Književne novine

ya a

e

=" - UI.

· Današnja afrička poezija

-.

Matej MARKVI (Gana)

ZIVOT U NA2AŠEM SELU

U našem, malenom sclu Had se stariji okupe Momci me gledaju devojke, Devojke me gledaju momke, Jer stariji kažu

Da to mije dobYo.

Čak i kađa padne noć

Momci igraju oduojemo,

Devojke igraju odvojeno.

Ali ljudi su grešmi

I tako se momci nađu s devojkama, Momci igraju žmurke,

Devojke igraju žmurke, Momci zmaju gde se devojke skrivaju,

Devojke znaju gde se momci skrivaju, I tako w večnoj igri

Momci traže devojke,

Devojke traže momke,

I jedni drugima, pevaju

Pesmu, o ljubavi.

Gabrijel OKARA (Nigerija)

b U BO: V IL. V E TERA

Rode mam, dolaze sada -—-

bele pege ma tihom, mebu.

One behu otišle na, seveY

tražeći blaže podneblje za svoje domove “dok su ovde bile Kiše.

Sada su opet sa mmom duhovi etra,

sputani vukama bogova

no, sever idu, ma zapad i ma istok vođemi instimktom,

Dok voljom, istih bogova

ja sedim, na ovoj Stemi

i pratim, mjihov let

od, zore do sumraka,

sa duhom, što u, meni bilom bije.

I bilo bije, crvemu lokvu pokreće, a Ssvaki.je talasić

instinkta životni ZOV,

i žudmja

u milion ćelija zayvobljenma.

O bože svih bogova u memi, >ar se meću odazvdti

zvonu, molitve

ponoćnog bdenja

jer je moja roda u kavezu oprljena i tamme kože.

Birago DIOP (Senegal) PRECI

Osluškuj češće stvaYi nego živa bića, Slušaj glas vatre, slušaj glas vode. U vetru slušaj jecaj drveća,

To naši praoci dišu.

Mrtvi misu, nestali zauvek.

Oni su u bledin, senkama,

I u tammim, senkama.

Mrtvi nisu duboko pod zemljom,

Om su, u drveću, koje šumofYi,

U šumi koja šumi,

U tihim, vodama,

U bučnim vodama. i Na usamljenim, mestima, i usred, množine ljudi; Mrtvi misu mrtvi. i

Osluškuj češće stvari nego žiDq, bića,

Slušaj glas tate. :

Slušaj glas bode.

TU vetru slušaj jecamje drveća.

"Po je dah, naših praotaca,

Koji misu, mestali žaubek, nisu duboko bod, zemljom, Nisu, wmTi.

Mrtvi misu mestali zauvek,

Oni} su, w, žemninim, grudima,

U detinjem, blaču, žiška, koja. svetli. Morftbi misu, duboko pod, zemljom,

Oni u, u, Tasblamsaloj vatri,

U biljek koja plače, u, stemi koja ječi, U šumarku, kod, kuće,

Mrtvž nišu, ?yrtOi.

Osluškuj češće stvari nego žiba, bića, Slušaj glas vatre, slušaj glas ode. U ooftr Slušoj jecaj drbeća,

To naši pyvaoci dišu.

KPOZNATI PESNIK :| (Zanzibar)

PROS:M A; O B-LR OIM.ATH 0 Pi

Dajte mi mesto

da među, as sedmem

i Roallmn .

siromaštvo i bedu.

Lice siromaha izmučeno je glađu i žeđu utrobe mjegove.

Siromah, me ume i ribu da jede 8d boguatim; Kad počne

glavu, joj najpre pojede..

Idite i pozovite

onoga ko hleba nema: meka dođe

po mre i kosti sa tanjira„

Siromah, je miko

zato što mišta nem; Iako po rTođemju, plemenit, lišen, je svega.

Siyomaha, kao zmiju, )

izbegavaju mjegovd braća

zbog bede

wbogosti MWjegove.

AL, kad, sihomah, oboli,

ljudi, TU, njegovi ultazuju,

svaku, moguću pažnju»

A kad, bogati oboli

da svetlost upali

ma Yoba mora da čeka. (Prevela Gordana, MITRINOVIĆ)

____________________ ___ -–—-––"F—T——

gove „Talas of Amadonm kou

Crna Afrika, koju tek nd skora počinjemo ga upožnajemo i to u procesu najživljih promena u njenoj istoriji, koju upoznajemo na posrednih načina, preko štampe, radija, političkih događaja, ekonomskih veza i novih oblika kulturnih kontakta, za naš ic još uvek čudna, dakle i interesanina novina.

: Oseća se potreba i želja 'da crna Afrika progovori za sebe, iz svojih sopstvenih izvora, Svojim Sšopstvenim

glasom. Napredo: ljudi široni sveta žele da saznaju kakve su to stare kulture i kakvi

životni uslovi danas, kakva literatura i likovna umetnos5-: obeležava taj svet. Javljaju se najzad, između ostaloš, i antologije i zbornici crnačke poezije i proze: Pesn!ci dolaze u bomoć našim željama, otkrivaju nam čoveka kome je borba za opstanak pod vrelim velikim suncem misao koja ujedinjuje i emancipuje. Rad na fakvim antologijama nije uvek iednostavan posao. Pored ljubavi, mo! da postoji i velika upornost i strpljenje kod onoga kujiš je priprema. TLeengston Hjuž (Langston Hughes) je šest

jedan svoj lični izbor iz nekoliko hiljađa stranica Yukopisa. U toku samog rada na pripremanju zbornik, čitajuči mrukopise. Hjuz je često bivao dirmut, iznenađen i ushičen Živošću, SVO= žimom i osobenim karakterok čak i onih najamaterskijih pokušaja. „Jer, nije uvek lako opštiti rečima, a naročito ako te reči treba staviti na haytiiju. Komunicirati iz jedne zemlje u drugu, iz jedne kulture u dru gu, naročito kad jezik kojim se piše nije matemji, već usvojen, kao Što su engleski i francuski kod većine ovih ljudi, predstavlja ptoblem“. Ali ma kakav da ić izbor tih pesnika i pesama afričkih ćrnaca, on Će uvek biti veram odraz velikih suRoba i kretanja, težnji i prečišćavanja koja se tamo dcšavaju. I još nešto. Ma kakav bio taji izbor, on će nam dati konturte uobličavanja svesti o sebi i afričkog Donosa. Jer, širom Afrike od Senegala do Kenije na istoku i Keptauna na jugu

ka jedne rase, ponos koji đuge godine Rkolonijalizms. nisu uspaqe da suzbiju i nikakva misionarska školovanja i evropska obrazovanja da umnnje. Ovaj ponos DrOoističe iz dubokog razumevanja za {folklorni živol. To je srčani pomos, a Njegov izraz je žustay, i Silan, i u isto vreme, obojen đubokom setom i ljudskom tugom.

Afrički pisci i pesnici #aopštiće nam neke vrlo jednoštavne stvati, time 8D ćemo osetiti da i oni Volč što volimo i.mi, i kao i mi. i đa život, ma koliko se Yazlikovao ı svojim oblicima, ima svoje osnovne islovcinosti — da u njihovom malenom selu, kao i u našem, kad se stariji okupe „momci ne gledaju u devojke, devojke ne gledaju u momicc, jer stariji kažu da To nlic dobro“.

Afrika piše. Pišu crni ljudi sa različitih društvenih lestvica i iz različitih pubuda. Oni pišu i rukopisem a ne samo jezikom poneknad teško razumljivim. Ima ih,

koji re rođen u nigerijskoš džungli i radi kao metalski radnik, i Matej Markvi iz, Gane, koji već u poodmaklim godinama još uvek Studira, i Abiose Nikol iz %iera Leone, koji je diplomirao na Kembridžu i danas je lekar, i Piter Kumalo. Tadnik na dokovima u Keip provinciji. I biće ih još više takvih koji će bili podstreknuti ma „neobuzdano maštanje i slatke misli“, kan što je jedan od njih u 8VOm dopisu JL.engstonu Hjuzu 0Opisao kako je reagovao Ha njegovo pismo sa molbom za rukopise. Biće i drugih, koji će „iz čistog uživanja od zvuka koji proizvodi mašina za pisanje dok iz nje ispadaju slova, savlađati pisanje mašinom i neće slati svoje priloge pisane rukom.

Tivo nekoliko najkraćih

podataka o nekim pesnici- . . ma. crnoga kontitenia.

· Birago Diop, iz Sencgala, rođen je u Dakaru, studirao ie ı Francuskoj, a danas je glavni veterinarski hirurg u Gornjoi Volti. Om

miba“ štampane su 1947. Matej Markvi, iz Gane, diplomižao je na Linkoln, Univerzitetu u Pensilvaniji: Po zanimanju je sveštenik i piše pesme. Gabrijel Okara, iz

-

Nigerije, iz plemena Ijat, obrađivao je folklor svoda plemena.

Amos Tutuola, iz Nigerije, rođen je u džungli severno od Lagosa. Jedva :e sastavio koju godinu ško1ovanja. Bio je najpre kovač a zatim metalski radnik. sSada je zaposlen u službi za radnička pitanja, Poznata su mu dela „The Palm Wine Drinkard“, „Simbiand the Satyr of tihe Dark Jungle“ i „My Life in the Bush of Ghosts“.

kakvi SM

običaji,

narodni

Naši stari „gradanski“ pesnici

Srpsko građansko pesništvo, boniklo u Vojvodini. u drugoj polovini XVIII stoleća, nije jOŠ u toj meri proučemo da bismo nešto više znali ko je poimence stvarao tu poeziju koja, po mišljenju mnogih njenih obaveštenih poznavalaca, predstavlja kod nas prve pokušaje umetničke lirike. Tvorci ovih pesama, ličnosti uglavnom iz irgovačko-esnafskog staleža, nisu se smatrali, pretpostavlja se, niti su od savremenika bili smatrani, za ozbiljne pesnike=umetnike, angažovane svojim literarmim radom, pa su Se, navodno, zbog toga brzo zaboravljala i njihova imena. „Verovatno će tvorci te poezije — P dOpisuje Svetozar Matić — i u buduće ostati kao ličnosti manje poznati nego pesnici-umetnici“. I Mladen Leskovac, jedan od onih istoričara literature koji je mnogo doprineo da se bolje sagledaju koreni te poezije i izvori inspiracija njewih stvaralaca, isticao je da je „prava žalost konstatovati sumornu i obeshrabrujuću činje-

- nicu: da ne znamo skoro ništa, ili ništa važno,

o čudnim pesnicima ove zanimljive poezije“.

Ovim „građanskim“ pesnicima, 5 druže strane, odricala se svaka mogućnost da Su svoje stihove pisali u trenucima izuzetnih umetničkih nadahnuća, dok se pojava stranih uticaja KkOmentarisala najjednostavnijim ugledanjem. „Građanski pesnik uopšte nije poznavao uobjčajene pesničke pože -—— zaključuje Borislav Mihajlović-Mihiz — i nije hteo da mari za kaćiberluk skromnosti. FEmbpiričar i praktičar, kakvim ga je načinilo njegovo vreme i, još Više, ıjegovo zanimanje, on je u svojoj poeziji pre svega gleđao praktičnu potrebitost“. „.„Nemajući visokih Književnih ni knjiških pretenzija da uvode novu metriku nemačku, na koju Su SĆ zacelo dosta ugledali — iznosi svoje uverenje Svetozar Matić — a još manje da uvode kakve „rimske razmere“, vođeni uvom (kako bi rekao Sovan Subotić), oni su stvorili veliki broj dobrih, čistih stihova (pa čak i pesama), sasvim u duhu narodne versifikacije“. Izražavajući, nal-

fyističko, kako u smislu ideja tako i u po-

gledu stila, ·dakle umetničke kulture, Mladen.

TLegkovac je ne bez rezerve isticao da tvorci ovih

6

godina spremao materijal “u

— buia danas Donos besni-

pesama „hišu bili svesni spišatelji, obrazovani i častoljubivi književnici“.

Sve ovo, međutim, nije tačno, nije u najvećoj meri. Postanak svake ođ nama poznatih građanskih pesama. prc svega, morao je biti strogo individualnog porekla, delo jednog ČOveka-pesnika. Ako je čitava ova lirika u kasnijoj fazi svoje dekadencije popbimila izraž Rkolektivnog vlasništva u nažem građanskom društvu ı prvoj polovini XIX stoleća, ona u prvobitnim svojim oblicima, kad je tek počela dđa se stvara i kad joj Sc Sa oduševljenjem prilazilo, njje bila niti je mogla biti kolektivistička. Sudeći po Onome Što se Wu dosadašnjem ispitivanju iznašlo kao nesumnjivo tačno, možemo veči: i čudni. sla poznnti, u najvećem broju slučajeva potpuno anonimni „srađanski“ peznici stvarali su svoje pesme nezavisno jedni od drugih, pa su SC čak i trudili da svoje stihove oboje svojom ličnošćcu i da ih učine, bar u jednom pravcu, O50benim, najpre u metričkom, zatim i u tematfskom pogledu. Otuda i pojava, u literaturi nedovoljno još sagsledana i poznata, da su DOJedini tvorci ove čudne poezije, kao amsnnet SVO jim potomcima, ostavljali svoje StihOve tačno zabeležene i fiksirane na hartiji, bilo svaku za~

_sebno, u posebnom beleženju, bilo da su ih ıno-

sili u zbirtke u koje su, pored tuđih, ispisivali i svoje, neki put, izgleda, i samo svoje stihove.

Najređi je slučaj bio, ili mi o tome danas najmanje znamo, da su „građanski“ pesnici pojedinačno beležili svoje pesme. Govoreći, na primer, o „živopiscu“ Nikoli Neškoviću, slikaruportretisti XVIII stoleća o kome danas imamo sasvim nedovoljno informaciia, Jovan, St. Popović je naglasio da je njegova pesma iZ 1776. godine, poznata više po prvom stihu „Sto je lepše ovog sVeta...ć, — „bila njegovom fukom na sve četiri strane duž presomićenog jednog tabaka prepisana“. U sasvim drukčijem. vidu „građanski“ pesnici su izražavali svoje literarne preokupacije ako su želeli da sastave komponovane zbirke svojih i tuđih stihova. Avram Miletić, sastavljač verovanmo najznačajnije, istovremeno i najranije, vukopisne pesmari!ce iz XVIII stoleća, popisujući pesme raznih, većinom adespotnih i još nedešifrovanih, pesnika zaboeležio je, pouzdano šc z2nd, i jednu svoju pesmu protiv Cihcara (prvi stih „Slavonija preizvjadna...“), pa je sasvim mogućno, kako je to pretpostavljao još Vladimir Gorović, da je Sastavljač ove pesmarice „uvrstio u nju bat nekoliko svojih pesničkih sastav“. "Tvorac druge, u okvirima građanskog pesništva takođe vrlo zna čajne, pesme „Stara i nova Sentandreja , Laza Neško, imao je, po tvrđenju Jakova Ignjatovića, „lebu biblioteku najviše nemačkih knjiga. Pravio je ekscerpte iz nemačkih pesničkih dela, Pevao je i srpski, a i tuđe pesme. koje su Vec u pevanku suvremehu prešle, prepisiveo je. Od još živa sina mu, kuma mogš Tavla Neška, dobio

kao što je Amos "Tutuonla,

sam podebele dve knjige pesama, koje nemačkih, koje stpskih, na slobodno raspoloženje (..). Među tim pesmama ima dve značajne pesme: Stara i Nova Sentandreja“.

Posebno mesto tu istoriji naše građanske DO- · ezije trebalo bi dati onim njenim tvorcima koji su sastavljali čilave zbirke isključivo svojih pesničkih dela. Za njih se doista može reči da su bili pesnici u klasičnom smislu te reči. Od vojnika („gemajna“) Stevana Zurkovića Dbožnajemo danas samo dve njegove pesme (prva je „Pohvala Slavonije, Srema, Tiruške i Kaylovaca“, druga, bez naslova, počinje stihomt „Karlovci su muosto izabrato“), koje je, beleži Vladimir Ćorović, „našao (Tihomir) Ostojić u nekoj mjegogovoj (Zurkovićevoj) beležnici koja nam nije očuvana. U toj beležnici, po jednoj napomeni Ostojićevoj, ndlazilo se, pored „Sna matere božije“, još i „Žitije kneza T,azara“ i šest pesama o ratovanju s Fiamcuzima, i još neke (bilo bi više nego zanimljivo znati da li se i ie pesme mogu pripisati Zurkoviću u autorstvo — prim. B, M, ali je Ostojić odvojio i prepisao samo dve (..) izdate, On (Ostojić) je O pesniku ostavio i ovu karakteristiku: „Zurković je čovek s dosta crkvenske kulture, onakve kakva se češto nalazi u naših ljudi u Sremu oko mamastirn. Njemu je religija ono vidliivo: zgrada, dragoce> ' nosti u njoj, obred. On piše crkvenim pravobisom, ali nedosledno. a meša | crkvenoslovenske i ruske reči Da je čovek,iz naroda, vidi se DO tom što piše u degsetereu i stilom marodne Dpesme“, Tzveštavajući mađarskog jenjiževnika Terenca Kazincija pismom od 2. manja 1811. godine o augstpijskom majoru Avakumu Avakumoviću, Mihailo Vitković je dodao: „I stihove je pisao na nemačkom i srpskom (rackom) jeziku (..). Kad budem odlazio u Soent-Andreju, isprosiću jednom za tebe nokoliko njegovih rukopisa“. O lim danas nesačuvanim rukopisima pesnika A- . vakuma Avakumovića ostavio je interesaninu belešku i Jakov Ignjatović: „Imao sam u ruci s balca debelu pisanu pesmaricu, njegovom (Avakumovićevom) Yukom pisanu, sde je kod pesme zabeležena bila i godina, pa negde i datum kad je koja pesma pisana, negde i kome je i kojoj () posvećena. Od tih pesama mnoge i mnoge pevale se već od preko šeset-sedam deset godina i sad kadikad, u starijem društvu, pevaju boz da še zha od koga je pesma i melodija (..J. Te pesme Avakumovića nisu pisane čistim Srpskim jezikom, nego što su u ono doba slavenosrpski obično pisali (...). Pesmarica ta, od Avakumovića sopstvenom rukom pisana, mojim posredstvom jedne godine došla je u ruke onda 'Kiš-Janošu, današnjem Zmaj Jovanoviću, no slučajno na putu je izgubio, na moju veliku žalost“. O tvorcima srpskog građanskog pesništva, kao što vidimo, zna Se danas veoma malo; O

ie pesnik i pripovedač. Nje-

(G.M),

o —Re II Cr eiepunu oralnu Op nur Oiarı maree aan ai

njihovoj poeziji znamo daleko manje pa bi, stoga, na ove blede tragove, na koje smo samo ukazali ovom prilikom, trebalo sledati iz toga ugla da oni, uprkos činjenici što svedoče o nestanku mnogih stihova, ilustruju Koliko su „građanskić pesnici u izvesnim frenucima Doštovali svoju literarnu angažovanost. Čim znamo da su tvorci ovih pesama vodili posebnu brigu o tim svojim stihovima, da su svoje pesme beležili i unosili ih u vukopisne zbirke, koje su se vado čitale i o kojima se govorilo sa čistim uvevenjem da se govori o pravoj poeziji, moramo pretpostaviti, nema nikakve sumnje, da su ODi bili potpuno svesni te svoje angažovanosti i da su u toj rukopisnoj književnosti, jer o štampanju svojih dela nisu ni mogli pomišljati, zaista otkrivali smisao svoga postojanja i svu opravdanost vlastitih, u Rklasnom pogledu izuzetno uskih i nadasve ličnih, pogleda na svet i društvena kretanja u njemu. Na osnovu ovđe ptikupljenih, iako samo fragmentarno saopštenih, podataka o tim danas većinom zagubljenim i u literaturi nepoznatim rukopisnim delima možemo izdaleka prosuditi kako su „građanski“ pesnici uopšte stvarali tu svoju poeziju i putem analogije to saznanje proširiti i na ostale znane i ne> znane tvorce koji su takođe pisali svoju liriku danas istina u svakom pogledu preživelu i mr tvu, ali iz istorijskog aspekta poetski vrlo zanida ODO E njenog egzistiranja u VojvoOta: wuštvu Kkvaje 7 i j

vini XIX ·stoleća. DEO SOVA PIN DOt-

Boriboje MARINKOVIĆ

Gordana TODOROVIĆ |

Pesnikin | in Ja Kosu kao zalazak s i 090 ide cimet Pena Se

osu. kao lastavičje o? i iosu kao barke _OBIGRI UNOO Kosu kao wbojci trešnje ima. Kosu kao drhtaj lišća ima. | Kosu kao Kkonjska griva ima. Kosu kao žbunje s jagodama ima Kosu kao maslačak sunca ima. Hosu kao slama ima. | Vet SON: čičak, ima.

e jutro, beshrami,

kada se češlja i lade od časa Ti | nebljenje ptice se u mjemim, grudima njiš . pije šž velikog pehara zore i OiLION Jer ima kosu kao wečermost trava,

kao zalatje sunca, k , ka mebooka latarka, OE La PO PRUREOO)

KNJIŽBVNE NOVINE