Književne novine
Књижевни Живот
(Наставак са шесте стране)
Можда је стога помало чудно ште је ликовни утицај ирелевантан у делима највећег холандског писца Симона Вестдијка: ликовни утицај код њега је замењен – Фројдовим. Симон Вестдијк, који данас има педесет и једну годину, почео је да се бави књижевношћу релативно касно. Лекар по професији, а исто тако песник, романсијер, приповедач и есејист, он је до своје педесете године написао преко педесет књига од озбиљне вредности. Необично танкоћутан психолог, Вестдијк је, попут Томаса Мана, умео да се вешто слу-
'жи Фројдовим антрополошким тео-
ријама и Џојсовим пројекцијама процеса свести. Уствари, један од његових првих романа Господин Висер силази у пакао у целини је заснован на унутрашњем монологу Џојсовог Улмиса.
Проблем пласмана у иностранству
Пет-шест савремених холандских писаца не могу се пожалити на глас који уживају у иностранству. У једној немачкој библиографији, која- је недавно објављена, читава страница посвећена је романима Јоа ван Амерс-Килера. Исто тако ван граница своје земље добро је познат и Јан де Хартог, аутор чувене Постеље с балдахином. Необично плодна списатељка – Вили Корсари има велики број читалаца у Скандинавији. Роман Барче, који је написала списатељка Ане де Вриес, доживео је огроман успех у свету: преведен је на двадесет и два језика, између осталог и на јапански и кинески, Па ипак, главнина добре холандске литературе остала је непозната иностраном читаоцу. Можда то делом треба приписати холандском језику, који на Западу мало ко учи, а у коже као да су засужњене читаве два литературе, настале на стецишту романског и германског културног подручја. У коликој мери овај проблем мучи холандску интелигенцију, може се наслутити и из следеће трагикомичне анегдоте коју холандски књижевници с торчином препричавају:
Некако пред сам рат у Паризу је одржан међународни конгрес писаца. Том састанку присуствовао је и еминентни холандски есејиста Мено тер Брак. Пре њега су говорили многи истакнути писци, тако да је у часу кад се он јавио за реч публика била већ веома заморена. Нико није ни слутио ко. је он. Ожеднела у. лугим дискусијама, публика је почела нагло да напушта дворану, силазећи у бар који се налазио у истој згради „тако да су најзад поред говорника тер Брака остали у дворани још једино Хајнрих Ман и претседник конгреса, Онда је Хајнрих Ман шапатом запитао „Ко је, побогу. овај човекр“, на шта је претседник, такође шапатом одвратио: „Појма немам .
ВОЈА ЧОЛАНОВИЋ
Заблуљде/
АРОДНО позориште у титовом Ужицу прикалало је у прошлој сезони 14 нових дела до-
маће и стране драмске литературе! („Људи без вида“ од Ј. Кулунџића, „Хајдук Станко“ Ј. Веселиновића, У среду <е региструјем“ ж. Конфина, „Клупко“ п. Будака, „Станоје Главаш Ђ. Јакшића, „Барба Барова трабакула“
м. Каваје, »У агонији“ м. Крлеже, „Заједнички стан и Д. Добричанина, „Сплетка и љубав“ Шилера, Бомар-
шеов „Севиљски берберин“, „Стаклена менажерија“ В. Тенесија, „Писмо“ С. моама, „Ујка Вања“ од чехова и пристлијеву „Опасну окуку“. Пошто једна
, сезона стварно не траје више од де-
сет месеци, то значи да је ово позориште, за сваку од тих 14 премијера, могло да утроши максимално 18 дана, односно 20 до 25 проба. (Поред рада на новом делу, позориште има и четири претставе недељно, а жад има претставу, тога дана може да одржи само једну пробу).
Тај податак, који, уосталом, ствен само стилу рада УжиИчК ришта, убедљиво говори да се реперто арска политика наших позоришних уУстанова у унутрашњости руководи веома сумњивим уметничким мерилима. Јер, немогућно је да један ансамбл, који не броји више од 20 чланова, припреми толики број премијера У једној сезони а да“ се, при томе, не изложи опасном саенском ризику. Претстава која се припрема у тако малом временском року — чак и под претпоставком најквалитетнијет тлумачкот, редитељског и осталот уметничког особља мора изазвати сумњу и најширокогрудијег позоришног гледаоца.
није свој ог позо-
То је једна од многих заблуда које карактеришу репертоарску тРОЖИТИЊУ
Квартет
АДА СУ се отворила врата, стајао је и гледао ме. Низ браду му се слевао танак млаз млека, који је допиРрао између зуба и слабо
схватљивог мумлања, док је обема рукама држао шерпу и гледао ме и онако огроман и раскорачен као да ми брани приступ унутра, гледао а извесне слабо одмерене речи уда рале о, унутрашњост његових уста, пуних млека, које није пио него жвакао и као пакосно дробио, сваку кап са подједнаким огорчењем а ја још нејасно опредељен у једном новом дану, док је тек почињало да бива јасно да је отишла и да је то објављено сиренама а млаз се зауздавао на јабучици и ту оклевајући за тренутак, окупљао се у капљице које су се надимале и откидале д на лпатосу причињавале мали шум, пре но што су биле помешане са прашином. То време откидања, поуздано мерено интервалима једног опаког завијања губило је своју дужину и трајање у та два погледа тек пробуђених људи, онога са млеком и онога без, нас двојице са само једним млазом и шерпом у његовим рукама, на почетку једног претсобља где је светлост постепено и стидљиво улазила извлачећи се из углова а гледао, можда бесно а можда само упитно и са сувише добрим. очима, гледао а ја и несвесно покушавао ла отво-
рим уста а ништа говорио осим гледао и он гледао, све то преко једне шерпе и у светлу два ритма, оног споља. синусоидног и узнеми-
позоришта у унутрашњости Србије. Сва она, више- мање располажу с веома малим бројем претстављачког 0с0бља, имају редитељски кадар У чије се искуство махом не може увек имати пуно поверења, готово и немају стручни технички персонал, а да не говоримо о фрапантно сиромашним фундусима реквизитарскот материјала и дворанама које не одговарају условима за сценско стваралаштво. те околности упозоравају да се у репертоарској оријентацији позоришта морају руководити реалним могућностима свог ансамбла и техничких услова и да, сразмерно постојећим снагама, одређују свој репертоарски план, Четрнаест премијера Ужичког позоришта у прошлој сезони значило је уистину 14 сумњивих уметничких послова.
Услед чега, заправо, управа овог позоришта форсира број премијерских претстава7 Дати прецизан одговор на то питање, значило би упустити се у анализу отпштет стања наших позоришта у унутрашњости и Упозорити на објективне тешкоће у којима раде сви позоришни олективи.
Поред, свакако, и личних несналажења управа, њихових препотентности, недостатка критерија да оцене реалну вредност властитих снага, многа позоришта у унутрашњости форсирају толики број премијера, поред осталог, стога што у томе виде једину могућност да остваре сталнији контакт с публиком. Значи, овакве и сличне заблуде, уствари, у великој мери условљава и постојећи позоришни систем који није заснован на једном реалистичком оцењивању стварних мотућности. Ако погледамо репертоар овог позо-
ришта, видећемо да је оно извело и ма у унутрошњости
ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 1» дАВРУСТ Бо
МАКС ЕНСТ: НЕВЕСТА ВЕТРА
реног и оног унутра, смиреног и капље и према патосу.
— Ипак креч, рекао је прекорно и са извесним презрењем, рекао сам да је То креч.
— Није, то је млеко, рекао сам.
— Креч, рекао је и био још увек раскречен и неумољив, подметнули сте ми креч.
— Ко вам је то рекао. Какав креч. То је само млеко.
— Сада идите, рекао је.
— Да, сада сви, рекао сам и ту почео да се враћам у време Тот претсобља, време са завијањем и већ трком по степеништу (куда је отишла»), сада сви, рекао сам и покушао да га ухватим негде око лакта али он се опирао, онако заузетих шака и прстију упетљаних несмотрено у дршке са изразом сада већ устаљено бесним и почело је то отимање на прагу претсобља и његове собе а он је викао, беспо и победнички викао.
— Тако ти и треба, прљава кукавице, нека изгори та твоја смрдљива Кожа, креч, јесам ли ти одмак рекао, проклети доушниче,
а она лупала и нимала нервозно за кваку и викала промуклим, Високим гласом
— тако ти и треба и ђаволима се пресели са својим прљавим причама о млеку -
а млеко му лило нреко очију и лица и мало га гушило, пљуштећи преко уста, док је она викала и
време опет показивало своје зубе. — Лудаци, викала је, снлазите већ једном, ударило у куполу, и ударала бесомучно а врата се
Шилера, и Крлежу, и Бомаршеа, и мМоама, па чак и Чехова. Објективно, позориште у Титовом Ужицу нема ансамбл који је у стању да на солидној уметничкој висини прикаже та драмска дела. Ваљевско позориште приказало је, например, и драму Островског „Без кривице криви“. Пиротско — „дун да Мароја“ и „Мирандолину“; позориште у Зрењанину — Голдонијеве „Рибарске свађе“ и „Слугу двају господара“; Смедеревско — Молијеровог „тартифа“; итд. итд.
Сва та позоришта, чији је ансамбл, и квалитетно и бројем веома проблематичан, страховито се варају ако сматрају да су им претставе тих дела постигле жељени уметнички ефект. претстава „Ујка Вање“, например, уметнички је била спорна чак и на сцени Југтословенског драмског позоришта. Како је ансамбл Пиротскот позоришта, пре свега, могао језички да савлада Држића.
Борећи се за што већи број посетилаца, позоришта У провинцији приморана су да се репертоарски опредељују за дела лоших литерарних идејних квалитета, да усвајају оне комаде који носе елементе атрактивног. па чак и фриволног. Отуда на репертоару тих позоришта „Скамполо“, „девојачка клетва“, „Жена-сотона“, „Дукат на главу“ и слична безвредна литература. На такав репертоар позоришта су упућена и
због тога што немају глумаца, редите- |
ља, сценографа и осталог уметничког и техничког ансамбла, који би био спо собан да реализује дела осведочених естетских вредности. Недавно смо чи. тали у часопису „Комунист“ препоруку позориштима У унутрашњости да на репертоар стављају дела наше домаће класике. Ко ће заправо у позоришти-
да на пристојној
уздужно увијаљла «на средини, претећи да ће се отворити питања а он застао и онда је за тренутак престало и креч и тако ти и треба а ја отварао, док он и даље стајао са већ готово празном 1шерпом у огромвим и смешним рукама.
— У куполу, рекла је хаузмајсторка и застала а он је гледао а она мислила још једним последњим _ мирнодопским остатком мисли о недељи и да нема млека јер је недеља и да је у суботу, да је јуче за два дана а он просуо и значи данас гладан.
— Шта купола, рекао је, креч, то сам и њему рекао, а сада напоље, прљави лажови, напоље. прљави лажови, напоље
још увек са прстима упетљаним у дршке и прилично беспомоћан, док му је остајао само глас одважан и мутан, а она
— Није, није, кад ти кажем
и сада већ без недеље, но као у једном _ специјалном дану, једном осмом дану предвиђеном за неке веће лопове и бомбе које су почеле да падају по теменима купола и без икакве бриге за просутим млеком са само
— Није, није, кад ти кажем,
кроз те оглодане ни неприродно зашиљене зубе
— Није, мили, хајде брзо, падају
а он
— Напоље ти и твоји плаћеници и који нека изгоре и тако им и треба а ја прилазио и опет покушавао (јер више није имало шта да се проспе) и она с друге стране, са тог места, из тог прага, као да чупамо бор а он висок и непобедан само са шерпом у рукама и бесом у очима а бос, напоље, напоље из храма, прљави лажови, напоље!
И био је бесан што више нема, а дно било тек мало плавичасто и једва мокро и онда желе да га ископају, а он прав и са једином могућношћу да ту цвета и расте даље и нигде, јер нека падају, нека, дажови и напоље, све је креч и та» ко вам и треба али без веће снаге и постепено препуштајући се том изненадном ветру као једино могућој доброти и кроз чудно осећану течност на патосу, вукући ноге а она се осмехивала са извесном надом и ја већ могао да мислим рат и где је и када је отишла а осећајући непобитно своје руке и мислећи како је завршено једно време и како још само треба извести
О РЕПЕРТОАРИМА ПОЗОРИШТА У УНУТРАШЊОСТИ
уметничкој висини прикаже једног Цанкара, Држића, Стерију или Крлежу. Та препорука је илузорна, јер позоришта немају глумаца и редитеља који ће такав репертоар с успехом да ишђају. Најзад, где им је новац да опреме претставе тих дела. Значи разлози лоше репертоарске политике провинциских позоришта су дубље природе; они уствари леже у општем материјалном уметничком хаосу позоришних установа у унутрашњости, који се може решити само темељном реорганизацијом позоришне мреже. Свако другачије решење је илузорно, јер криза наше позоришне уметности У унутрашњости је последица наше погрешне позоришне политике уопште.
РВ, Ј.
МАКС БЕКМАН;:
ИСКУШЕЊЕ
Човека у пиџами и наћи ју. Онда јој је успело да му ослободи руке и шерпа остала на отоману, тама и сан, али само то, јер све друго на прозору
где сада фијуче и одакле допире слаб мирис дима и нагорелих крпа
— Дошли су, рекао сам вам да ће доћи, дерао се по степеништву
а она га гледала као да га не примећује
и ја њу са хиљаду питања у очима и она са извесним сажаљењем а он и даље викао и све трештало уоколо од експлозива и гласова и лавежа паса који нису могли да се отргну са својих ланаца, остављени пустим двориштима ораним шрапнелима а викао и одједанпут је приметио, Као тргавши се из сна, кае упавши у непознату собу:
— Ви то стално пеглате ђаволу кошуље, а људи остају без осветљења и сипају креч
и покушао да се истргне од нас како би је зграбио за гушу а она потпуно мирно и као да јој тепа са очима пуним мрака и не препознајући никога као тек устали 60лесмик, док су јој очи лутале по мени тражећи нешто познато, нешто Као ивицу о коју би могла да се опре, неко тежиште или спас или луку.
— Погинуо, рекла је хаузмајсторка а он спремно и робусно
— Сви ћемо тако, и то због оних са кречом а она га умиривала и тепала, мили немој, говорила, а она ћутала још ништа не примећујући док сам ја прикупљао снагу да сХхва» тим и певежем оно купола купола лудаци и ово погинуо и било ми је јасно, осим када је отишла и како и зашто су је пустили да те види, све То добијајући неке сталније оквире једног недељног дана кога смо имали да почнемо. са веома малим изгледима а стакло се трунило свуда уоколљо,
— Исекло га стакло, рекла је ха» узмајсторка а она још увек вели ким напором чувајући крхку опну плача а ја га остављао њој самој и њеном тепању, још увек не у спевши да кажем било шта.
пегла ђаволу
=
— То је та што кошуље, викао је и
— Ћути, ћути, молила га
— Ђаволу кошуље,
а она и ја стајали и ја осећаа макра леђа на промаји по степени шту.
— Убили су ђавола, рекла је Песма, 4
(Одломак из романа) БОРА ЋОСЕЋ
РМ