Književne novine

radio i televizija Pisae serijskih komada ili serijski pisac

POVODOM PRIKAZIVANJA NOVIH DRAMA IVA ŠTIVIČIĆA

Poslednja dva ponedeljka imali smo priliku da prisustvujemo tv-izvođenju dveju drama Iva Štivičića: „Vruć je zrak“, u produkciji zagrebačke televizije pa u režiji Marija Fanelija i „Sektor D“, na beogradskoj televiziji pod rukovodstvom Save Mrmka. Kada se tome dodaju još dve izvedene drame istog autora, „Treba „zaklati pijetla“ i „Jutro još nije đan“, dobija se dosadašnji bilans našeg najizvođenijeg tv-dramskog pisca, koji, neizbežno, daje povoda za razmišljanje o nekim momentima značajnim ža razvoj ove, još uvek, mlade grane dramskog pisanja, a i samoč Štivič.ća. Mislim da je njegov slučaj karakterističan. već i Samim tim što predstavlja novu pojavu, i da zaslužuje pažnju. Reč je o piscu koji nesumnjivo ima sposobnosti da načini vestu i efekinu dramsku konstrukci,u. zanimljivu i uzbudljivu fabuiu, o piscu za koga tehnički deo dramskog pisanja neće predstavlja tajnu — a to nije mala stva, Očevidna je iedencija „naših televizijskih studija da od Štivičića naprave pisca serijskih Ko+ mada kakvi u svetu već odavno postoje na uveselenije i za uživanje najvećeg dela publike. No, ne treba gubiti iz vida da ta tendencija nosi i opasnost — PDpostoji mogućnost da ona od njegG stvori i serijskog pišca kod koga je kreativni elemenat zamenjen čitavim nizom bezbroj puta is» korišćenih situacija, viđenih dramskih konflikata, šabloniziranih dramaturških rešenjn i, jednom reči, potpunim klišeima u čijim okvirima su mogućne varijaci,e od jedan do stojedan i natrH&, ali i podjednako nemogućni buo kakvi literarni i esteiski kvalitcti koji, ako već nisu cilj, ne smo ju biti nešto što 50 svesno Za postavlja.

„Vruć je zrak“ i „Sektor D“ ne samo da ne rešavaju taj problem, već ga ističu i aklucliziraju,

Prihvatimo li da jo nastojanje da se usavrši jedna Vista dramskih emisija, u ovom slučaju serijskih, pozitivno i Osnova ne — a ne vidimo razlog da tako ne bude — prinuđeni smo aa od njih tražimo nešto novo, Originalno i naše, a da to ne bude ambijenat, istorijska građa, \li samo jezik. Jer, svi će se složiti, ne možemo biti zadovoljni ı umireni činjenicom 'da, yecimo, evijske dramske emisije na našjj televiziji, akcionog, kriminalno/:, ili nekog trećeg žanra, sve,edmo je, budu samo zanimljive i 23niftski solidne. Potrebno je dd, sem elementa neizostavno po” irebnih za uspeh jedne takve drame, uključuju i ono autentićno „naše“ za kim se š vazlogom, ali ne uvek i s uspehom, u Svim rodovima umetnosti traga (u ODlasti filmske komedije izgledas da je to „naše“ pronađeno i da je, štaviše, isplativo, a što Duije ı autentično umelničko stvar Je» valida, i vremena) i koje bi sem nedvnsmisleno korisnog Dečaia originalnosti dalo tim emisijama i njihov pravi oblik.

Upitamo li se šta je u dvema najnovijim Štivičićevim dramama stvarno originalno, odgovor će ipak, na žalost, biti: vrio maJo. U tehnički slabijoi drami kriminalnog žanra, sa temom o privrednoj špljunaži, „Vruć |e mrak“ (koja je reklamirana u

štampi kao savremena psiho= loško-ljubavna pa i kamerna drama, a takva je žRoliko i viktorijanska), pisac u

pokušaju da izbegne uprošćemu, šabloniziranu fabulu, upada u drugu grešku, opterećujući dramu slučajnom ljubavnom vezom u događaj indirektno upletenih ličnosti, valjda u cilju preispitlivanja i detaljnije kaYakterizacije ljudskih „odnosa i situacija. Da i ne govorimo o šokirajuće banalnoj „slučajnosti“ koja dovodi do raspleta dramske radnje. „Sektor D“, međutim, tekst nagrađen na drugom dramskom konkursu 'V studija Beogra., može i da nas oduševi, ali svini pre nego novinom situacije na kojoj počiva. Jer, ona se ubraja u onu vrstu veoma pogodnih za dramsko uobličavanje, onih koje a priori obezbeđuju uspešno postizavanje dramskog intenziteta. Rezuitati do kojih" se. doiazi u istazivanju dramskih problema, u „Sektoru D“. ili u njiegovoj prvoj polovini, mogu se dopisati, ili bolje reći, pripisati onome do čega je Đorđe Lebović, sa manje ili više uspeha, svojim pozorišnim i radio -iekstovima već dospeo. Kada pyriča o zatvorenicima, doveadenim posle jedne diverzije u užasnu siluaciju da kockom sami odlučuju kojim će redom bili streljani, priča o iskušenjima s kojima čoveka takva situacija, kad stravično jesno razmišlja o razlozima za život ili protiv njega, sukobljava, iznenađa „prerasta u ipičnu dramu akcionog karaktera, to je samo stvar fematske nejeđinstvenosti. Trebalo je odlučiti se ili za jedno ili za druso i rezultat bi bio sasvim drulkčiji Spajanje svih mneizostavljivih elemenata u jednu konačnu dramsku celinu (sasvim je irelcvantno kojoj vrsti pripada) i po=kretanje tog složenog mehanizma zahteva veliku veštinu. Bez snažne invencije — worigihalne ideje koja bi bila pravi krativni impuls, ne može biti govora o stvaralaštvu, a ne verujem da soc bilo čije ambicije kreću u drugom pravcu. Ovđe je bilo reči o piscu koji neke od tih kvaliteta već poseduje, koji, po svemu sudeći, ima izgleda da uspe u ovoj, ne naročito zahvalnoj, grani 3ramskog pisanja. Ali da bi uspsh bio potpun, u skladu sa željama autora i sa potrebama naše iztevizije koja na niega, očevidno, računa, treba misliti o svim uslovima koji su couditio sima qua non fakvog pođuhvata.

Bogdan A. POPOVIĆ

PA AAA ZA ZZZZZZZZZZZZZZZZZAZZZZZAAAAAAAAAAAAJAAAAJJAAASAAJAJAAAAAAJAAJAAAAJOAAZIAJJ

priča »književnih novina« |

Risto TRIFKOVIĆ

LITERARNA FARŠA

ili ubistvo s predumišljajem

Nogdje iza 1950, pošto su se poženili, smirili 1 okućili, kao i mnogi od istog soja ratnika, udarnika s omlađinskih pruga i ostalih nemirnih ptica scelica, „sanjalica i lutalica ovog našeg vremena, evo ih kako se uzajamno posšjećuju (ustalilo se već nešto u njima i oko njih; već su se pomalo svikli na običaj dugog sjedenja, praznih priča i ispijanja kafa), pa ćaskaju, odlepršaju u uspomene, u drage ušsbomene u kojima se tako snažno i tako duboko živi, ponese ih stara vatra, i vide sebe kako koračaju u kolonama, u maglama, u dugim noćima, zatim se spuste na zemlju i razmijene svakodnevne profesionalne novosti i trice kao „Jesi li čitao šta opet onaj magarac A-c žvrlja u S-u?“ „Ja bogami ne, niti ću, šta on može i da napiše, kojekakve bliazgotine i koještarije itd.“ -— te revnosno srču kafu, buše, žale se na izdavače i skupu knjigu, na kulturne rubrike ı novinama i nedoučcne recenzente, zatim pričaju o ženama i prepričavaju najnovije viceve i sl., tj. kratko rečeno po našem dobrom običaju traće prekobrojho vrijeme i mlate praznu slamu.

Večeras su nešto sumorhi. Gleđaju se ispitljivo, sumnjičavo. Podozrivi su. Pisća broj 1 žulja negativna kritika, Šta kažem negativna: ubistvena! Sravnili su ga sa zemljom. Pisac broj 2 pravi se kao da nije to po srijedi. Ne, nikako, Svratio je kao i obično. Da posjedi. Zarezuje on baš mnogo ta laprdala! Taman posla! Pisac broj 1 pravi se nevješt i kao sve mu je svejedno. Sad se samo prežaju. Love. Već ođavno uočavaju kako neutješno sture i propadaju, pa dabome, ah! naravno, red je, mumlaiu nešto, i ne mogu da se ipak ne poraduju što nije sve baš tako crno kako izgleda: kesice pod očima, čudna mi čuda, nesanica, nervoza, vrlo važno! usukana koža, pa i to mi je nešto, ehe, ipak, otrcalo se, obangavilo, kosa proriieđila. malenkost! Lijepo smo započeli, smieškaju se, meškolie, a Pisac broi 2 ne može a da kra-– dđom i zlobno ne pomisli: Zapaprili su ti! A svaki za sebe mi=sli đa bolie izgleda od onog drugog, nekako je uščuvaniji, držeći, pa eto, šta se tu sad najzad može, ali fo vražie pisanie! Kakva grdna muka! Ne ide pa ne ide, nikako! Ne više kao nekada, sjećaš li se bogati onog našeg manifesta? pisci u kratkim pantalonama! kakva su to bila luda vremena! išlo se u šinielima, u engleskim vindiaknama, sa vojno-drževnim pištoljima; četrdeset peta, šesta, sedma; preturilo se i preguralo: pa se odiednom raspolože, raznježe, nešto kao sentimenfalnost i nostalgija: kao davne godine i kao nekakvi drugačiji vjetrovi pohode ih i dunu im u duše, sjećaš li se negdašniih tvojih stranstvovania? Kumres u januaru, bosanski Sibir, snijeg do zuba, ba tri mjeseca ljetni krug po Kozari, Han Pijesak, Bukvik kod Brčkog, potom Zelengora, Vite Bare itd. Ta kako se mne bih sjećao! Sam, slebodan, zaprtim se knjigama i krenem. Glava puna vatre. Bez dinara u džepu. Konačim gdie stignem, Đodđ vedrim nebom, na sien!eama, uz rijeku. Svejedno gdje. Romantično? Bilo pa prošlo. Sađ valja pritisnuti mjesto pa čuvati. I šta nas još očekuie u tom životu? Smrt samo, još jedinu njiu nismo iskusili. Mimoišla nas je toliko puta. Pa se usrdno tabšu. Dosžjefka, nema šta. Tako sinoć, tako uvijek. No večeras ne iđe, Zapinie. Nema smiješka hi osiećania širine koija ih vezuje 1 spaim u nerazdruživo bratstvo. Pa ipak valja o nečemu pričati.

A Piscu broji 1 prohtjelo se baš večeras đa sjeđi i evo ga kako se namješta i nalakćuje, svrbi ga to negdje u niemu, lijepo, posjediće, te pobričaće, nije tek onako ni svratio, mora svaknko da mu ispriča i ono 60 ubistvu. ono što ga Je neko jutro kopkalo i kinjilo, taj slučaj sa Desbićem, trlja ruke, a baš večeras nekako se osjeća čvrsto usađen u Sebe, krepak i samopouzdan, snaga mu raspinje prsa i titra u mišicama, prstima poigrava i đobuje, energija je to, misli, ne osieća se baš tako loše, pričaite vi šta hoćete, može se još poživjeti koji dan, pm se voljko i lagodno zaturi u fotelju, a ona mekano cibne, opruži nose i gleđa nekud Yasijan0, ne žuri mu Se, a kroz sahjivu difuznu misno i prilijeno raspoloženie DĐrotiče nekakvo davno Sjećanje na istu ovakvu noćnu Sšjeđeliku i jednnm ženska koljena preko buta, maiko moia kakva su to koljena bila! pa malčice kao prižmihi, onako lukavo, tja, veli, valja izdržati, sad nema druge, bačeni smo. valia se dočekati na noge kao mačka, i to je meTakva filozofiia i to valjda mačja, sudbina je to dragi moj, a niie lako. literatura đevalvira, odstupa, propada, ko danas čita? pitam ja tebe, aja, ni crmo iza mokta ia ha to više nc dajem, pa ipak, nije nam druge, valja donkihotariti, sad nam još samo io preostaje, iluzije brate, mo uzalud, ne polazi mu za rukom da sakrije to osiećanje nadmoćnosti i zdravlia, to veselo i objesno raspoloženje koje u njemu skače i treperi, ne, ne može đa osjeti nikakvo saosječanje, badđava, ne ide, čak mu je odnekud kao malčice drago, neka, pričebilo. zabiberilo, pa mu tek dolazi da glasno i bučno poviče: Slistiše te braća! Gorak hlieb! Proklet! No ipak se uzdrži. Pisac broj 1 vrpolji se, nelagodno mu je. Šta se tu muvamo kos vraga, misli jetko i razdraženo. zar smo dotle već dosmieli? Smrkne se. A Pisac broji 2 neočekivano reče:

„Zamisli šta mi se neki dan dogodilo, bilo jć zapravo pređ zoru: Ubio sam Despića! Fljas i gotovo! Nije ni pišhuo. Kakav užasan dar-mar!“

Pisac broj 1 i ne trepnu. Jedva ga je i čuo, uostalom,

„Pikcija, vazumije se, ali kakva! Drama, kažem #+i. Ludo i sumanuto, na časnu riieč. Potreslo me je to“. ·

No Pisac broj 1 jedva da ga i sluša. Kleonulo ga je to, ta vražia kritika, pošteno. I baš večeras kad mu ic Tloliko potrebna tišina i malo saučestvovanja našao se drusa da truća i naklapa i još je dužan da ga tobože priliežno sluša, E. hoćeš! No dabome, kađ smo fako samoživi. A mo gao je mirno da posjedi i prokunja iza zaviesa, u toploj polutami, ofškrine radio, muzika ga preplavliuje i tada je u čovjeku i pred njim nekako lako, duh bludi, luta, nema one bolne gorčine ni osjećaja promašenosti, svijet je lada poetičan i frošan ı blag i kao da ne postoji, mir i vaznošenje nad glupave i proklete trice koje secaju i opore dnevne banalnosti. Liiepo se iskopča i utone u sve to i baš ga briga.

„I tako, kažem, đešilo se to u neko doba, pred zoru, u kući sve pozaspalo mrtvim snom, a to su sad jedini čašovi kađ mogu da radim, i odiednom mi to šunu. Na časnu riječ, guynu me nešto jače od mehe i ja osjetih kako dolazi ono najgore. Već je dvije godine kako prebivam sa tim tipom, ne znam ponekađ kako se zove, Desbić ili... i ođiednom sve se u meni pomrači, zlo me obuze, strast rušilačka, po ludieh, ubiću! zavabi u meni zvijer i ja 8e pomamih, Neka se jednom i to svrši i sve će mimo poteći svome kraju. Tada će mi olaknuti, otopiće se nešto u meni što me davi. Pa ipak, pokušavalo je ono dobro što je ostalo još u meni da se opre tom žlu, ali uzaman, ne pali, zlo nadjača i nadgornja, disao sam jako i ubrzano, srce mi je lupalo, uši su gorele i bridile, tresao sam se, groznica i pomama, nisam znao šta da radim, skakao sam, trčao preko sobe i opet se vraćao, čupao se za kose, vrištao, ali uzalud, Tu pomoći nije bilo. Scena se odigrala ovako: Despić se probudio. Mračno,

Opet nekakva lagarija!l

RISTO TRIPKOVIĆ & PRIČA RISTO TRIFKOVIĆ 0 PRIČA ORISTO TRIPKOVIĆ PRIČA RISTO TRIPKOVIĆ & PRIČA ORISTO TRIFKOVIĆ 0 PRIČA O RISTO TRIPKOVIĆ 0 PRIČA RISTO TRIPKOVIĆ e '

RISTO TRIFKOVIĆ & PRIČA &

pritupo, prignjavljeno raspoložemje. Noćas je prvo dugo pio s nekakvim društvom a zatim onako uzgred obljubio susjetku s kojom se džapa već pola godine. (To je ona što joj je muž vječno nekud na službenom putu.) Te Despić osjeti kako se u njemu sve uskomešalo i ustremilo ka nečemu. Diže se, dočeka ga hladnoća, jan ga lijepo bratim wu stopu, ne dišući, znam šta ga čeka za koji trenutak i zebem, napolju i svuđa oko njega polumračno, biblijska lapavica i mo= krinha, u njemu se odjednom nešto stegnu pred tim, kiša sipi, a moj ti Despić stoji iza prozora i čini mu se kao đa mu za vrat pada, čaršavi umazani, prazan je, utučen i tužam, uvijek je takav nakon bludne noći, misao mu se očajno otima, i raspada i propada u nešto nejasno, obuzela ga je prava sartrovska mučnina, gađenje i sveopšti bol, sav je nerv i treptaj taj Despić, širina i visina; sazdan za velike silvari a nedostižne na žalost, takav je; te tup bol za potiljkom, tuga za nečim što je nepovratno minulo i propalo, te drži ne daj, nikakva ohrabrenja, i još se taj đat prokleti oko njega rastače u vilajetsku pomrčinu i lapavicu, laje provincija iz svih svojih mračnih i prokletih utroba, psi i ostale stvari, no sve je i onako isto, otužno ponavlianje i čepanje, vrćenje u krugu, zajmovi, mjenice, mjesečne rate, kafane, žene, ogovaranja, piskaranja i nadničenja, znaš već i sam kako je to, dođe zar fakav frenutak i čovjeku se sve skupi i stisne u duši, a moj ti je Despić čovjek ođ te vuke, duševan i dobar kao hlieb ali preosjetliiv brate, i to ga je izgleda i srušilo. Prittča krevetu — e vidiš da sam tada mogao da prekinem, đa me to nije tako ponijelo, sad bi De spić bio' živ 1 zdrav kao ja i ti sad, ali eto, nije mu se dalo, u meni Je sve kidisalo, smrt pa bog, drhtao sam i gurao ga sve bliže ponoru, zinula u meni nekakva mračna želja za uništenjem, spopadne to nekada čovjeka, željia da skočiš u đubinu ili đa nekoga gurneš — i moj ti Despić ni pet ni šest gurnu ruku pod dušek pa pod jastuk i izvadi revolver. Zbilo se to sve u jednom trenutku. Nisam imao kad ni da viknem. Digao ga je munjevito do čela, jedan sekund zaBleđao se u cijev rasijano i nekako kao odsufno, ljudi to valjda i čine u takvim trenucima potpune duševne opuštenosti i odjednom je obzinuo cijev i opalio. U čelo, u usta, me znam ti tačno reći. Mračan tutanj se razlio po sobi. Skočio sam unezvjeren, još se sve razlijegalo i ja nisam znao šta da prije učinim. Potrčno sam prvo u sobu, kad tamo, ništa. Blaženo mljaskanjo. Pa razumije se, bila je to fikcija, uobraženje. Maštarije. A nije ni čudo. Dvije godine se tako reći nisam razdvajao od tog tipa. Kao da je u meni odjednom svoe bilo porušeno. Polomlljeno. Nevjerovatna ispražnjenost. Šta sad, kuda? Bila je to, mogu ti kazati. mračna, perfektna scena. Konačno, bio: je to kraj. Šta sam mogao ako se baš takav naturio preko moje volje. Ioak, grizlo me je. Nisam bio miran. Potresen. Krivac, vinovnik, potencijalni ubica, ubistvo s predumišljajem — sve mi je io prolazilo kroz glavu. Ushodao sam se, Ubio sam fiktivno, u vreloj spisateljskoj uobrazilji što se kaže, pa ipak, kakav tupi, gnjevni bol, Kao da sam doista ubio. Docnije sam stajao na istom onom mjestu gdje i moj nesrećni Despić i sve kao da se u meni vraćalo na istu polaznu tačku i ponnvljalo. Kad sam u jednom trenutku ispustio iz ruke posušilo, prestravio sam se. Učinilo mi se da smo ja i Despić jedno te isto i da ni meni nema povratka. Bilo je to ludo. Mučilo me je. Svašta mi se priviđalo i komešalo u duši. Bila je još noć. Govorio sam sm sobom, vikao, mlstarao rukama, bulaznio. Kao Tudak! Opipavao sam glatke ivice stola i odnekud mi se neprestano činilo da su to butine. Uzruian nemir, pa trčanje tamo-amo, pa sam mislio koješta. Eto, Toman ie sad gotov, tri gođine neprekidnog kapanja i besanice, čim dobijem pbrvu crkavicu kupiću električni šporet (žena mi glavu probi s njim) i zimski kaput i još nekakve Ttrice. TI žena me zateče takvog. Tek što se razdanjivalo. Šta ti je, reče ozlovoljeno, grubim 1 sanmjivim glasom, šta kog vraga fantaziraš, ne daš mi ni da se odmorim kako ireba. Onako blijed, crvehih očiju, istrčao sam na zrak. Lunja6' šam oko pruge, radnici st išli na Dosmo, divlja magla i lapavica i mokrina, isto ono beslovesno hevrijeme kao kad se Despić ubio, te zaista počeh da fantaziram. Kao kakav raskolihnik Dostojevskog. (Ma taj Dostojevski još uvijek je tata-mata za svu tu aliteraturu i ostale burgije, zar nije? Džojs, u redu, Kafka i ostalo, a sve drugo je jedna golema i isprevrtana zbrka kojoj kao da nema utoka ni pravog smisla.) Opsjedalo me je: nisu to čista posla, ubistvo s pređumišljajem, sa zlom strašću. Dolazilo mi je đa odem u milicijsku stanicu i da se prijavim. Odnekud su mi se stalno priviđale nekakve drvene, zguliene klupe kakvih je sva sila po našim čekaonicamn i ostalim sličnim miestima. Tuga. Pustoš. Čamotinja. Bilo je hladno a meni se niie vraćalo. Priviđalo mi se da će me dočekati leš, usplahirana žena, milicija i sve drugo kao kođ Simenona. A onda, kad promišlim, i nije mi ga žao. Taj Despić je bio čovjek na svoju Yuku, nesavitliiv, karakteran, vatren... te da sam ga pustio đa se petlja okolo zabatalio bi se načisto, frivijalnosti bi ga bĐožderale, dinarski junačić, hopa-cupa, danas-sutra, sve ie glamorozne priče i slično, kome nije slatka parica, komocija i fotelja, čovjek može da priča koješta i da se pravi važan, saniar i tako dalie, ali ipak, nužda je to, sa svijetom, hoće čovjek dn ima, zašto ne, pa zaboravi na velike stvnmi, Ropkalo me fo dugo, pa se najposlije umorih i rekoh: možđa 'bi i Dešpić jednog dana kao i niegov Yoditeli frčkarno oOk610, davio se po ređakcijama, možda bi iz potaje priželijkivao slavu i orden na reveru, mani, na časnu riječ ne prigovaram tebi, zašto se mrštiš, ja to tek onako, uzgred, uopšte, znaš, ponekad mi je tako bliutavo i pusto u duši, bacim še ma sećiju pa ležim ili se iednostavno prevrćem pa kad mi i to dosadi mrošvrliam okolo naokolo.“

Pisac broj 1. već na kraju strpljenja, zapao u čamotinju. Ne sluša. Očni kapci mu se svode i sklapaju. Zamoren je. Dosta mu je svega. Još po vrhu i to večetdšnje zamlaćivanje. Našao je čas, nema šta. Još mu iz slave ne izlaži ta kritika! Namjestili su mu to, viđi se. Imn tako jednn rečenica, neprekidno je prevrće u mozgu. proganja' ga, muči, već je i u &nu sanja: „Nemoć i izvještačenost — to je sve što nam je donio najnoviji roman...“ Laž! To su mu ogavno podmetnuli. Koliko se samo napatio dok ga je napisao! T s kakvom žestinom! Pogodilo ga je to, valja priznati. Nakon ie strašne Writike osjeća se kao izbolovan, izmrevaren, ponižen, u nekakvoj lažnoj situaciii, umanjen u očima onih istih ljudi za koje je nekada važio kso značajan i kome su se i nehotično ulagivali., Sad odjednom i vlastito tijelo đolazi mu hao trošan teret i jedva ga vuče. Pogrbio se, povlači nogama. U lice utisnuta poečalnnan zabrinutost i kao da se neprekidno pravda pred nekim i pred nečim. Proigrno je, da. Kao da čovjek noma pravo i na pad, tamam posla. Razgovara se. Pa ipak, unutra ga ne prestaje da peče i boli ona otrovna rečenica, zavuklo se to negdje u najdublju dubinu biča pa rije, razgoni san & očiju i najrađije bi, da može, otišao za neko vrijeme negdje u selo i tamo, daleko od svijeta, odbolovao svoj veliki poraz. Nikada nije mogao ni za misliti kako će ga fo tako svirepo |} duboko bogođiti! T eto sad, dok je trajala poduga šutnia, onaj noeprilični prekiđ kad se ufrne razgovor ı kađ se ljudi neošjelno udaljavaju i osamljuju, u jednom tremutku on je neodoljivo osjetio kako iz njega navire nešto kao žalba, kao kletva, nešto kao molitva, ona usrdna, poslednja, istinska molifva kad pretučen čovjek osjeti potrebu da se nekome otvori i izjada, da kaže svoj najtajniji bol i kađ u njemu sve nezadrživo krene u susret blagoj i povjerljivoj Yiječi, nekakvom iskuplienju, ali ne, ipak ne, ne može, susteže 86, zna da od toga nema i neće biti ništa, treba otrpjeti, sve će i inače proći i sve prolazi kao večernji čas, kao oblak i vjetar, a šta bi postigao s tim? Ništa! Samo bi se unizio, iskamčio mrvicu lažnog saučešća,

ar prebijenih riječi, a docnije, naravno, kajso bi se, Ppožderao bi ga stid. :

Pogledaše se, domaćin zijevnu, i tako se yvastadošć.

a anonremianrrrzrg ta ila i IRINA RUIJA BIHIOIRRACO ga gnu nmuric ao——=-

“/: