Književne novine

(iPami

Tenesi Vilijams: Silazak Orfeja

Postoji u svakoj literaturi pone| ka tema koju pisci često obrađuju

__a publika rađo prihvata. Nikad ni-

smo sigurni da li su takve teme u

| mođi zato što izražavaju, bolje ne-

go drugi sadržaji, sklonosti, moral i filosofiju određene epohe, ili možda samo zato što odgovaraju trenutnoj ćudi vremena. Jednoj takvoj Sstereotipnoj temi američke književnosti prišao je Tenesi Vilijams u komadu Silazak Orfeja, koji je izvelo Beogradsko dramsko pozorište. U gradić na američkom Jugu đolazi mlad čovek već pora· žen, na izvestan način, u životu, ali koji još uvek ima izuzetnu sposobnost da pokrene zapretene strasti u stanovnicima varošice izgubljene u Ssivilu vremena. Jedna mlađa đevojka, vrlo frivolna i vrlo blazirana, ne uspe da ga priveže za sebe; druga jedna starija žena, sa srcem punim gorčine i mužem koji umire, ima više sreće za kratak trenutak prolaznosti, dok jedne noći bolesni muž ne siđe niz stepenice da okonča, sa nekoliko revolverskih metaka, njenu sumnjivu sreću. Mladića zatim linčuju u sceni zasićenoj odvratnim naturalizmom, koji srećom deluje više pomodno nego autentično. Ako se udubimo u Vilijamsov komad uočićemo odmah da dramom ne dominira konflikt koji rešava neko bitno pitanje postojanja: Silazak Orfeja je pre svega hronika trenutka života, što uslovljava, u krajnjoj liniji, sve dobre strane dela kao i sve njegove neđostatke. U svakom času život pruža čoveku nebrojena uzbuđenja, treperenja i emocije; preimućstvo Vilijamsovog postupka ·'je u tome što uspeva da projicira ta bezbrojna đuševna stanja junaka u jedinstvenu atmosferu koja vlađa pozornicom. Pisac dočarava centralno raspoloženje, isto-

vremeno napeto, mračno i poetsko .

raspoloženje iz koga izvire, u nedostatku izrazitih sukoba, sva dramatičnost zbivanja. U naborima takve atmosfere spontano i logično bazrevaju karakteri, očigledno tačno zapaženi u svakodnevnom životu. Dijalog je, dok autor ocrtava atmosferu i ličnosti, tanan i đuboko prodire u tajne kuteve našeg iskustva bleštavo obasjavajući nepristupačna senovita mesta na kojima smo se nekad zadržavali, patili ili bili srećni. U komađu odjekuje zadocneli, ali utoliko snažniji, eho Čehovljeva dela, i suočeni smo sa mo dernim lirskim sensibilitetom u. ko me” opažamo primese naturalističkog i simbolističkog proseđea. Ali kad na sceni ostvari snažne ličnosti i zgusnutu atmosferu stvarnosti, pisac mora da nastavi avanturu i da se uputi nekoj vrhovnoj umetničkoj svrhi ili istini; mora da proširi svoj pogled i obuhvati nešto trajnije i. dublje; treba da prodre ispod kore savremenosti i objasni prirodu svoje distance prema preuzetom Životnom materijalu. Dok gledamo Silazak Orfeja iskreno sumnjamo u takvu piščevu sposobnost. U Staklenoj menažeriji i Tramvaju zvanom želja Tenesi Vilijams je slikao klom humanih težnji individue suočene sa nemilosrinom mehan:;čkom civilizacijom dvadesetog stoleća, no u ovom slučaju analogija nije moguća. U Silasku Orfeja so cijalni momenti katkad izbijaju u prvi plan ali uglavnom nisu suštinski povezani (u đramaturškom smislu) sa centralnom istorijom, tako da se dobija utisak da Tenesi Vilijams podleže maniru koji je u američku literaturu ušao zahvaljujući snažnom uticaju nekoliko velikih pisaca, Pred nama je jasna i čista linija zapleta ali uzalud očekujemo otkrovenje koje će nam objasniti ka čemu evoluira akcija: u prvom činu Orfeja upoznali

ličnosti i atmosferu malog

smo grada obuzetog dosađom, trivijalnostima i mlitavom podlošću;, u drugom činu prisustvujemo tananom preobražavanju prijateljstva u ljubav; treći čin prema neminovnim zakonima drame mora doneti razrešenje. Ali kad se u trećem čČ;nu otsudno ispolji otsustvo vrhovne svrhe u kojoj se stiče akcija, drama mehanički skrene u trivijalnu melodramu. To nas ustvari ne iznena~

Tužno je ovog neba čemerno vino smrt! Što prosu se u lice ove :stinske zbilje,

đuje jer su nosioci drame prevareni muž, šarmantni mladić i sredovečna žena, koje je autor reljefno uobličavao samo zato da bi ispričao privatnu istoriju ljubavnog slučaja.

Naravno, to ne znači da je komad nevešto pisan. Naprotiv, Silazak Orfeja oblikovan je znalački i sa retkim poznavanjem poZOrISnog „zanata ali kako su sva njegova preimućstva konvencionalne prirode na kraju se ·pokaže da delo nema. irajniju vrednost.

U prva dva čina reditelj. Minja Dedić, u nastojanju da otkrije smisao Vilijamsovog komada, suprotstavljao je palanci ogrezloj u besmisleno biološko vegetiranje potaj nu želju dvoje mladih za bekstvom. Taj latentni sukob reditelj je ostvarivao pomoću preciznog mizansena, koji je imao samostalnu važnost, kao i proračunatim menjanjem ritma spoljne akcije i unutrašnjeg doživljaja. U trećem činu, u kome je preovladao naturalistički postupak, reditelj je nastojao da delo dobije i universalniju poentu: bekStvo je nemoguće i' divan ljudski san lomi se o podivljalu bestijalnost. Pretstavu su zatim karakterisali bogata galerija tipova i težnja za stvaranjem lirske atmosfere, pri čemu su se scene blago utapale u mrak, dok je muzika tiho svirala u pozadini.

S druge strane, u prva dva čina reditelj. je prigušivao piščevu pravolinisku karakterizaciju ličnosti i

odnosa. To je bilo donekle opravdano jer je tako otstranjena senka banalnosti koja s vremena na vreme natkriljuje komad, ali je i neprimetno izmenjena suština nekih likova i odnosa. Val Rađeta Markovića lišen je snage zanosnog šarma Koji potstiče ispoljavanje tuđ:h prigušenih strasti i delovao kao umorni sanjar izgubljen na usamljeničkim· putevima svoje duše. Ljiljana Krstić otkrila je, sa retkom snagom, dramu Ledine „mladosti, koja „je izvitoperila život ove ličnosti, ali je izostalo tiho narastanje tople plime nežnosti koja za

Ledi znači jeđini most pružen pre- ||

ma životu. Time je odnos Ledi i Vala osiromašen za bitnu nijansu.

Dve ostale glavne uloge tumači;le su Tatjana Lukijanova i Olivera Marković. Tatjana Lukijanova igrala je Šerifovu ženu Vi Talbot, tužnu mesečarku zaokupljenu vizijama. Egzaltiranost ove žene, njenu

tajnu odbranu pred životom, izrazila je na oko sitnim stvarima: neprimetno deformisanim hodom, neprirodnom bojom veselosti u glasu, pogledom zanesenim u neizvesne daljine.

Olivera Marković realizovala je diskretnim sredstvima realističkog postupka lik mlade devojke Karol, čije prokletstvo počiva u opsednutosti nemogućnosti da to sazna.

au ———

Komedija intrige

Marin Držić: Mande

Beogradska komedija obeležila je 450 godišnjicu rođenja Marina Držića premijerom komeđije Mande. Integralan tekst dela nije sačuvan kao ni naziv komada, a naslov je naknadno određen prema glavnoj ličnosti komedije. U Mandi Držić se poslužio motivima i fabulorn iz četvrte priče Bokačevog De k amerona, i dramski uobličio istoriju mlade žene koja doskoči mužu kad je zatekne u neverstvu. Oyu

lijer u komediji Žorž Đanden. U Manđi Držić, između ostalog, daje vernu sliku razrivenog porodičnog života u Dubrovniku, no radnja komađa odigrava se u sused nom, suparničkom Kotoru. Ako se pažliivo razmotri komedija uočiće se: da je nemoguće pronaći ubedljiv artistički razlog za prenošenje radnje u Kotor (međutim, takav razlog lako je otkriti u Dundu Maroju, čija se radnja odigrava u Rimu); izgleda najverovatnije da Držić nije želeo da se zameri; svojim sugrađanima neposrednim slikanjem prilika u Dubrovniku, a takođe i da je hteo da se tako potsmehne MKotoranima, dugogodišnjim takmacima Dubrovnika.

No iako je pozajmio zaplet i fabulu, Držić je ipak uspeo da svoju komediju oboji jarkim i upečatljivim bojama podneblja u kome je živeo. Karakterišući sredinu, situaciju i tipove uneo je obilje lokalnih pojedinosti i ubedljivo pričao o temperamentu, ukusu i odnosima naših ljud; renesansnog XVI veka. Mora se uz to naglasiti da te lokalne karakteristike ne ograničavaju danas naš doživljaj, prvenstveno Što je Držić umeo da izvrsno ocrta tipske osobine koje su po Svom „prostiranju vanvremenske prirode. Pojedinosti uzete iz lokalnog života pružale su Držiću samo

·mogućnost za psihološko individu-

aliziranje ličnosti. ali nisu bile jedino sredstvo pomoću koga je Oživljavao figure i karaktere svojih komedija.

Primetimo da je jedno uslovno scensko ograničenje odredilo fakturu Držićeve komedije. Ograničen shvatanjem o jedinstvu vremena, radnje i mesta zbivanja Držić se, u

CRVENO LIŠĆE ŠUME

tužno je ne biti more u oku večite čežnje,

rastanak brodova

tužno je ovih zvezda zeleno lišće šume

što pade na lude snove kao na mlado bilje.

Tužan je ovoga sveta obesni vranac lepote

' Što se propinje, diže, belim grivama neba, tužan je oblaka nežnih bedem u mašti sazdarn trajanjem čudnim što pita: živeti koliko treba?

Tužno je ne biti više i kamen srčane igre, i stablo iskonske snage što diže gorostas ruke,

i trava prolećem

što pađe na lude

Tužno je ne biti više radost dečije mašte

tužno je ne biti više skitač daleke pesme ili bar mala ptica na krovu zelenog granja.

Tužno je ovog neba čemerno vino smrti što prosu se u reku duboku do zadnjeg dna, tužno je ovih zvezda crveno lišće šume

težnji da ostvari dinamičnu scensku akciju, okrenuo maksimalnom razuđivanju intrige i stvaranju scenškog spektakla, Po otpočinjanju komađa radnja se naglo razbuktava, sporedne scene prekidaju osnovni dramski tok, komedija pretvara u kaleidoskop dosetki, situacione komike i sukoba mnoštva komičnih figura. Pri tom, Držic. prividno zanemaruje central

, „Ovu nu nit, no kađ se steknu u celinu istu temu kasnije” je obradio "i Mo~"

Vi tokovi komedije, postaje jasno ida je pisac, sa pouzdanim osećanjem oštrog opservatora, neprestano razrađivao' bitne osobine 'svojih junaka i održao kontinuitet kretanja ka vrhovnoj komediografskoj poenti.

Režiju Aleksandra Ognjanovića karakterisala je izvesna dvojnost. U prvom delu komedije (mače dosta razvučenom i bez prave, svežine) režija se služila konvencionalnim prealističko-naturalističkim postupkom u želji da formira izrazite likove i plastične odnose. Uspeh je izostao „uglavnom zato što su reditelju nedostajali glumci čiji su talent, scenska indiviđualnost i glumački postupak ponikli na nasleđ:, renesansne komedije.

U drugom delu komađa (kad se radnja „ubrzava u progresivnom ritmu) reditelj se priklonio drukčijem postupku. Ognjanović je nastojao da komičnost situacije i likova izrazi nizom stilizovanih rediteljskih rešenja, kojima su dominrirali dinamičan pokret, blago stilizovan u pravcu pantomime, i vrlo elastičan mizansen. Gledalac se smejao od srca i uskoro zaboravic trenutke apatije koje je doživeo u prvoj polovini pretstave.

U ulozi Mande nastupila je Ana Krasojević, dok je Tripčeta de Utolčeta igrao Slobodan Stojanović.

Stilski najčistiju ulogu ostvario je Vladimir Medđar, koji je igrao Turčina. Gest, pokret, maska i unutrašnje radnje bili su precizno uklopljeni u komičan ritam ovog lika, u kome su bila otelovljena sva nastojanja režije u drugoj polovini pretstave.

Vladimir STAMENKOVIĆ

belih na doku poslednje luke,

negde nevine igre što sanja,

oči umorne od ružnog sna. Saša TRAJKOVIĆ

sopstvenim mesom kao i u,

\

IGOR ILJINSKI

Prvi put izvedena tačno pre trideset godina u moskovskom pozorištu „Majerhold”, komedija „Stenica” značila je kako za samog Vsevoloda Majerholda, tako i za glumce suočenje s jednom borbenom, nađasve neukalupljenom i samosvojno duhovitom dramaturgijom, s novim sadržajima i oblicima scenske satire.

Posebno komplikovan bio je zadatak Igora,Iljinskog, tađa mladog, ali već istaknutog dramskog umetnika. On je tumačio jednu od dveju središnih uloga u ovoj „fantastičnoj komediji”, kako je Vladimir Majakovski obeležio svoje pretposlednje scensko delo. Dok je drugi centralni lik komedije, nazovipesnik Oleg Bajan, dat kao prepreden:, bezočni pokrovitelj malograđanštine, revnostan i u grubom 'laskanju | njenim ·pretstavnicima, „Slučaj” Prisipkina, koga je inter-

'pretirao Igor Iljinski, · svakako je

znatno složeniji.

Koreni Bajanove psihologije i držanja jesu u njegovom klasnom poreklu, u mentalitetu nekadašnjeg kućevlasnika koji pokušava da zasnuje svoj opstanak na ulagivanju izrazito malograđanskoj sredini.

Drukčija je (i teža za scensko tumačenje) Prisipkinova povezanost sa malograđanštinom. Jer Prisipkin — ili Pjer Skripkin, kako on sebe naziva, elegancije i otmenosti radi, — nije standardni ruski malograđanin, onaj sa navikama, stilom života i ponašanjem prenetim iz predoktobarskog doba. Figuru Prisipkina veliki pesnik je stvorio od mnoštva posmatranih „činjenica malograđanštine”, koja je tađa biia postala neka vrsta magneta za razne prisipkine-skripkine.

„Bivši radnik, bivši partijac a sada mladoženja” Prisipkin, sirovo

~ · Se 6 Uz prevod komedije Majakovskog „Stenica )

KAO PRISIPKIN

kočoperan i bezočan, bučno se otkida od radničke klase, da bi prebegavši porodici Renesans u svojstvu verenika kćeri frizerskog para (kome je Majakovski nadenuo zvučno ı ironijom protkano prezime), zasnovao život u znaku malograđanskog ideala — masivnog ormana s ogleđalom.

. Međutim, mlađoženji se čini da je malograđanstvo pristupilo njemu, a ne on malograđanstvu. Ono je stvarni pobednik, i to. je sasvim laka pobeđa, jer Prisipkin se predaje rado i s osmehom. Ali, u isti mah, ponaša se kao pobednik. Razmetljivo stavlja u prvi plan upravo ono čega se suštinski ođrekao i podvlači svoju (tobožnju) superiornost u odnosu na malograđane starog kova, kojima donosi „neokaljano proletersko poreklo i sinđikalrnu

knjižicu”. Ustvari, pridošlica je mo-. žda još nakaradnij: duhovno negG

oni koji mu pružaju gostoprimstvo.

Složenost Prisipkinova lika snstoji se zapravo u tome što je on pridošlica među malograđanima ranije formacije, među ljudima čija skučena i tamna misao kunja pod tvrdom korom sebičnosti. Pr;sipkinov malograđanski stil s prilično uočljivim primesama „huliganstva”

|

deluje kao posebna varijanta Doba, šanja u sredini za koju se Pri kin opređelio. Mađa se uliva. i mutne tokove te sredine, „ ština”, odnosno „skripkinština” vigi se kroz scensku satiru Majakovskog i kao pojava unutar srodne pojave, Pre tri decenije, kad'je pozorište „Majerhold” (zatvoreno kasnije, 1958, u atmosferi oštrih optužbi koje su pripisivale Vsevolodu _Majerholdu „izvitoperavanje suštine klasičnih dela, sklonost scenskim trikovima, formalističke i dekadenit'ne zamisli itd.) počelo da priprema tek napisanu komediju „Stenica", prvom tumaču uloge | mnogo su pomogla dva slavna stvaraoca. To su bili autor dela — veliki pesnik revolucije Vladimir Vladimirovič Majakovski i ređitelj Vse. volođ Emilijevič Majerhol1d. „Majakovski i Majerhold stalno su se interesovali za moj rad, za mene, za rođenje u meni našeg zajednič. kog čeđa — Prisipkina”, — piše Igor Iljinski u svojim uspomenama, (Moskovski časopis „Teatr”, broj 11 za 1958 gođinu). /

Ođ prve pojave Prisipkina na pozornici i njegove čeznutljive replike o ormanu s ogledalom do završne epizode Prisipkinovih nevolja u 1979 gođini, u „gradu buđućnosti”, među ljudima za koje je nekađašnji miadoženja samo čovekolika varijanta gojazne stenice, uloga se postepeno uobličila kao monumentalna figura prostaka. Skoro nepomična fizionomija, tupav pogled izbečenih očiju, nametljivo samopouzdanje, ali s jedva čujnom. notom pritajene nesigurnosti, besgranična sirovost, presrećna i ushićena što je uprevo takva — sve ove spoljašnje i unutar– nje crte spojile su se u lik koji Iljmski i danas, posle triđeset godina, smatra jednim od svojih naj=uspelijih ostvarenja.

Lav ZAHAROV

*) Preveo Branko Hećimović. Mala biblioteka izđavačkog poduzeća »Zora«, Zagreb, 1958.

Zamišljeni bješak SANJALI smo o bogovima, u hođu. Beskrajan tok daljine ulazio je, izgarao, postao tajan svod tišine. Mag vraćen maštanju. Blijed, ropskih kretnji a živ; već je u zaboravu. Neosamljen prizor mučnog rata. Odronjen a krvav ponovno prolazi

kao zvijezde u život nepoznat.

*

ŽIVOT riječi. Nemoguće zeleno nebo zvijezda ljubičastih. Bivstvo pod kožom krvi

i vraćen odzvuk krhkog bilja. Idemo sa svojim prstenom strasti u tu sporu vječnost koja odlazi u naš kobni sat. Poraženi grlimo struk dana. Uznemireni milujemo lice zaleđenog snijega. Vidimo: kolosjek pučine

i blijesak dozrelih rana.

I život svih naših riječi. Nemoguće zeleno nebo

·zvijezda ljubičastih.

Srećko DIANA

= NE, VI NAM UOPŠTE NISTE POTREBNI, DRAGI NUŠIĆU! (Karikatura Aleksandra Klasa)

·

—

KNJIŽEVNE NOVINE

Prisipkina ·

|