буде такав какав је, сам са самим собом и „у соби иза завеса“. Све то претходи нечему што млади песник прижељкује, што наслућује да ће тек лоћи, што се у њему иесвесно ковитла, безоблично васлућује,а не разазнаје се, и тако та стално мучи, и чини собу час тескобном час пространом, баш као и мисао И душу.
Цела је књижица приказ једног процеса ослобађања од тих патњи и покушај превазилажења тих личних, затворених концентричних мисаоних кругова чији обим никако да обухвати оно што се у машти жели или имагинацијом назире. Отуда лутање и тражење као неки мит о Улису који је дат у нескривеној самоиронији. То је Улис који плови и лута по својој соби и у њој рекрепра мали свет у коме се креће, али у коме није запазио никог другог до себе, и само себе изражава и приказује, своју сопствену стварност исповеда да олакша себи и опет себи да се похвали да је друкчији и да ће друкчији бити, То су године учења које као да мори машту и спречава младић ка лутања духом, — и тако Одисеј уместо да лута Посејдоновим царством, мора да седи у обичној гимназиској клупи и уместо аргонаутских видика да гледа завесе своје собе. Онда се осети невероватна, скученост и немоћ да се младић покаже самом себи друкчији и поред снажне стваралачке жеље да се пројицира то своје „право Ја“, зато он додирује прстима огледало и никако себе да препозна, настају се пронашао неки смисао „јер нико никога не може да разуме, јер сваки од нас има свој језик који само он зна“, искрсавају вештачке фикције и сновиђења неких људи Који разговарају у тролејбусу, који су уствари разни бесмислени делови песниковог „Ја“, итд.
Наравно, младом песнику ништа не може да компензира сопствену стварност, ни проза ни стихови, ни љубавни парови ни речи, ни руке пружене за загрљај ни речи шапатом у заносу љубави изговорене — „јер је потребно, јер је страховито потребно, потребно отићи некуда“, отићи и побећи из тог зачараног круга, из угла собе, из тих бесмислених покрета духа, из тог песка времена, из тих остатака личности која се распарчала у затвореној соби, побећи из те исцрпљености коју је створила мисаона једноличност, преобразити се у оног правог себе који се прижељкује, тражи и не стиди да се овако искрено исповеда. Ту своју исповест Христић је саопштио одавно познатим модерним литерарним средствима уобличујући
Онда | лутања без смисла да би
је на један специфичан начин, далеко асоцирајући на енглеског плесника Стивена Спендера и са “техником коју је упознао код претходних школа. Овим својим малим списом у којем као немарно меша стих и прозу, повукао је једну дрту у своме развоју, одакле ће изнова по-
" чети, Тако је Христић оставио један
свој траг за собом да зна куда се не сме вратити и куда не жели да
се врати.
Велимир Лукић: „Позив године“
ОШ једна књижипа стихова
која обележава трагове ра
них _ младићких — лутања.
Она нас још једанпут пот-
сећа да није довољно тпознавати поетску материју и осећати је као нешто блиско, уз нас, на дохват руке, и стално асоцирајући на те чудне игре речи и маште помишљати да се са свим тим што се у свест прима може стварати иста или слична таква поезија, или нова, као израз сопствене личности. В. Лукићу се учинило као да је позив године да се он објави као песник и то је прерано учинио.
Читајући ову књижицу сетио сам се анегдоте о једном младићу кога је Едгар Алан По вазда сматрао талентованим и учио га да буде песник. Кад му пријатељ донесе неку соју песму По му каже: „Одлично, исто то само мало друкчије!“, онда му пријатељ донесе исту песму прерађену, а По је пажљиво прочита и онда каже „Изврено, сад исто та ко само нешто сасвим друго“. Лукић све своје песме пише у једном подигнутом Тону који наметљиво делује Као нека патетика грађења великих стихова, а садржај тих стихова толико је безначајан да не може испунити обиман простор њему намењен; и кад успе бар донекле да обузда патетични ефекат тона, он не/може да усклади претенциозан садржај.
Лукић се не задовољава са малим, _ каквим-таквим садржајима им скромним изразима тих садржаја. Његови стихови су празна реторика али бомбаста, он нема идеја а без њих прави трпанац од речи. Он неће да буде једноставан и разумљив, Кал хоће да прикаже апстракционизам, симболику, метафору која синтеизује читаве строфе, он нема шта да апстрахује, никаквих објеката стварности и визија маште који би се сублимирали у симбол, нема мисли ин идеја Као грађе од које 6бп метафору створио, У свом том лутању да постигне идеалан циљ он није творачки нов и оригиналан ни у језику, ни у спреговима речи, ни у песничкој идеји. У том лутању он не понавља ни оно што се пре њега створило У поезији, учини се само понегде Као да тражи неку аналогију са савременим песницима али је извитоперено рефлектује. Наравно, све то не значи да Лукић неће моћи у свом трагању да дође до стазе праве поезије.
МИОДРАГ МАКСИМОВИЋ
Други неуспех драме „Монсера“
“ Њујореу
Драма „Монсера“, коју је са француског текста Емануела Роблеса адаптирала књижевница Лилијан Хелман, појавила се пред њујоршком публиком, после пет година, у другоразредном позоришту Барбизон-Плаза. То је историја једног суровог крвопролића које су починили шпански освајачи Венецуеле почетком Деветнаестог сточ лећа, Главна личност комада је капетан шпанске војске који се одлучује да стане на страну шпанског противника Боливара. [
„Монсера“ је, као и 1949 године на Бродвеју, доживео потпун неуспех. Према мишљењу позоришне критике, квалитети ове драме су такви да се њоме може постићи успех само ангажовањем најспособнијих глумаца и режисера. Протек времена и преношење овог комада у позориште чија је атмосфера интимнија него на Брод“ веју, нису успели да драму „Монсера“ учине мамцем за позоришну публику.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ КЖ ЧЕТВРТАК 17 ЈУН 1954
%
=