Književne novine

| Stanovniku. Od

ćemo sv! ili imati rat i pakao; Geografski,

politički i vojnički svet postaje sve manji. Pre tridesetak godina „Debela Berta“, njen tridesetokilometarski domet bio je strah i trepet. Danas je to dečija igračkica, Nema Više nepremostivih razdaljina. Čak i okeani više nisu brane, bar ne iole sigurne. Lokalni ratovi postaju izuzetak koji izumire. Paralelno sa ovim procesom, i napori onih koji žele mir postaju —d nedeljivi, jer je mir postao nedeljiv. Svest o jedinstvu mira deluje kao generator za pritisak — milionskih masa u svim zemljama i na sve vlade — koji otežava poteze koji nisu usmereni miru. Naravno, pri današnjem stanju propagandnih sretstava moguće se, naročito u nekim zemljama, do izvesne mere zavarati ili kanalisnti javno mišljenje, ali ne trajno. Ta probuđena savest čovečanstva, to mobilisano miroljubivo javno mišljenje stvara jasne okvire u kojima su primorani da deluju današnji državnici, To je onaj moralni faktor o kome tako često govori naš Pretsednik kao o bitnom činiocu mira.

| Dalje, ne treba gubiti iz vida jednu drugu, isto tako važnu činjenicu. Na međunarodnoj pozornici pojavili su se mnogi novi akteri. Azija, pa sve više i Afrika, igraju danas sasvim drugačiju ulogu nego u periodu pre Drugog svetskog rata. Ranije, ili su za njih drugi vukli poteze na diplomatskoj šahovskoj ploči ili su pretvarani u poprište bitke za interese njima toliko strane kao orlu more. Od pasivnih statista, Azija i Afrika postaju nosioci glavnih uloga. Nekada ih niko ništa nije pitao šta su drugi rekli važilo je automatski i za njih i to bez 'obzira na njih sada probuđena Azija više ne pita, već sama kazuje šta misli, a drugi su primorani da o tome i te kako vođe računa. A Bandung je nedvosmisleno pokazao đa Azija i Afrika mir smatraju „sine qua no“ svoga razvitka.

Pojava Azije i Afrike kao subjekata međunarodnih odnosa pretstavlja, prema tome, u današnjim uslovima važan činiac mira glas mira koji se čuje iz grla probuđenih miliona na tim kontinentima danas se drugačije sluša nego pre. | Pa onda, dođajmo svemu ovome saznanje najnovijeg datuma — Hirošima, Bikini, Sibir i Nevada, pečurka dima i vatre što kao stravična opomena lebdi nad današnjicom. Atomska i hidrogenska i kobaltna bomba... Onaj ko je video nemačke gradove posle bombardovanja u toku prošlog rata ili Varšavu ili Bihać, mislio je da sve zna o razaranju i strahotama rata. Danas se vidi da je to bila osnovna škola, a Hirošima niži razredi gimnazije.

— Ko posle ovoga želi da pohađa univerzitet "Trećeg svetskog rata?

Relativna je sreća za čovečanstvo što obe strane u dosadašnjem hladnom ratu raspolažu ovim strahovim sretstvima razaranja, A brojčana nađmoć u bombama više nije odlučujuća — šta vredi hiljadu bombi kađ je i pedeset dovoljno da se protovnik potpuno demorališe?! Posmatrao sam u Americi kako je izgledalo reagovanje javnosti kad su stigle prve vesti, potvrđene sa službenog mesta, da su Rusi izvršili eksplozije atomskih bombi. Bio je to pravi šok, panika „hidrogenomanija“... (Kako ćemo . se sakriti, šta pomaže a šta ne, kako će izgledati. evakuacija..?) Čak i na' najusijanije glave ta je činjenica delovala otrežnjavajuće, Amerikanci su „postali svesni činjenice da bi se ovog puta rat punom snagom vodio i na njihovoj teritoriji. I nije netačna tvrdnja da je ·to dalo snažan

Bulganjjn, Ajzenhauer, For i Idn na ženevshoj bonferenciji

vati i time stvoriti temelj za razoružavanje koje će uključiti uništavanje ovih strahovitih sretstava uništavanja, i drugo, da svet stoji na raskrsnici atomske ere jedan put vodi wu potpuno samouništavanje, samoubistvo čovečanstva, drugi, put atoma stavljenog u službu mira i napretka, u blagostanje za sve. Zar je onda čudo da se svi osim ludaka ili ubica odlučuju za drugi put?

RAVNOTEŽA I REALNOST

NAJ ko iole pažljivije i stalnije prati razvitak događaja zna da je đošlo do vidnih i značajnih promena u politici obcju strana u hladnom ratu, u politici dve velike sile koje još uvek imaju najdirektniji uticaj na međuna= rodni razvitak, iako taj uticaj više nije isključiv i relativno postaje sve manji. "Te promene u spoljnoj politici Sovjetskog -Saveza i Sjedinjenih Američkih Država, promene čije postojanje često uporno negiraju baš oni koji su o njima doneli odgovarajuće odluke, objektivno su doprinele procesu smirenja koji je u toku, razvedravanju međunarodnog. horizonta. Konferencija šefova. vlada u Ženevi opravdala je čak i najsmelije nade „okorelih“ optimista. Iako održana u sredini leta, ona je protekla u prolećnom štimun–gu.... Razočarani su oni koji su uporno tvrdili da je „,vreme takvih konferencija preživelo“, da je maksimum koji se u Ženevi može postići — sporazum o nesporazumu! Da promene postoje — svi priznaju. Prema tome, pitanje dana glasi — kuda sada dalje, kojim putem, kako se u interesu mira (a ne nekih drugih interesa) mogu praktično „konkretizovati nove šanse koje su stvorene promenjenom politikom na drugoj strani. A najpogrešniji i ujedno najopasniji zaključak bio bi onaj koji bi te promene tumačio kao znak slabosti koji treba „iskoristiti“, pa onda, polazeći od te prctpostavke, kao cilj svoje politike odredio — statičnost, produžavanje politike iz doba kada je druga „strana vodila drugu politiku, ili čak po-

impuls snagama mira i realizma u SAD,\Xlitiku pritiska,

snagama koje su na kraju krajeva dovele idoizvesnih pozitivnih promena u spoljnopolitičkom kursu Vašingtona. U drugim zemljama do takvog saznanja moralo je da dođe još mnogo ranije i ono je svakako odigralo sličnu ulogu. __ Prosečafr Covek iz ovoga mora da izvede, i izvodi, dva. zaključka: prvo, da više nije dovoljno samo izbegavati rat, već da se mir mora trajno stabilizo-

_—__ - -- - – —- _—_—---——

Očigledno je da se danas događa nešto suprotno, Rcalnost sađašnjih uslova naterala je jednu i drugu stranu da u većoj ili manjoj mcri vrše korekture svoje dosadašnje politike, politike iz doba hladnog rata u punoni naponu. Ipak je u krajnoj liniji tačno da na svaku akciju sledi reakcija čim jedna strana počne da menja svoj kurs, mora to i druga strana, — inače će Joj se dogoditi da sledeći čin

avremeno čovečanstoo sa mnogo štošta mora da bude sahvalno hemiji i njenim trudbenicima. Nije preterano, niti se bah jednostrano Preuvehčava snačajna uloga hemije aho se tvrdi da bez napretha ove nauhe nema ni progresa u mnogim drupim

nauhama indistriji i tehnici.

.. Danas bostoje neslućene mogućnosti u oblasti organske i neorganshe hemije. Hemija Je bostala nauha od Pbrvostepenog snačaja i u mnogim semljama ulažu se milionsha sredstva u laboratorisha ispitivanja 1 uopšte

u unabređenje ove mauhe.

„Ovog puta posvećujemo svoje stupce bosnmatim hemičartma prof. dr Dejanu Deliću, brof. dr Alehsandru Horovicu, inž. Bošidaru Po-

Poviću i inž. Milanu Pajeviću iz Bec

ograda. Oni govore uglavnom o do-

stignućima naših hemučara ·u oblasti silihatne hemije, ugljenih hidrata, metalurgije 1 uglja, nafte i gasa. To Je, ustvari, glavna delatnost naših naučnika. Hemičari mastoje da prošire mogućnosti Rorišćenja prirodnih Sirovina u mašoj zemlji, a samim lim Proširiće se ı mogućnosti domaće Industrije wobšte. Poslednjih godina ma Rhongresima SrbpsRkog hemishog društva, starog inače“već oho 60 godina, uglavnom se bretresaju rezultati hemičara u njihovom pilonirskom radu u ovom bravcu. dabi

Hemičari i hartija, šećer, skrob

.U mnogim zemljama postignuti Su izvanredni rezultati u preradi ugljenih hidrata. Naši hemičari su na ovom polju takode postigli vidne uspehe,„ O tome govori prof. dr Alcčksandar Horović.

ELULOZA, šećer i skrob,

koji po svom hemiskom sa-

stavu spadaju u ugljene hidrate, induStriski su proizvodi koji se dobiju preradom prorodnih biljnih sirovina. · Sva tri ova proizvoda su, dakle, po svom hemiskom sastavu veoma srodni među sobom i sva tri se nalaze u sirovim biljnom proizvodu, koji industriji služi kao osnovna sirovina u potpuno gotovom obliku, tako da se industriski postupci proizvodnje celuloze, šećera i skroba, ustvari,. sastoje samo u njihovom odvajanju i prečišćavanju. A ovde je baš potrebna intervencija hemičara, Pođimo, najpre, od uspeha hemije u proizvodnji celuloze i, uopšte, uspeha wu daljoj preradi OVC SIrOVInE. Najznačajnija industriska grana, koja

Se zasniva na prorodnoj biljnoj sirovini,

Jeste proizvodnja celuloze. Oko 90 osto od ukupne proizvodnje u svetu dobija se iz drveta, u prvom ređu, iz četinara, 1to oko 80 otsto iz smrče, zatim iz raznih liščara, a u manjoj količini iz jednogodišnjih biljaka (naprimer, iz slame raznih žita). Svetska proizvodnja iznosi danas oko 40 miliona tona godišnje. Od toga se preko 80 otsto troši za izradu hartije, 3 Ostatak za proizvodnju veštačkih vlakana — viskoze, raznih plastičkih masa, celuloida, lakova, eksploziva i niz drugih Proizvoda. .

Svetska proizvodnja hartije iznosi danas oko 47 miliona tona godišnje. Od toga SAD i Kanada proizvode oko 62 otsto, Evropa oko 28 otsto, a sav ostali Svet oko 1IO otsto. Prosečna 'svetska potrošnja hartije iznosi oko 20 kilograma godišnje po jednom stanovniku. SAD dolaze na,prvo mesto. U ovoj zemlji Potrošnja hartije kreće se do 170 kilograma godišnje po jednom stanovniku, dok jc u Evropi najviša potrošnja u Engleskoj iiznosi 60 kilograma po čoveku. U ostalim. Visoko razvijenim evropskim zemljama potrošnja hartije kreće se do 45 kilograma Do stanovniku. Jugoslavija troši svega 5 kilograma hartije godišnje po jednom toga domaće fabrike proizvode 3,80 kilograma hartije, a ostatak 5e uvozi. Međutim, puštanjem u rad fabrika proizvodnja će se još ove godine udvostručiti, a prema perspektivnom Planu tokom idućih nekoliko godina Ona će se utrostručiti. .

Može se konstatovati da su mogućnosti Tazvoja industrije celuloze u Jugoslaviji Veoma velike. Kao osnovne sirovinć još nam stoje na raspolaganju gotovo netaknute rezerve bukovog drveta, a za Jevtinije vrste hartije i kartona mogu obro poslužiti kao sirovine i jednOgodišnje biljke,

No, da vidimo dalje kolika je ulogad

hemičara u industriji šećera,

O značaju šećera za ishranu nije mogućno govoriti na ovom mestu, ali su svakako interesantni podaci o proizvodnji

KNJIŽEVNE

potrošnje šećera u svetu i kod nas, Svetska proizvodnja šećera pre rata iznosila je oko 25 miliona tona godišnje, a danas je ova cilra veća za 17 miliona tona. Prosečna svetska potrošnja šećera po stanovniku iznosi 12 kilograma godišnje, a evropska potrošnja kreće se do 18 kilograma. Najviše šećera upotrebljavaju u Hvropi Engleska, Danska i Holandija, U ovim zemljama svaki stanovnik prosečno uzima 45 do 55 kilograma šećera godišnje. U Jugoslaviji se troši godišnje do 8 kilograma šećera po stanovniku.

Zapaženo je da se u zemljama s vclikom potrošnjom šećera troši mnogo manje i žita. To je značajna činjenica za nas, jer bismo povećanjem potrošnje šećera, verovatno, vremenom mogli da smanjimo potrošnju masti i žita. Mogućnosti povećanja proizvodnje šećernc repe zasejavanjem većih površina postoje, uglavnom, u Vojvodini i u Makedoniji. Naravno, u tome sc može mnogo više uspeti racionalnijom poljoprivredom.

Skrob nije samo važna namirnica, već služi i kao polazna sirovina i kao pomoćni proizvod u mnogim industriskim granama. Na prvom mestu u industriji vrenja. Međutim, obično se pod vrenjem podrazumeva jedino industrija špirita, piva i kvasca, ali je danas industrija vrenje mnogo šira industriska grana i ona obuhvata proizvodnju limunske i mlečne kiseline, proizvodnju glicerina, acetona i mnogih drugih hemikalija, pa, najzad, i proizvodnju penicilina i drugih antibiotika, Većina ovih grana industrije vrenja zasnivaju Sc na glukozi koja sec dobiva iz skroba kao osnovnc sirovine. Zatim se skrob troši u tekstilnoj industriji, u proizvodnji

najfinijih hartija, za izradu lepka, a u manjim količinama u žčitayom nizu drugih „ndustriskih grana i znatskih radinosti.

Skrob se proizvodi iz kukuruza,

krompira, pirinča i najrazlićitijih žita i plodova. Najveću proizvodnju skroba dostigle su SAD. Opšta je tendencija u svetu da se što više kukuruza prerađuje u skrob, a da se što manje količine troše neposredno za ishranu čoveka.

Proizvodnja skroba iz kukuruza, osnovne sirovine za proizvodnju skroba, veoma je mlada Industriska grana u Jugoslaviji. Doskora smo imali samo jednu malu skrobaru kod Pančeva, "Pek prošle godine puštena Jc u rad velika, modrna skrobara u Zrenjaninu, koja sc po svojim tehničkim uređajima i kvalitetu proizvoda može meriti 8 „najvećim i najsavremenijim skrobarama u Americi i Hvropi. : |

Bilo bi mnogo korisnije da se i kod nas na Što većoj površini gaji kukuruz i da se u Što većoj količini preradi u skrob, koji bi se izvozio i prodavao po' znatno višoj ceni od cena kukuruza.

Ugljeni hidrati prirodnih _ biljnih: proizvoda pretstavljaju inače jednu ođ najznačajnijih osnovnih, sirovinskih baza. Pravilnim gajenjem i iskorišćavanjem: / ovog prirodnog blaga, moći ćemo uskoro„ Tine samo da pokrijemo naše potrebe, u lihartiji i Šećeru, već će nam prcostajati i znatan višak za izvOZ.

NOVINE

drame dočeka u kostimu iz prethodnog čina, — a u spoljnoj politici, kao ni u pozorištu, to nije preporučljivo. Promene na Istoku dovele su, i dovođe, do promena na Zapadu, pogotoyu što su te promene na Istoku takve prirode da objektivno doprinose smirenju pa bi nereagovanje Zapada na njih, u očima svetske javnosti, a takođe i na Zapađu, bilo protumačeno kao odbijanje ruke-pomirnice.

Ugovor o Austriji, Beogradska deklaracija 'Tito—Bulganjin, Moskovska deklaracija Nehru—wMBulganjin, Banduški sastanak dva kontinenta, konferencija šcfova vlada u Ženevi nove mogućnosti u debatama o razoružavanju — sve su to fragmenti istog procesa smirenja koji na sadašnji razvitak u svetu gleđaju drugim očima.

Ne treba, naravno, nijednog momenta izgubiti iz vida ili potceniti još jednu važnu činjenicu koja je, možda više nego ijedan drugi faktor uzet izolovan, delovala na promenu. kursa velikih sila. Jasno je da je među njima postignuta — ravnoteža. Neki čak pokušavaju da tu ravnotežu preciziraju, pa kažu: na jednoj strani nciscrpiv ljudski rezervoar plus nadmoć u klasičnom naoružavanju i suvozemnim snagama, na drugoj strani isto tako neiscrpiv industrijski potencijal i arsenal, plus nadmoć u nuklearnom naoružavanju i vazduhoplovstvu. Možda je postojeću ravnotežu lakše opisati u negativnim terminima — R nijedna strana, očigledno, nema u ruci sretstva koja bi joj osigurala pobedu, a naročito ne pobedu koja bi se bitno razlikovala od modernog izdanja Pirove pobede!

Politika odbranbenog naoružavanja; pa i grupisanja doprinela je, nesumnjivo, postizavanju sadašnje ravnoteže na koju se, bar delimično, oslanja zgrađa sadašnjeg još uvek nestabilnog i ranjivog mira. Ali se postavlja pitanje šta je cilj takvog naoružavanja i grupisanja, da li on već nije postignut? Ako je cilj bio da se, na bazi ravnoteže, nađu rešenja za otvorena međunarodna pitanja, rešenja na ravnopravnoj osnovi, na bazi principa Ujedinjenih nacija, rešenja dakle nužno kompromisna i sporazumna, onda je takav cilj postignut i trebalo bi uložiti maksimajne napore da se s tačke ravnoteže krenc što pre dalje u pravcu stvarnih dugoročnih rešenja za otvorena pitanja današnjice. Bilo bi veoma opasno kad bi se kao cilj postavilo da sc nastavi trka u naoružavanju, ili ideološko grupisajnje, sve dotle dok se ne stvori mogućnost da se drugoj strani pokušaju diktirati neprihvatljivi uslovi...

=ieapitilaa

Hemičari unapređuju metalurgiju

O ulozi hemičara i njihovom dostignuću u metalurgiji naš istaknuti stručnjak

inženjer Milan Pajević kaže:

Metalni proizvodi pretstavljaju snagu Naša je zemlja još iz

jednog naroda.

PRETERANI OPTIMIZAM?

OSTOJE dakle sve indicije

koje navođe na zaključak da je u današnjim uslovima postepeno moguće stabilizovati mir na osnovu sistema koegzistencije i kolektivne bezbednosti i da sadašnje popuštanje međunarodne zategnutosti pruža realne i znatne uslove za takav razvitak pod uslovom da se što šire snage aktivno angažuju u borbi za takav mir.

Skepticima ne bi naravno, bilo, isuviše teško na nađu sijaset protivargu–menata. Tačno, mogu oni da kažu, Beč, Bandung, Beograd, Ženeva ali šta je sa Nemačkom, šta sa razoružavanjem... Ili vi pričate o tome da sve više ljudi prihvata koegzistenciju, ali zar ne postoje i dalje blokovi i trka o naoružavanju..?

Niko, naravno, ne može da negira postojanje ozbiljnih potencijalnih opasnosti po mir ni to da glavna međunarodna pitanja još uvek stoje otvorena ili su im nađena samo privremena rešenja. Faza koju sada prolazimo mogla bi se opravđano krstiti kao — faza povlačenja linije status kvoa. Bila bi, blago rečeno, nojevska svaka politika koja o tim opasnostima ne bi vodila računa,

Ali to još ne znači da zbog tih opasno=sti ne treba videti ohrabrujuće, pozitivne događaje i tendencije, a one postoje i jačaju. Aktivna politika mira mora da vodi računa podjednako o opasnostima i mogućnostima koje pruža novostvorena konstelacija snaga. Prodor koji je izvršen u front zategnutosti i blokovske učaurenosti mora se sada proširiti — aktivnom, miroljubivom politikom.

U sadašnjoj fazi kompromisi i rešenja će se katkada neminovno svoditi na nagađanja među blokovima, jer blokove, naravno, niko neće dekretom preko noći raspustiti. No, važnije od toga jeste da iz dana u dan izvan blokova, pa i unutar njih, rastu snage realizma, koegzistencije i mira, pa će sam razvitak postepeno morati da dovede do otupljivanja blokovskih oštrica, do njihovog razlabavljivanja. Zato se oni koji veruju i rade za trajan mir i u sadašnjim događajima vide jedno ohrabrenje, pa utoliko izražavaju oprezni i umereni optimizam ne mogu s6.optuživati ni za nerealnost ni za neopi avdani optimizam.

Jer, horizonti su nesumnjivo vedriji...

Đuha Julius

di | | „ad

Ovog pula posvećujemo naše slupce poznalim hemičarima prof. dr Dejanu Deliću, prof. dr Aleksandru Horovicu, inž. Božidaru Popoviću i inž, Milanu Pajeviću iz Beograda 'oji govore o dostignućima naših hemičara.

u _________________o LE

za prcrađu rude, već je trebalo mnogo rada da bi se naše rude, zbog svoje spccifičnosti, potpuno iskoristile.

Pred naše hemičare — tehničare tehnologe — RHČHmetalurge postavlja se danas jedan veoma obiman i težak zadatak: naći put da se iz otpadaka, šljake, pri dobivanju raznih metalurških proizvoda, iskoriste preostali metali ili drugi clementi, Naprimer, kada bi se iskoristila šljaka iz Borskog Rudnika kao sirovinska baza za gvožđe, koja se inače svakodnevno izbacuje i već je ima u skladištu preko šest miliona tona, dobilo bi se oko 377 tona gvožđa dnevno. "To bi bilo od ogromnog značaja za dalji razvitak naše metalne industrije.

Izvanredni uspesi u silikatnoj hemiji

Vratimo se sad na hemiju silikata, odnosno silikatnu industriju. O tome govori prof. dr Dejan Delić:

(Osnovne sirovine u silikatnoj industriji su glina, kaolin, Kvarcni pesak ijoš neke sirovine koje se upotrebljavaju u manjim količinama, Postoji toliko vrsta glina koliko i nalazišta, i nikad ne možemo naći dve gline koje su po svom hemiskom sastavu, fizičkim osobinama i načinu obrade iste, Ove razlike potiču usled drugačijeg načina postanka gline, i od osobenosti njihovog nalazišta. Ako je glina ostala na svom primarnom nalazištu, ona je čista, bela, služi prvenstvo za proizvodnju porcelana i nazivamo je kaolinom. Ako je kaolin sa svojih primarnih nalazišta odnesen, on se na putu više ili manje samleo i uprljao, te su mu zrna znatno finija nego na prvobitnom nalazištu. Ova sirovina naziva se glina i najčešće

. je plastična.

Ako se glina na svom putu s primarnih ležišta pomeša s preko 70 otsto

krečnjaka, dobijamo, veštačkim putem, sirovinu za proizvodnju cementa laporac., U glinama i kaolinu nalaze se

veće ili manje količine kvarcnog peska, feldspata, liskuna. Kvarcni pesak sc često mora i naknadno dođavati, naprimer, u proizvodnji porcelana, vatrostalnih silika, opeka itd. Najčistiji Kkvarcni pesak, koji se najčešće još i pere, služi za proizvodnju najrazličitijih predmeta od prozorskog do najfinijeg optičkog i kristalnog stakla.

U neđostatku iskustva i trađicije nove fabrike silikatnih proizvoda podigle su dobro opremljene laboratorije,

Ustanovljeno je, pre svega, da hemiska analiza glina i kaolina ne daju sliku o upotrebljivosti ovih sirovina. Jedino je odnos aluminijum oksida ili glinice i kvarcnog peska ili silicijum dioksida značajan za njihov kvalitet. Ali koloidne primese, naprimer, silicijumove kiseline, mogu izazvati znatnu pometnju. Kako je hemiska analiza dugotrajna i nije odgovorila očekivanim „zahtevima, prešlo se na racionalnu analizu koja je trebalo da ustanovi mineralne sastojke gline, Nc, i ona je posle nekoliko modifikacija već gotovo napuštena zbog nepouzdanih rezultata. U to vreme glinena masa smatrana je amorfnom supstancom, te se nisu mogle objasniti mnoge osobine,

Kako se klasičnim i hemiskim metodama ispitivanja nije moglo objasniti ponašanje glinene materije, pristupilo se fizičkim, fizičko-hemiskim i koloidnohemiskim „metodama ispitivanja. Nastojalo se da se stečenoj praksi u proizvodnji dade bezuslovno naučna podloga. I tek pre dvadesetak godina prvi put dokazano je da se glina sastoji iz sitnih, često mikroskopski nevidljivih kristala, takozvanih glinenih minerala, a ne iz amorfne materije, Moderna mauka je morala pronaći metode za njeno ispitivanje. Kako je finoća glinine materije značajna osobina, pojavile su se mnoge metode koje određuju granulometriski sastav glinene supstance, Pored toga, važno je odrediti plastičnosti gline, na čemu se još i danas radi, Zatim, viskozitet suspenzije, moć izmene Jona, i druge osobine od kojih zavisi kvalitet proizvođa. U mnogim našim. laboratorijama hemičari se ozbiljno bave ovim naučnim radovima.

Pošto od osobina gline ne zavisi jedino kvalitet gotovih proizvoda, išlo se još dalje da bi se ustanovile promene gline prilikom obrade, odnosno za vreme kvašenja, formovanja, sušenja i pečenja,

| ~

„aka ai ai | Atomsbha energija i ugalj; crno zlato i hemija

davnina, naročito tokom Srednjeg veka, bila poznata po bogatstvu metalima. Danas proizvodi od metala pretstavljaju jedan od osnovnih uslova za razvoj celokupne industrije kod nas. Možemo reći da najmanje 57 otsto težine jednc mašine sačinjavaju metali. Ali, ima mašina, gde potovo 170 otsto njihove težine čini metalna sadržina.

U našoj zemlji ima vcoma mnogo metala, rasprostranjenih u vidu raznih ruđa. Ali iskoristiti sve rude, odnosno "iz njih dobiti metal podesan za preradu i upotrebu, potrebno je često veoma mnogo napornog rada. Mueđutim, sve ove teškoće mogu sc savladati radom i proučavanjem | hemičara.

Pođimo od najprostranjenijeg metala, od „gvožđa“, (Odnosno od sirovog čelika). U našoj zemlji godišnje se proizvodi do 36 kilograma čelika po stanovniku, dok u Luksemburgu ova proizvodnja po jednom čoveku iznosi za godinu dana 9.211 kilograma, u Belgiji —| 567 kilograma, u Zapadnoj Nemačkoj — 35L kilogram, u Turskoj — 7 kilograma, u Bugarskoj — 1 kilogram itd. Godine 1939 proizvodilo se znatno manje. Znači, da od naših sirovina gvozdenih ruda nismo bili u stanju da dobijemo ni \dovoljnu „količinu sirovog čelika, a još manje kvalitetni čelik, koji bi se primenio u mašinstvu ili gradnji. Međutim, za današnja dostipnuća na tom polju, u prvom redu, imaju zaslugu metalurzi i hemičari — tehnolozi, koji su se borili da proizvedu kvalitetan čelik. Ova vrsta čelika sa uspehom se primenjuje u industriji, u naoružanju i uopšte u proizvodnji, za što se ranije morao uvoziti celokupan materijal.

Da pomenem i aluminijum! Prvi put, u nešto većoj količini, — valjda svega nekoliko desetaka kilograma aluminijuma, izneseno je 1854 godine na Svetskoj izložbi u Parizu, Tada je aluminijum nazivan „Srebro iz gline“. Zanimljivo je da je tada jedan kilogram aluminijuma stajao 2.477 francuskih f{ranaka, dok je kilogram zlata koštao 2.777 francuskih franaka, No, bez ovog metala vazduhoplovstvo svakako ne bi dostiglo današnji stepen razvitka i sigurnosti. Upotreba aluminijuma je ogromna ı Sve Sc više traži u celom svetu. ~

Poznato je da je naša zemlja bogata rudama aluminijuma. Do 1947 „godine .dobivalo se oko hiljadu tona aluminijuma godišnje, dok je nekoliko stotina hiljada 'tona naše rude izvoženo u inostranstvo, da bi se docnije uvoili proizvođi. od aluminijuma ili njegovih legura,

Danas je u Jugoslaviji podignuto ·tri fabrike za dobivanje aluminijuma i njegovih legura. Njihova. proizvodnja iznosi oko 67.700 tona godišnje, Da bi ·se došlo do tolike proizvodnje, nije bilo „dovoljno primeniti samo poznate metode

|| il |N

JI NM,

||| | n |E 08, Mu a

M a)

kađa se vrše hemiski procesi, a i strukturne promene materije. Ova ispitivanja se vrše takozvanom. diferencijalnom terminskom analizom, ispitivanjima pomoću termo-balansne vage, mikroskopom normalnim i mikroskopom za ispitivanja pri visokim temperaturama — termomikroskopom. Zatim, dilatometrom, rentgenom itd.

Neslućene mogućnosti

Jagožeij lačiju i elektrifikacija naše zemlje bezuslovno je zahtevala podizanje silikatne industrije, jer su za metalurgiju bile potrebne vatrostalne opeke, za eclektrifikaciju — elektroporcelan, za kapitalnu izgradnju i izgradnju društvenog standarda — sanitarna keramika, kanalizacione cevi, patosnc i zidne ~pločice, cement i građevinska cigla, a za široku potrošnju — keramika i razne vrste stakla.

Industrija vatrostalnog materijala proizvodila je pre rata oko 21.000 tona šamotnih opeka od strane i domaće gline. „Proširenjem i muodernizacijom

postojećih fabrika poslednjih godina i.

podizanjem nove fabrike u Aranđelovcu naše mogućnosti proizvodnje šamotnih opeka popele su se na 90 do 100.000 tona godišnje. I to od domaće gline. Ovde spada i industrija kiselih ili silika opeka, koje se dobijaju iz kvarcnog peska, Ovakva fabrika podiže se u Gostivaru iona će davati godišnje oko 20.000 tona ovih opeka, dok će jedno odeljenje Magnohroma u Kraljevu proizvoditi 10.000 tona opeka godišnje. Važna je industrija termoizolacionih opcka od dijatomejske zemlje koja se podiže u Prilepu s kapacitetom od 4.000 tona.

Može se reći da industrija keramike kod nas pre rata nije ni postojala, No, za proizvodnju elektroporcelana posle rata proširena je proizvodnja u Novom Sadu i podignute su nove fabrike u Aranđelovcu i Stupu kod Saraeva. Ukupna proizvodnja clektroporcelana iznosiće oko 6.000 tona godišnje.

Za podmirenje potreba sanitarne keramike, keramike za domaćinstva, kanalizacionih cevi, patosnih i zidnih

pločica, podignute su fabrike u Mladenovcu, 'Yitovom Velesu, Pojatnom i Liboju. Ova fabrike proizvodiće 7.000 tona keramike za domaćinstvo, 4.500 tona sanitarne keramike, 12.000 keramičkih pločica i 17.000 tona grube keramike. :

Neka naša staklarska preduzeća stara su već preko sto godina. Njihov kapacitet-i asortiman bio je dosta ograničen. Proširenjem postojećih fabrika i izgradnjom nove fabrike u Skoplju, proizvodnja stakla podiže se za tri i po puta, Vredno je pomenuti i proširenje asortimana, a, u prvom redu, proizvodnju neutro-stakla za fijole i ampule, balona za sijalice, radio-cevi i Gajgerove brojače, proizvodnju kaljenog i laboratoriskog stakla, staklene vune, optičkog stakla, staklene bižuterije itd. Na kraju da pomenemo i proizvodnju cementa koja će se ove godine povećati na dva miliona 200 hiljada tona, dok je pre rata ova proizvodnja iznosila svega 8.000 tona.

Hemija i „Crno zlato”

Ugalj je u odnosu na druge sirovine» a naročito u odnosu prema rudama, kasno obratio pažnju čoveka. U IX veku u Engleskoj, a u X i XI veku u Francuskoj, Belgiji ı Nemačkoj spominje se crni kamen koji gori, ali za koji nije bilo mnaročitog interesovanja. U to vreme kao gorivo za domaćinstva i industriju služili su drvo i drveni ćumur. Činjeni su pokušaji da se umesto Ovog goriva, koristi ugalj, ali to je nailazilo na teškoće. Na ložištima konstruisanim za drvo i drveni ćumur, teško )Jc sagorevao ugalj. Osim toga, ugalj je sagorevanjem stvarao gasove, koji su zagađivali okolinu, tako da je u nekim krajevima „naredbama zabranjivana upotreba uglja, jer je to štetilo čovečjem zdravlju.

i život

DI s DM |||

. vanje koksa iz uglja.

koji se iz gasa mogu odvojiti.

Ovo verovanje zadržalo se" svc do XVIII veka. Šume su počele naglo nestajati. Trebalo je tražiti novo gorivo za visoke peći. Pokušalo se sa ugljem. Najpre ugalj kao gorivo, a zatim dobiPočetkom XVI veka u Engleskoj se proizvodi prvi koks, ali tek od 1735 godine počinje stalna upotreba koksa u visokim pećima.

Ovako je počeo svoje izlaganje inž. Božidar Popović, naš istaknuti stručnjak za hemisku pre-. radu uglja. On je dalje rekao:

Jedna od najrazvijenijih grana industrije, gde ugalj ne služi kao gorivo,

jeste proizvodnja koksa. Koksovanjem uglja dobivaju se čvrsti, tečni i gasoviti

produkti. Čvrst produkt — koks — ne služi isključivo kao gorivo. U svojoj . glavnoj primeni igra ulogu delimično ·

i hemiska sirovina. Tečni proizvodi iz uglja, kao i veći deo gasovitih, važne su sirovine hemiske industrije. „Hemičari preuzimaju ulogu u korišćenju uglja i stvaraju čitav niz industrije na osnovu produkata dobivenih iz uglja.

Kao što je već napomenuto, koksovanjem uglja dobivaju se: koks i tečni gasoviti produkti. Iz gasovitih produkata "odvaja se amonijak, koji se upotrebljava u vidu amonijačne vode ili služi za vVeštačka đubriva. Deo gasa koristi se kao gorivo za domaćinstva i industriju. No, iz gasa se mogu odvojiti pojedine komponente koje služe kao sirovine za razne grane industrije. Vodonik, koga ima u znatnoj količini, može poslužiti za proizvodnju amonijaka i veštačkih đubriva ili u procesu hidriranja za dobivanje ugljovodonika ili čvrstih masti, Iz acetilena, preko olefina, dobiva se veštačka guma, kao i razna sredstva za rastvaranje. Iz sirovog benzola dobiva se: sredstvo za pogon automobila, rastvarači, teški benzol, kumaron smola i lakovi, zatim sirovina koja služi za proizvodnju boja, mirisa i veštačkih masa; toluol — iz koga se proizvode eksplozivi, boje, mirisi i saharin; čisti benzol koji služi za proizvodnju „anilinskih boja, lakova, veštačkih masa i rastvarača, Sumpor i cijanovodonična „kiselina su „produkti "Tečni produkt — katran isto tako sadrži veliki broj jedinjenja, koja služe kao polazna ili pomoćna sirovina za veliki broj industriskih proizvođa. Destilacijom katrana dobiva se lako, srednje i teško ulje i smola, Iz lakog ulja odvaja se sirovi benzol, kumaron i piridin. Srednje ulje daje: fenol, koji služi kao dezinfekciono sredstvo ili za proizvodnju veštačkih masa i eksploziva itd. Mnogi drugi proizvodi upotrebljuju se u štamparskoj industriji, građevinarstvu, industriji boja itd. itd,

Veštačke mase, pak, postale su potreba današnjeg doba. „Proizvodi iz veštačkih masa su našli toliku primenu u industriji, saobraćaju i domaćinstvu, da se bez njih ne bi mogao zamisliti standard savremenog sveta. Za većinu veštačkih masa, međutim, produkti iz uglja su poslužili kao sirovina.

Ali ugalj ne služi kao hemiska sirovina samo preko proizvoda dobivenih koksovanjem. Hemičari su našli i druge mogućnosti da koriste ugalj kao sirovinu hemiske industrije, Dobivanje sintetskog benzina i ulja za muazivo je stvarnost. Postoje industrije koje potpunom pro= menom ugljene supstance dobivaju produkte slične onim koji se dobivaju iz nafte. Izmenom uslova pri sintezi iz gasa, koji se dobiva iz uglja, mogu se, umesto sintetičkog benzina, dobiti viši alkoholi, parafinski ugljovodonici i masne kiseline. Esterovanjem masnih kiselina sa glWicerinom dobijaju se sintetičke masti, a neutralizacijom masnih kiselina sredstva za pranje.

Još jedna grana industrije koristi ugalj kao važnu hemisku sirovinu. Ekstrakcijom izvesnih ugljeva dobiva se bitumen, koji služi za proizvodnju lakova.

Smanjenje zalihe uglja usled naglog porasta potrošnje ukazuje na potrebu što potpunije zamene uglja „drugim sirovinama za proizvodnju toplotne energije. "Tako bi se zalihe sačuvale za hemisku industriju. Izgleda, da se vreme, kad je ugalj isključivo sagorevan, bliži kraju. Nagoveštava se nova epoha u proizvodnji toplotne energije.

Ugalj i sntomska energija

TOMSKA cnergija stajaće uskoro na raspolaganju industriji kao izvor toplotne energije i postepeno zamenjivati ugalj, kao što je u prošlosti ugalj zamenio drvo i drveni ćumur, I kao što drvo nije izgubilo vrednost, pošto se njegova upotreba kao goriva znatno smanjila, isto tako ni ugalj ncće izgubiti svoju vrednost. Zalihe uglja, koje će biti ušteđene smanjenjem potrošnje uglja kao goriva, omogući će hemičarima da na duže vreme prošire proizvodnju tako potrebnih artikala. koji se bez hemiske prerade ne bi mogli dobiti. Problem korisne upotrebe uglja u Jugoslaviji postavlja se pred naše hemičare u još oštrijoj, formi nego u mnogim evropskim zemljama. Zalihe visokovrednih ugljeva su male, a i once su po kvalitetu slabe. Veće zalihe su nižih *rsta i to opet slabog kvaliteta. Takvo stanje zahteva od naših hemičara opsežna ispitivanja, koja imaju za cilj pronalaženje mogućnosti oplemenjivanja naših ugljeva u cilju što racionalnije primene, i pronalaženje procesa proizvodnje sa slabim kvalitetom uglja,

Velika kobsara u Lubovcu kod Tuzle

S DECI

D. RADOVIĆ

Zašfo ; senfimentalno

počsLo je i sentimentalno da se go-

vori i piše o litcraturi za decu. O nepravdama i neshvatanju. Ustvari, unosi se samo zabuna kod onih koje ta stvar ne inte-

resuje., Društveni značaj te lite- 7

rature podmeće se u diskusijama o vrednosti njenog današnjeg proseka, pa se izvlače sentimentalni zaključci. Ili-se prenebregava osnovna činjenica — „sudbina“ te literature: da se piše za decu, da je čitaju deca ili uglavnom «deca, čak i kađ je odlična, kao kod “Ivena, recimo.

A evo njene „stvarnosti“: oni koji nemaju ni smisla ni osnovne pismenosti pišu za decu, jer se to lakše objavljuje. A oni sa proverenim smislom i pismenošću često su vrlo plodmi u svojoj nesavesnosti, opet, jer sec to lakše objavljuje.

Pedagozi i psiholozi otimaju se oko svojih prava na ovom području. Prilično neosnovano, posle ko zna koliko praznih godina bez studioznijih ocena značaja i uloge literature u vaspitanju. A oni bi trebalo da raščiste pitanje koje sc laicima čini jasno: da li prazni ali uglađeni, slađunjavi ali jezički čisti, banalni ali poučni tekstovi imaju ipak nekog smisla, i potrebni su i treba ih negovati. Ako imaju, opravdao bi se ovaj neslavni prosek i osnažila činjenica da je u pogledu umetničkih kvaliteta ova literatura inferiorna. Ili neka kažu da nije tako, da samo ncsumnjive vrednosti imaju prava na poverenje dece: u tom slučaju pogledajmo još jednom koliko nam je podlistaka potrebno, menjajmo izdavačke planove, rešetajmo čitanke, štampajmo radije deset puta istu dobru knjigu nego makar šta — borimo sc stvarno za ugled i mesto te literature. Ako se kod nas na tom scktoru često štampaju bezvredni stihovi i proza, iz razloga koje u „Vjesniku u srijedu“ Ratko Zvrko iskreno iznosi: da se popuni rezervisani prostor, onda ćemo doći ili do zaključka da sve to ima nekog pedagoškog opravdanja, ili da je taj prostor malo veliki za naše mogućnosti.

Do trećeg, ne zaključka nego zahteva, da se onome što sc danas štampa za decu (ovde ncma smisla izdvajati dobro od lošeg jer deca sve čitaju i svemu veruju) nađe neko ravnopravno mesto sa književnim ostvarenjima za starije, mislim da je naivno i nerealno.

Ovo nije „rezignacija već priznavanje činjenica.

Kod nas

napori da se ova literatura po-

sc činc izuzetni

mogne, Pokretali smo listove i časopise i otvarali podlistke, često ne zbog stvarnih potreba ncgo ljubav za

izražavajući brigu i

najmlađe, Ako se taj posao oba-

vio samo tim osnovnim činom i pobudom moglo je da dođe do promašaja.

Pa ipak nema mesta sentimentalnosti. Treba se na licu mesta boriti protiy samodopadljivosti i suzbijati šarlatane kojima samo još deca veruju!

(Nastavak anketa na str. 10)