Književne novine
Јасно. Видмар"
(Наставак са прве стране)
еторије и није имала ни потребе ни воље да се издвоји из ње и постане сасвим самостална дисциплина
Тај степен свог органског развитка критика је постигла тек после Првог светског рата. Тада је почео Јосип Видмар издавати у Љубљани први словеначки часопис за литературу и позоришну критику („Критика“), испуњавајући га највећим делом са сопственим прилозима који су први скренули пажњу не само на појаву. младог критичара са
његовим смелим и савременим е стетским и литерарно-теоретским погледима, него ин уопштена само-
критику која је почела ла оправдава и у словеначким приликама свој хајзоп Ф'ефте, своје право на самосталност. У време кад је започело у Словенаца упорно тражење нових путева У литератури и уметности, Јосип Видмар није био додуше једини критичар који се руководио естетским принципима, али је био од свих илјачи и у примењивању ових принцила н у доследној борби за нову напредну литературу. Видмарове литерарне критике, поразбацане по ревијама, чекале су деломице и читаве деценије да пжђу у књизи која је дала избор његових најбољих дела, међу њима и оних жоја су значајнија за развитак њего-
вих погледа на литературу него за његово данашње становиште, кад је, Као што сам „признаје у уводу. у“ потпунио своје естетске и моралне крнтерије и са трећом, тј соцнолошком димензијом. '
Поред литерарних критика које се истичу оштром анализом форме и садржине, одлучном борбом против просечности и аљкавости у стваралачком раду, као и истицањем високе естетске н моралне функције књижевисти, Видмар је написао и бројне есеје, нарочито о руским појавама које је одлично познавао. Писао је ни мелитације о различитим проблемима уметничког живота. У време кад су се водиле жестоке илеолошке борбе између напредних и конзервативних сила У „Словенији, он је стајао у првим редовима оних који су се не само из
идејних него и из дубоких човеманских разлога, из разлога високе људске свести, борили за слободу
мишљења и стварања, За неовисност од опскурног и застарелог догмати-
зма. У књизи Медитације изашли су сада и ови Видмарови записи и есеји, штампани. у разним
публикацијама ол 1930 г. даље. Као и Литерарне критике, значајне су ни Медитације не само за личност Јосипа Видмара, за његове погледе на проблематику жњижевности и уметности, за његову борбу против квантитативног и утилитарног схватања културе, нето и за историју идеје и моралних принципа код Словенаца. Мако је Видмар у овим борбама стајао на фронту напретка као појединац, као личност, желећи да буде неовисан од друштвених група и њихових мишљења, он је ипак својом критиком и својим начелима, изазиватући сукобе и полемике, утицао на постанак оних инклинација код највећег дела словеначких интелектуалаца који су за време народноослободилачке борбе неминовно, у овом или оном облику, слабили фронт реакције у Словенији и давала потстрека активистичком покрету у нањионалној и социјалној револуцији.
У Медитацијама налазимо поред Видмарових успомена на извесне сусрете с литературом и с општим питањима живота размишљања о архитектури, о балету, о модерној личности, 0 уметничким погледима ван Гога, о Францу Левстику и познатом глумцу Ивану Левору, о проблемима у новој драматици, о перспективама у будућности и слично. Ова су размишљања настала као плод више или мање случајних потстицаја, али су занимљиви и својом формулашијом и својим ставом према новим појавама; она вајвећим делом нису ни данас изгубила своје значење. У другом делу књиге бави се Видмар својим великим књижевним симпатијама: Шекспиром, Гетеом и Достојевским., ЊеРови погледи одликују се не само дубоким познавањем њихових дела него и с некојим оригиналним теза-
ма које писац износи с великом ин-,
телигенцијом и духовитим примедбама.У трећем делу књиге штампане су Видмарове полемике са католичким доктринарима — чланци о погледима на свет и уметност, о култури и слободи. о слободи у књижевности, о идејама и критеријама. У 0вим написима има много сасвим личних акцената који су, уосталом, оправдани у приликама, које су биле повод за његове полемичне сукобе, али у њима налазимо и многе мисли које су више него само лична исповест или одраз времена и његових _ посебних појава; то су разговори једног видовитог мислиоца о питањима која поред свих друтитвених промена остају жтере-
6 «
сантна и у извесном смислу актуелна, барем као предмет за дискусију и путоказ за тражење нових путева,
Есеј о Прешерну је необично интересантна новост у литератури о овом претставнику словеначке поезије. Интересантност Видмарове студије је у томе да је уметничко значење _ Прешернових песама опширније испитао и приказао баш савремени литерарни критичар коме не може да се пребацује било какав историзам. Поред тога Видмар се, као што је познато, у првом реду руководи естетским критеријима, а баш ова страна најмање је обрађена у досадашњој литератури о Прешерну, Први се бавио значајем Прешерна као песника — уметника Јосип Стритар који је уствари Словенцима сткрио праву величину овог песника. Са финим осећајем за песничке квалитете Прешерна писао" је Иван Пријатељ. Највећи прешернолог, покојни професор Кидрич није улазио дубље У саму срж Прешернових песама, бавећи се више њиховим формалним питањима, њиховом хронологијом и биографским _ испитивањем _ као и проучавањем __ његовог лоба. Прешерну се више приближио својим доприносима _ др. Антон Слодњак, док је Борис Зихерл у врло занимљивој студији приказао Презнерча њ његово време углавном са становишта данашњих друштвених наука. Јосип Видмар је још једном прошао кроз резултате досадашњих проучавања Прешерновог дела и на основи хронологије појединих песама размотрно не само развитак тематике и мотивике у Прешерновој поезији. него и унутрашњу драму песникове личности. Видмар је лао у своме есеју то што смо већ дуго очекивали и што нам његови претходници У проучавању Прешерна нису дали, барем не у мери која би нас могла што потлуније задовољити: наиме критичну естетску и моралну оцену Прешернових песама. Не задржавајући се сувише на анализи песама, он је имао пред собом јасан циљ: дати и утемељити синтетичком методом сул о надвременској вредности Прешернове лирике и етике. Видмар је изнео у овој студији све аргументе који доказују логику песникових осећаја, унутарњу сажетост и јединство његове поезије, артистичку страст, с којом је Прешерн уводио у словеначку поезију нове, за њу тако необичне форме у којима је тада још мало разрађени језик показивао запањујући _ способност _ изражавања најнежнијих емоција и најдубљих мисли, Видмар је порел тога свео на правилну меру и утицај Матије Чопа на Прешернову поезију и још једном утврдио како далеко беше Прешерн од сваког мистицизма и колико је, са друге стране, својим познатим ставом према илиризму учврстио културне и моралне позиције свог народа.
Укратко, Видмару је успело да са критеријима _ савременог критичара потврди оно што је први истакнуо Стритар готово деведесет година у-
назад: да је Прешерн заиста велики“
песник. Али поред свих испитивања остало је у лику Прешерна штошта, о чему можемо рећи и данас да је нејасно и да се не може ухватити нашим критеријима. Ово је, као у Гетеа, мтеотеепзигађе!“. И Видмар с правом закључује: „ИМ можда је баш то најјачи знак његове занста јединствене уметничке величине. Само велика уметност не може да се протумачи и до крај ности промисли“,
БОЖИДАР БОРКО
>
виљи БАУМАЈСТЕР: КОМПОЗИЦИЈА (199/%)
МУ МР
ПАСТИ
њижевни живот Холандије.
и Фландрије ·
УЛТУРНЕ међе Холандије не подударају се с државним _ границама — те земље; оне засецају дубоко у Белгију, захватајући читав њен северни део, где се говори фламански, језик који је, ако се изузме известан број идиома, у суштини идентичан с холандским. Промет литерарних идеја и књига између белгиске Фландрије и Холандије сваким даном је све живљи, Публика која чита на холандском језику, бар потенцијално није безвачајна. _ Политички осамостаљена, Индонезија као тржиште још увек апсорбује холандску књигу. Холандски издавачи верују да ће образовани слојеви Индонежана, којих је сада све више, задржати холандски као свој други језик. Сем тога, знатно „интересовање за холандску штампану реч постоји у Јужноафрич-
у Холандији важи „вредна пчела“, кућа која заслужује да буде помепута ни из једног другог разлога. Она, наиме, ради _ (што је свакако реткост у издавачкој пракси те земље) на задружној основи; писци — чланови задруге примају лоред · уобичајених _ хонорара за 0бјављене радове и свој део годтшње зараде. Откако постоји, а основана је уствари у време Другог светског рата, „Вредна пчела“ није ниједне године претрпела дефицит у пословању. Њени садашњи руководиоци — Луберхојзен и Скоутен, који су дочекаљи немачку окупацију као студенти, радили су на организовању бекства холандских Јевреја, а да би дошли до потребних средстава, 0бјављивали су илегално књиге са стиховима песника из Покрета отпора, Можда се тиме даде објаснити тињеница што се данас око „Вред-
ПИТЕР БРОЈГТЕЛ: МИЗАНТРОЏ
кој Унији, на Холандским Антилима (Западна _ Индија) ин на Суринаму (јужноамерички континент).
Ово не тако уско читалачко подручје. снабдева се књижевном продукцијом на којој би Холандији могле завидети и велике културне пације. Само претпрошле године у Холандији је из пера домаћих аутора објављено 6.728 разних нових дела, што чини безмало трп четвртине ол укупног броја књига издатих у ислом времену у САД (притом треба имати у виду да су САД по броју становништва _ отприлике _ шеснаест пута веће од Холандије). Истина, ти. ражи тих књига су често више него скромни, и бестселером се сматра већ свако оно издање од кога је продато око 5:000 примерака.
Ако је и претерано рећи да у Холандији и Фландрији има исто толико издавача и књижара, колико и писаца, тај утисак се несумљиво намеће. Чињеница да у Холандији данас постоји 1.460 књижара отсликава завидан читалачки апетит просечног Холанђанина. Чак и у најмањим варошицама могу се наћи по две или три добро снабдевене _ књижаре. О бризи издавача и књижара да духовни продукт дотуре и учине приступачним и онима који се за њ нису нарочито паштили, сликовито сведочи „Недеља књиге“: седам дана у години специјални одбор води кампању за „преобраћање литерарних пагана“; холандским рекама, каналима н језерима крстари брод са репрезентативном изложбом књига, обилазећи и. најзабаченије луке у потрази за последњим „паганима“, и ма где брод пристао, на обале Зојдерског Језера или у: каквом речном пристаниту, свуда га дочекују гомиле радозналог света.
„Вредна пчела“ и опасност од књижевног импорта
За једну од најпредузимљивијих издавачких.
не пчеле“ окупљају многи млади и прогресивни књижевници.
Нажалост, књижевни и пословни успех „Вредне. пчеле“ није појава на основу које би се могла чинити уопштавања. Безброј других предузећа једва да животари, а холандска литература у целини, иако обимна по продукцији, _ иако ојачана завидно разгранатом књижарском мрежом, У економском погледу почива на стакленим ногама, Криза у коју је запала, озбиљно се заоштрила кад је дошло до отштег поскупљења хартије и штампарских. услуга.
Поред ове објективне тешкоће са којом се суочавају холандски и фламански писци, постоје и друге. Књижевни уредник водећег холандског листа „Меше Во егдагаве Сопгалт“ романсијер и пррповедач Адријан ван дер Вен жалио се ту скоро на опасност од поплаве иностране литературе на домаћем тржишту. Године 1952, каже он, преко половине објављених романа и новела отпадало је на преводе, при чему су три од сваке четири књиге сачињавали преводи из енглеске и америчке литературе: највећи удео имала је америчка књига, Исто то важи и за Фландрију.
Али неке не сасвим безазлене сметње у развоју и афирмацији домаће књижевности, сматра ван дер Вен. потичу и из субјективних разлога. Такав хендикеп је, например, један посебан облик снобизма који се готово епидемично раширио међу холандским интелектуалцима. Многи од њих се размећу тиме што нису прочитали ниједну једину књигу својих земљака, а сматрају за срамоту ако су неким случајем пропустили да се обавесте о последњем делу којег проминентног британског или америчког књижевника,
„Недељни писци“ или идеали слуштени на земљу
Допадало им се то или не, холандски и фламански лисци, каже Адријан ван дер Вен, не могу опстати без сталног запослења. Желећи да су што ближе стваралаштву, они се у већини опредељују за новинарски хлеб. Али у редакцији листова постепено се утапају у дневну
и: трошећи, против своје воМи снагу у дар, постају ипак само недељни писци : недеља је једини дан кад су у стању да се без остатка посвете књижевности, а то је
ан кад се њихова књи-
обично ид СЕН жевна остварења појављују... као љитерарни прилози у дневној и периодичној штампи. Ова врста недељне „сарадње претвара се коначно У искључиви облик њиховог књижевног изражавања, Сви се они, истина, потајно надају да ће се једног дана потпуно ослободити, али то полази за руком само смешно малом броју. Док је трајао рат, биљо је другачије, У том чудном времену, које је један француски писац назвао „Јев вгапдев масапсез“ дошла је на свет нова књижевна генерација, Ма"да стравичне, године окупације су одржавале код уметника У будности осећање. органске везе са народом. Писци, који су до избијања рата били осамљени, решили су се осаме самим тим што је више мање целокупно холандско друштво доживело насилну изолацију. Дуго занемаривана поезија, нашавши у том времену своју праву функцију као потврда слободног духа, штампала се навелико и додавала од руке ло руке. Чак су и у материјалном погледу тешкоће изгледале мање. Новац тада није богзна шта значио, јер су га, (захваљујући томе што су илегална издања добро плаћана) многи имали у довољним количинама, а и јер је избор онога што се њиме могло купити био сасвим бедан, Издавачи су рачунали на ружичасте перспективе по завршетку рата, те нису ускраћивали новчане авансе за примљене рукописе.
Јот' неко време непосредно после рата писци су се налазили у релативно повољном положају. Издавачи су се и тада отимали око рукописа, и ниједан примерак новот романа или књиге стихова није се дуго задржавао у књижарском рафу. Владини функпионери одговорни за питања културе увелико су ковали лепе планове о унапређењу свих уметности. Међутим, само неколико година касније ствари су се окренуле против аутора. И тада се, констатује ван дер Вен, ново поколење писаца, које није хтело да верује ла неће моћи да живи од овог књижевног рада, горко разочарало.
Упадљив утицај ликовног
Присуство елемената својствених ликовним уметностима свакако је једно од најзначајнијих обележја ка ко холандске, тако и фламанске литературе. Узајамно утицање сликара и књижевника није нова лојава у културној историји тих земаља. Док су оскудевале у мајсторима заплета и фабула, те литературе су одувек обиловале _ великим _ талентима _ за стварање _ атмосфере и евоцирање најопипљивијих призора. Тај љиковни утицај можда нигде није тако јасно изражен као у зрељијим оства= рењима великог епског писца Арту“
ра ван Скенлела (1874—1946), где сценски, а нарочито морални свет толико _ потсећа на Рембрантова платна.
Сликарско-књижевна интерпенетраљија у Холандији толико је приролна да је готово нико и не запажа. Па ипак, није тешко“ приметити да је доајен фламанске књижевности Херман Теирлинк за свој последњи роман Борба с анђелом на"шао надахнуће у раскошним бојама Рубенсовог ремекдела, или да се млади фламански писац Хуберт Лампо за своје Обећање Рахели инспирисао фламанским пејзажима са Бројгелових платна, Један од нај значајнијих холандских живих лпесника Адријан Ролан Холст у суштини је сликар узбурканог мора и пешчаних дуна, док стихови ларовитог Мартинуса Нијхофа, који је Уумро прошлог лета, делују као да је У њима ухваћена. кристалнопрозрачна јутарња светлост Вермеровот холандског ентеријера.
(Наставак на седмој странм) У
КЕИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 19 АВГУСТ 1988