Književne novine

stajte vi koji nećete da

budete robovi — napravili

smo novi Veliki Zid od naše krvi i mesa“ — Vazduh jeseni bio je zapaljen od uzvika i šest žutih zvezda na crvenoj zastavi. Masa je zapljuskivala luk Kapije Nebeskog mira i zidove Letnje Palate, nezgrapna seljačka noga sa prahom baruta i zemlje ušla je kroz predvorja crvenih stubova ispod pozlaćenih tavanica, u odaje gde je suvišć mnogo vekova vladala tišina slonovače. Čovek okruglog, ravnog, kineskog, seljačkog lica stajao jc mirno. Peking, 1 oktobra 1949. Kineska revolucija je pobedila.

... Prošlo je bilo samo dvadeset osam godina od kada je Mao sa još jedanacst ljudi, krijući se od očiju uhoda, osnovao KP Kine: samo dvadeset dve godine od kako je, gonjen od neprijatelja i nepriznat od svojih lutao planinama Činkašana; samo četrnajest godina otkako se na čelu izgladnelih kolona povukao u divlje skrovište severnog Šensija., Najveća poplava u zemlji velikih poplava izlila se iz korita i prelila preko svih zidova, srušila sve brane i za manje od tri decenije odnela sa površine čitav jedan svet odnosa, navika verovanja.

Šta je Mao kao ličnost učinilo vođom te revolucije? Šta je u njegovoj ličnoj istoriji ono presudno što ga je učinilo glavnim akterom u najpresudnijoj eri kineske istorije?

i ne studiramo marksizam Mos njegovog lepog izgleda niti što ima u njemu nečeg čarobnog, kao da je on čarolija za isterivanje đavola... Onima koji ga uzimaju kao dogmu... treba da kažemo da su njihove. dogme beskorisnije no kravlja balega, jer balega se može upotrebiti kao đubrivo, a dogme ne mogu ni za to...“ Mao Ce nije došao do marksizma najkraćim putem. Jedan od njegovih idola iz mulađosti, Pekinški profesor i kasniji vođ Komunističke partije Čen Tu Su dugo je u demokratiji, kako su je shvatili engleski apostoli liberalizma, i u nauci, kako su je propovedali francuski apostoli prosvetiteljstva, tražio izlaz za Kinu. Drugi njegov učitelj Li Ta Čao je, pre no što je sišao na zemlju, tražie smisao OSlobođenja u #hHegelovskim peripetijama svetskog duha. Sam Mao je u godinama, kada je Kina omamljena buđenjem, nestrpljivo tražila sebe, po sopstvenom priznanju, imao u glavi Žživopisnu smešu reformističkih pravila i utopiskih vizija. Miarksista je postao kad mu je bilo dvadeset sedam godina, ali kada je prihvatio marksizam, to nije bio prolazni zanos ili koketerija duha. Svojim teškim, opreznim rukama seljaka opipao je to oružje i tek kad je video da mu može VerOvati, uzeo ga je jedanput za CO život. Marksizam — to nije bilo ravnomerno prevrtanje stranica i kotrljanje oblih rečenica. To su bili ljudi sa bambusovim šeši"rima koji nisu želeli više da drepuste svoje sudbine volji neba i kuli koji su ostavliali ručice rikši, nesreća, gnev, vazduh velike zemlje.

Zapitan jednom u trenutku, kada je Čang silovito nastupao, da li sumnja u konačku pobedu, Mao Ce se nije upustio u YVOjnička prognoziranja, već je odgovorio vrlo prosto: „To zavisi od toga da li ćemo izvršiti agrarnu reformu. Čang Kaj Šek će pasti zato što ide nasuprot potrebama seljaka. Ako mi, komunisti, uspemo da rešimo problem zemlje, pobedićemo. Mnogo godina pre toga kada su tek prve plime odlučne seljačke Fobune zapljuskivale Hunan, napisao je: „Za kratko vreme dići će se na ustanak nekoliko stotina miliona seljaka sa besnilom uragana i nikakva sila, makako snažna bila, ne može im stati na put... Svi revolucionari, partija i svi drugovi doći će na njihov ispit, Da li ćemo ih voditi i kritikovati iza leđa ili ćemo se boriti protiv njih iz suprotnog tabora?“ 'To je bila kratko i presudno pitanje;

revolucija Kine je pre svega morala dobiti karakter agrarnc revolucije; savezništvo sa Seć-

ljačkim revoltom je jamčilo pobedu, nerazumevanje tog revolta je donosilo poraz. Maa su redom proglašavali za avanturistu, Oportunistu, opet avanturistu, Opct oportunistu. On je mirno držao svoj kurs. Bilo je osnovno pobediti.

Iz raščišćene istoriske perspektive sve to liči na istinu koja bode oči; ustvari bile su · potrebne savršena jasnost i đavolska upornost da se u košmaru predrasuda, presija, samoobmana i obmana, nc skrene sa UZČtOB pravca. U jednom svom napisu Mao filozofski i psihološki sekcira

Preko osamstolina hiljada kimeskih seljaka

kb O

unutar partiske sudare i odlaske na stranputice. Svi su Oni OSCIlacije među dva pola zablude doktrinarstva i prakticizma. Doktrinarstvo je jezero bez izvora, to je najlakši način da se bude zadovoljan i da se prokocka sve, to je suva mistika novog vremena, manje živopisna ali ne manje opasna od predačke mistike dragona i zajedljivih demona. Doktrinarstvo je suviše odvojeno od zemlje, prakticizam je suviše vezan za nju: empiricisti diviniziraju iskustvo umesto da se služe njime. Oboje je samouvereno na Ssuprotne i podjednako opasne načine: prvo je spremno da shemu shvati kao nepobitnu materijalnu stvarnost, drugi da neosmišljenu materijalnu činjenicu prikazuje kao vrhovnu mudrost.

U POZNU jesen 1927, posle poraza „ustanka jesenje žetve“. Mao se povukao na planinu Činkašan sa hiljadu gladnih i sumornih ljudi. U proleće 1928, u času sastanka sa Tu Deom, njegova armija je brojala četiri hiljade pušaka i deset hiljada kopalja i motika. Sićušna mrljica pobune na ogromnoj površini Kine. Desetak godina docnije njegova je dvomilionska armija smrvila kao gvozdeni valjak sve odbrane noprijatelja. Po utvrđenim „pravilima. vojne veštine trebalo je da bude najmanje deset puta bespovratno uništen: ali stvar je upravo bila u tome što je Mao kršio utvrđena pravila koja su mu proricala neuspeh. Dolazeći na udžbenički poligon, izgubio bi igru; on je zato domamio protivnika na svoj teren iznenađenja. 'Taktika Maove armije SsvoOdila se na četiri osnovne krilatice: „Kad neprijatelj napada, mi se povlačimo; kad se neprijatelj ulogori, mi ga uznemiravamo; kad neprijatelj nastoji da izbegne sukob, mi napadamo; kad se neprijatelj povlači, mi ga progonimo“. Neprijateljev nalet je udarac u prazno, neprijateljevo učvršćivanje prividan mir, neprijateljevo odstupanje — 3Xkatastrofa. Neprijatelj osvaja prostor i gradove i tu ga vrebaju dve klopke prividnog us-

peha. Prostor mu rasteže linije, gradovi mu mrve udarnu silu u nepomične garnizone. HBHrza

koncentracija i manevar iznena-

Ova hidrocentrala ima

| o

7077

Đorđe Radenković

đenja menjaju u pogodnom tbenutku numerički odnos snaga. Naša je strategija, govorio je Mao, jedan naš deset njihovih; naša je taktika deset naših na jednog njihovog. Posle svega i pre svega, revolucionarna armija ne sme VOditi bitke koje se gube. Ona je u početku bila suviše mala i uvek suviše dragocena da bi sebi dozvolila luksuz neopreznosti i samozadovoljstva. U takvom stilu borbe odlučuje čovek sa svojom izdržljivošću, hrabrošću i jasnošću cilja. U zemlji tradicionalne pacifističke rafiniranosti vojnički posao je uvek bio nipodaštavan (Kinezi su izmislili barut, ali — za pravljenje vatrometa!); Mao je od njega, u ime revolucije, načinio poziv časti: „Vojnici su ribe, a narod voda kroz koju se one kreću...“ To je moralo biti armija sasvim različita od svih koje je kineski seljak gledao kako mu kroz vekove gaze polja pirinča. Ona je morala seljaku da što manje uzme i što više da. Mao je za sve vojnike sastavio osam pravila uz koje je data i muzika pa su pevana

kao pesma: „Stavi na svoje mesto sva vrata kad napuštaš kuću — Vrati i stavi slamaricu

na kojoj su spavao — Budi uslužan i ljubazan prema narodu i pomozi

mu kad možeš. — Vrati sve posuđene stvari — Zameni sve oštećene predmete — Budi po-

šten u svim poslovima sa seljacima — Plati za sve uzete predmete — Vladaj se higijenski, a naročito gradi nužnike na dovoljnoj udaljenosti od kuće.“ To može zvučati naivno i još komičnije no naivno, ali ti čudni, praktični saveti, odeveni u oblik pesmice, pokazali su promenjen odnos vojnika i seljaka, njihovo izjednačavanje. U danima zatišja, vojnici su zajedno sa seljacima sadili pirinač i žnjeli žito: sama vojska je proizvodila više od polovine hrane i opreme.

I to objašnjava činjenicu da su pred kraj rata četvrtinu, pa i polovinu Maovih jedinica sačinjavali bivši vojnici Čangovih armija. Mao je znao da iza pretećih zastava sa dragonom kontrarevolucije hodaju bezimene, očajne gomile seljaka nagnanih bičem da ratuju protiv sebe; zarobljenici čak i nisu nazivani zarobljenicima već „ljudima koji su položili oružje“. Sa zarobljenicima

rezervoar od 500 miliona kubika

su držani sastanci „otkrivanja gorčine“: ti ljudi, koji su nosili pogrešnu uniformu, pričali su pred svima o sebi — kako su lomili krsta na njivama, kako su ih Čangovi lovci hvatali, vezivali konopcima i terali u vojsku, kako im je uvek vrebala leđa mitraljeska cev. Posle tih milion puta ponovljenih ispovesti, koje su bile i sagledavanje Života i obračun sa sobom, zarobljenik je mogao ili ostati ili — ako bi hteo da se vrati kući — dobijao bi nešto novca. Četiri petine je ostajalo.

i ar»

J EDNOM 1924, kada je Mao sa nekim društvom išao na izlet iz Šangaja u Honkong, napali su ih na brodu lopovi. Jedan od učesnika tog izleta priča

kako je Mao po svaku cenu hteo da se tuče sa lopovima, ma da su oni bili naoružani

a on ne, i navodio to kao malu ilustraciju njegove borbenosti u najsitnijim stvarima. — Nemiran temperament i impulzivna hrabrost su dovoljni da od čoveka načine romantičnog buntovnika, ali ne i uspešnog revolucionarnog vođu. Mao je imao i mnogo čega drugog potrebnog za TrcvoOlucionara velikog stila, jednog od najvećih u ovom veku; pre svega, onu srećnu kompleksnost svojstva koja bi se najkraće mogla nazvati „čulom revolucije“.

On je umeo da nađe glavnu snagu revolucijc. Umeo je da osvaja masu i to na najteži i najpouzdaniji način, ne vezujući je prolaznim zanosom, već dugim poverenjem. Umeo je da na vrtoglavim serpentinama revolucije sigurno prolazi uzanom stazom između rezigniranog kapitulanstva jednih i zapaljivog avanturizma drugih. Da veruju kad svi oko njega ojačavaju i ostane hladne glave kad svi oko njega luduju. Da može mnogo da baci na kocku kad mora, ne opijajući se nikada hazardom. Da se uspešno bori protiv najnasrtljivijeg, protivnika, sopstvenih sumnji. Da ne napadne dok je još rano i da otstupi dok još nije dockan. Da u svakom trenutku istovremeno bude precizni šahista i vizionarski bard, da ne gubi iz vida ni jednu teškoću momenta, i u isti mah, preko

vode

dobrovoljno radi ma jezeru Tung-Ting

[a Tun

deset godina krvi i barutnog dima, vidi sliku pobede. Da istovremeno što manje greši i da bude najstrožiji prema svojim greškama. Da ima najvišu hladnokrvnost čovek od koga može da zavisi sve i koji baš zato mora da bude najspokojniji.

I najzad Maa je vezivala za revoluciju neopoziva veza ličnog,

Vedr

svet, u kome še razjeđinjenost

bila ukorenila do te mere da je izgledala neizbežna, počco je u jednom bar pogledu — da se približava tačci jedinstvenosti: u Oceni, ili proceni, međunarodnog položaja. Danas su već izuzetni, ili sve ređi, glasovi koji bi pokušali da ozbiljno ospore da jc došlo do značajne promene nabolje — da je znatno smanjen tonus svetske napetosti. Popuštanje zategnutosti je fraza koja dominira govorima i novinskim člancima. "To je osvežavajuća pojava. Vesnik, možda, jedne vedrije faze u međunarodnim od-

O” naš već godinamar azjedinjeni

nosima. Mi smo skloni da brzo, naime, za-

boravimo ono što je prošlo, Pre godinu dana takve ocene, dakle one koje su u to vreme pretskazivale ono što se, kasnije i dogodilo — popuštanje zategnutosti i promenu nabolje, onč koje su uspešno projicirale u budućnost ono što se tada tek naziralo, te su ocene u to Vremeć još bile izuzetne. A da ne govorimo O tome kako su ih sve nazivali — od naivnih do nerealnih... Međutim, baš su se emc, i jedino one, pokazale sasvim realnim!

Danas je ta nova ocena položaja postala toliko opšteusvojena da je sve manji broj onih političara ili diplomata koji. iz Rkratkovidosti ili neznanja (ili opet zbog svojih uskih i ograničenih ciljeva) pokušavaju da negiraju ovakav povoljniji razvitak u svetu. Njihovo bi ih insistiranje na tome da se ništa nije pro-

skupocenog i prihvaćenog žrtvovanja: njegova prva žena Jang Kai Hui, koju je mnogo voleo, ubijena je 1930 po nalogu hunanskog vojnog guvernera, Cangovog čoveka; nekoliko godina docnije on je u Dugom maršu izgubio troje dece i nikad ih više nije našao. 'To su bili poslednji pečati na jednoj odluci da se ide do kraja. : To je jedna komponenta nJegove lične snagć. Druga je isto toliko važna, možda i važnija.

EDAN strani novinar,

koji je susreo Maa pre rata, ovako ga opisuje: okruglo, ravno lice sa čuperkom debcle crne kose i pažljivim, mirnim očima, odelo svakidašnje od tamnoplave tkanine, u pokretima sporost i dostojanstvena masivnost, ali i čudna lakoća; ozbiljan je bez namrštenosti i vedar bez praska — 3«„„običan čovek svoje zemlje“. Seljak kakvi se milioni susreću na pirinčanim njivama obe obale Jangcekjanga.

Mao je ostao kineski seljak, kad je sedeo za stočićem univerzitetske biblioteke u Pekingu, i kad se mačevao marksističkim argumentima u Žestokim unutarpartiskim diskusijama, i kad se naginjao nad mapama izbrazdanim crvenim strelama ofanziva; Celog Života, u svakoj pori nosio je tu ogromnu, nesreću, strpljivu i pobunjenu, tihu i divlju seljačku Kinu. Milioni zrnaca proticala su u peščaniku, a ništa se nije menjalo, ti ćutljivi ljudi u bambusovim šeširima kopali su dobru i mučiteljsku zemlju i ispravljali se samo da vide da li na nebu ima oblačka i da li će biti kiše; ako padnu prolećne kapi, onda će, kada se gospodarskoj lenosti da njen deo, ostati nešto pirinča i pšenice da se stavi u koševe od asura i sa greda trščanoga krova visiće venci crnog i belog luka; ako prolećne kiše izostanu i zamene ih suvi, proždrljivi vetrovi, onda bi nastajala glad kad se struže kora sa drveta i kad su samlevene kočanke kukuruza prava poslastica. Ti ćudljivi ljudi su palili tanke štapiće tamjana malim, smešnim, dostojanstvenim kipovima bogova zemlje i odevali ih jednom godišnje u bogovske haljine od crvene i zlatne hartije, jer vazduh nevidljivo vrvi od užurbanih i pakosnih duhova; ti ljudi u bambusovim šeširima su jeli žitnu kašu, kupovali malo svinjetine i pregršt kestena, kad im se rodi sin koji će se mučiti kao i oni; stavljali kadkad u najboljim godinama nekoliko srebrnih novčića u rupu iskopanu u uglu zemljanog poda i osećali pritom uzbuđujući greh tajnog bogatstva; uzdržavali se da se ne smeju kad su radosni, jer na nebu ima mnogo zlobnih demona i na zemlji zavidljivih očiju, uzdržavali se da ne plaću kad su nesrećni, jer je život stvoren za nesreću;

osećali se velikim kad je žito raslo pod njihovim nogama i sićušni kad su pronosili svoj trpeljivi perčin između bogatih varoških kuća — i samo S VIĆmena na vreme prasnula bi scljačka pobuna. a U toj strpljivosti koja je 1Zgledala bezgranična, u tom ćutanju koje se činilo večitim, krila se strašna, sabijena moć. Trebalo je samo zagrepsti spoljne naslage onog Što se nazivalo seljačkom rezignacijom. Zar nije hrabri Mang još pre dvadeset vekova vodio veliku seljačku bunu; zar nije hrabri An Ših pre deset vekova vodio veliku seljačku bunu, zar nije pre manje od jednog veka 'Tajpinški sčljački ustanak uzdrmao celu Kinu. Ti seljački ratovi, koji su počinjali zbog poreze i zakupnine, imali su u sebi nešto

od zemljotresa — U njima su požari gutali palate, lomili se prestoli, iščezavale dinastije —

ali sve je ostajalo po starom: jednu dinastiju smenila bi druga.

Za vreme prvih gerilskih borbi u Kjangsiju Mao jc uvek nosio sa sobom knjigu „Šui Hu Čuan“, povest starih seljačkih buna na jezeru Jang. Mnogo kasnije je napisao jednu pesmu koja je „počinjala ovako: „Jedan je veliki imperator Čin i imperator Vu Ti i imperator Han... Čak i Džingis Kan je jedino znao da strelu odapinje na orlušine — Oni su otišli; — Da izaberemo istinske heroje — Moramo čekati i gledati sadašnjicu...“ "Taj heroj, koji se čeka, nije ni ratnik sa zmajevom slikom na Šštitu, ni mandarin u dugačkoj svilenoj haljini, a najmanje je bogataš sa suncobranom u rikši. To je baš on, čovek u bambusovom šeširu, od koga su svi Živeli i koga niko nije primećivao. On ima u svojim očima više mudrosti no sve stare knjige, u svojoj šaci više siline no što je teška trihiljadugodišnja država. Diva treba razvezati od hiljadu oštrih niti kojima su ga vczali sebični patuljci... Mao je najoštrije osuđivao onc koji potcenjuju seljačko rasuđivanje i Zaziru od seljačke jarosti. Ko hoće da bude kapetan revolucionarnog broda, mora umeti da plovi razapetih jedara po divljim vodama seljačke bune.

Kad je proglasio agrarnu reformu, Mao je pustio seljacima da je samo godinu i po dana vrše, pa je tek posle objavljen zakon. 'To nije bilo godinu i po anarhije, već stroge i ozbiljne seljačke pravde. U svim selima gde je deljena zemlja, držani su sastanci „obračuna“ ili „borbe“. Svaki je iznosio kakve su mu potrebe, kakavu mu je nepravdu zemljoposednik učinio; „zemljoposednik je odogovarao na sv optužbe; nekad je odluka donošena nakon”? tri, četiri večeri VeCćanja; nekim optuženicima je čak ostavljano najviše zemlje u selu. U severnom Kjangsiju deljena je čak i ona zemlja na kojoj su stajala Čang Kaj Šekova utvrđenja.

Đuka

Julius:

menilo i da, prema tome, ništa u njihovoj politici i ne treba menjati, dovelo ubrzo u poziciju potpune izolovanosti koja u diplomatiji obično znači i — «poraz; zato takvu ocenu, da je došlo do popušta– nja zategnutosti, prihvataju verbalno čak i takvi koji možda u duši u nju ne žele da veruju.

Sve ovo, nažalost, ne znači da se svi slažu u oceni uzroka koji su doveli do promenc nabolje ili u tome kojim putevima sada treba ići ka stabilizovanju mira — cilju koji svi proklamuju svom krajnjom težnjom. Diplomati nisu lekari koji, kad su jednom postavili dijagnozu, manje ili više saglasno određuju i potrebnu kuru, ” | U tome i jeste jedan od vrlo ozbiljnih izvora sadašnjih opasnosti DO mir popuštanje zategnutosti ne tumače svi na isti način, niti iz toga izvlače iste zaključke u pogledu svoje dalje aktivnosti. Tačno je, naravno, da ideje realizma u najširem smislu te reči, i koegzistencije, postaju sve popularnije i sve prihvaćenije jer praksa događaja pokazuje da su jedino one moguće, ako se teži miru, iako još postoje očigledne razlike u shvatanjima šta je realizam i kocgzistencija, Koegzi-

stiranje naoružanih blokova, da navedemo jedan samo primer, i koegzistencija kao trajan sistem međunarodnih odnosa zasnovanih na nemešanju, ravnopravnosti, nezavisnosti, pravu na sopstveni razvitak i širokoj saradnji među zemljama — nije jedno te isto; ta se shvatanja razlikuju kao dan i noć. Neosporan je, međutim, uspeh snaga mira da je ideja koegzistencije danas već veoma široko prihvaćena i da ona sebi krči nove puteve i pridobija nove pobornike — uprkos svemu. Atmosfera se toliko promenila, i menja, da ljudi postaju odjednom nestrpljivi. Što to smirenje ne ide brže, što nema rešenja za neke krupne probleme današnjice koji još čekaju na rešenje? Pre dve-tri godine ti bi isti ljudi bili zadovoljni čak i malim, vrlo malim znakom da svet već sutra neće planuti kao baklja. Danas više nisu sasvim zado-

voljni ni ozbiljnim, iako još ne krajnjim uspehom, Ustvari, ovakvo raspoloženje pokazuje vedriju orijentaciju, izvesnu sigurniju perspektivu i intenzivnu želju miliona ljudi u svetu da se sadašnje po-

voljnc prilike iskoriste za stabilizovanje mira.

Maov rat je seljak osećao kao svoj. Kad bi se nekom selu bližila Čangova vojska mlađi bi ljudi uzimali puške koliko ih · bilo i sami pravili koplja, stoi bi vodili ženc i decu u zbegove i bregove; Žžito bi se predavalo Mao Ce Tungovoj vojsci ili za. kopavalo, i to na neobičan način svaka ga je porodica sama noću skrivala, tako da niko, ni pod najvećim mučenjima nije mogao odati druge, a često ni sebe U seljačkoj mašti Maova vojska dobijala je obličja iz starih junačkih bajki: o njenom komandantu Ču Deu pričalo se pored starih ognjišta da može da leti i crnim oblacima zatvara put neprijatelju,

Svog sina An Jinga, kad se ovaj vratio iz Moskve, Mao je poslao da radi sa scljacima na poljima: „Nemojte ga hvaliti, go vorio je ljudima oko sebe, on mora sam da prokrči sebi svoj put...“ Svi oni partiski funkcioneri, koji su bili varošani od glave do pete, imali su da bar nekoliko meseci provedu sa seljacima, seju i zalivaju pirinač: bez doticanja sa zemljom nema pravog revolucionara. Tom spokojnom i prisnom doticanju sa zemljom duguje svakako i sam Mao mnoge svoje osobine. Tihu hrabrost koja 'je najneupadljiviji i najveći vid hrabrosti, izdržljivost da se preko glave preture sve nepogode neba i života i ne izgubi osmeh, đavolsko strpljenje koje je najjače oružje u tvrdim dlanovima, sigurnost koju daje saznanje da čovek nosi u sebi jednu stvarnost i sudbinu beskrajno veću od njegove krhke jedinke, nezavisnost koju pribavlja osećanje da se obema nogama stoji na dobroj, crnoj oranici, Sve se to zajedno spaja u jednu prastaru i Ooporu mudrost zemlje, koja se kod Maa stapala sa savremenim revolucionarnim mišljenjem.

I to je baš ono što je Maa učinilo „neprikosnovenim prvim današnje Kine. Možda je Ču De talentovaniji vojskovođa od njega i Ču En Laj okretniji diplomata i Liu Šao Či verziraniji konstruktor partiske mašine — Mao ostaje najpopularnija ličnost bez premca i spontano priznati vođ partije. Objašnjenje je prosto: Mao Ce Tung, njegovo okruglo lice i trideset godina strpljenja i okršaja to je ta ogromna, pitoma, neumoljiva Kina koja se gnevno digla sa zemlje jednog crvenog i vetrovitog jutra.

x) Odlomak iz knjige „Portreti našeg vremena“, koja će uskoro izići u izdanju „Sedme sile“, novinsko-izdavačkog preduzeća Udruženja novinara NR Srbije.

ji horizonti

Na brionskoj konferenciji za štampu posle dugih, plodnih razgovora sa pretsednikom Titom u kome se pokazala njihova jedinstvenost u oceni današnjeB međunarodnog, položaja, Džavaharlal Nehru upitan je kojim faktorima pripisujć popuštanje međunarodne zategnutosti. Indiski premijer malo se zamislio, pa jč onda svoj odgovor sveo na tri bitna faktora — na porast snaga mira u sVetU, na saznanje o strahovitim razornim mo” gućnostima novih nuklearnih aoružj i na izvesne promene do kojih je došlo u politici SAD i SSSR.

MORALNI FAKTOR

AKOZVANI. „mali čovek“

oduvek je želeo mir. Ko je to

hteo i želeo da gine? Ta jc činjenica svakako izvan diskusije. Pa ipak, ratova je bilo, uprkos te želje. Ima li ondš ikakovu praktičnu vrednost insistirati na tome da milioni ljudi u svetu ne želć danas rat, da traže mir? Da li je tačno da je u današnjim uslovima ta želja 24 stabilizovanjem mira postala snažna ma“ terijalna politička snaga koja je dovela do promene u međunarodnom položaju? Promenili su se uslovi. Desile su še neke stvari koje pomažu stvar onih koji žele mir, čine da se njihovi udruženi glasovi i težnje materalizuju u jednu snažnu političku tendenciju današnjice. "Tu je, pre svega, saznanje 0 jedinstvu sveta, pa i mira. Ili ćemo svi imati mi!

KNJIŽEVNE NOVINE