Književne novine

_inostrane: teme

SAYREMENA GRČKA POEZIJA

Kada je Grčki rat za oslo j izbio 1821. godine, dva· pesnika VOLI sios Solomos i Andreas Kalvos, svoji

; : + ? Jim stihovima već su bili dali siguran izraz ponovnom buđenju svesti Brčkog naroda. Tokom celog XIX stoleća ostali pesnici sledili su ovaj označeni put dvojice piohira, angazujući se svi ma jednoj tendenciji čiji su koreni dubolo zarasli u vekovima taloženo YT DOGVRJEO nasleđe, u najboljem smislu bili narodni i lokalni. Veoma plodan pesnik, Kostas Palamas, pišući svoje najbolje stihove s kraja prošlog veka, bio je, možda, najuticajniji među pesnicima ovog razdoblja, dok je njegovo delo, u izvesnom smislu, predsiavljalo prekretfnicu. Izrazito romantičarska i optimistička raspoloženja XIXL veka počela su da ustupaju mesto novim težnjama i stavovima. S jedne strane, Angelos Sikelianos pokušava da u suštini ostane veran lokalnoj grčkoj tradiciji, težeći da je probudi unošenjem u svoju po-

· eziju intelektualističkih vizija drevnih verskih tradicija. S druge strane, aleksandrijski pesnik Konstantin Kavafi uvodi jedan elemenat činjenične ironije, koja, blago ali dejstveno, iznosi pred čitaoca skup ljudskih stanja, za koja se može reći da ni u kom slučaju nisu ni romantična ni optimistička.

S gledišta domaće grčke tradicije, koja je poslužila kao čvrst oslonac Solomosu, Kalvosu i Palamasu, pesništvo Konstantina Kavafija (1863-1933) može da izgleda vrlo malo, ili nimalo grčko. Njegovi izvori se u mnogome razlikuju od izvora ovih pesnika, i sasvim bi se slobodno moglo reći da su lišeni ličnog pesničkog pečata. Njegovi raniji stihovi nose snažnu stigmu literarnih težnji poslednjih decenija XIX /7stoleća, u čijoj fakturi nije teško prepoznati blede obrise senki Gotjea, Anrija Miržea, Huismamsa, Vajldea i Pejtera. Iz ovog začaranog kruga jin de siecle-a on je morao da se izvuče, jer bi inače doživeo sudbinu epigona, što je, izgleda i njemu bilo jasno, premda o ovome nije mnogo vodio računa. Zbog toga je proces iznalaženja ličnog izraza i „pejsaža“ kod njega tekao prilično sporo. Međutim, tekao je — i to je bilo od presudne važnosti. U izvesnom smislu njemu

'je u ovom pogledu pomoglo tle na kome je živeo: Aleksandrija naših dana, u kojoj su vidljivi ostaci i veze sa drevnim gradom Makedonca bile još uvek žive i snažne, Njegova kasnija poezija postaje pjesničko traženje izgubljenog vremena i tim traženjem on konačno osvaja sebi mesto, koje je tu i koje će ostati. U helenskom svetu Aleksandrije Kavafi je našao „pejsaž“ć kroz koji. je mogao da se izrazi na način vrlo doteran i uglađen, od koga je bio u stanju da izgradi svoj „mit“ o ličnoj i istovremeno postojanoj ljudskoj sudbini: njegov homo Kuropeus, kako uslovno možemo nazvati prototip njegovog junaka, predstavlja lik jednog umorenog, pohlepnog, vrlo rafiniranog čoveka našeg, ne baš tako dalekog, humanističkog razdoblja. ga .

Pesma „U očekivanju varvara' pripada njegovom ranom periodu (napisana je pre 1911. godine) i uneta je u ova] mali izbor više kao ilustracija Kavafijevog stila i ličnog afiniteta prevodioca, to je stoga ne treba shvatiti kao

stavničku“. »

f u početku bilo je rečeno da je Kavafi, stvarajući svoj sopstveni pejzaž i svoju tradiciju, ostao izolovan i od savremene grčke scene i od glavnih tokova grčke tradicije. Na suprot njemu, Angelos Sikelianos (1884–1951) svoju pesničku vokaciju utvrdio je baš na onim izvorima o kojima Kavafi nije vodio računa. ::. ;;

:- Sikelianosovoj poeziji uočljiva su dva posebna vida. S jedne strane, O svojim stihovima on iskazuje svet BB rode, u kojoj čoveka vidi kao njen deo. S druge strane, on daje jednu. ORO viziju vidovnjaka koji zna da Je SVI prirode pun tragedije i patnje, i da BR vo središte ljudskog života mora DI oj drugde. Sledstveno ovim. NRMD OII Sikelianosova poezija deli se na f8d perioda: raniji i kasniji, zreli per fa Njegove rane pesme predstavljaju Szu u pesnikovom sticanju SUI lati čkog izraza, pri čemu je O Goo čan izvestan simultani rast cele Diaoa sti, i duše i tela, i nagona i SVE Hi DUB pravo jednog integralnog Poni na ća, Čak i u njegovim TBDIP Pao 1. „Maj“ vrlo je primetan jedan implici POO 6 DO OR i a i n univerzumu ' sećanje da u COVECE “17 postoje i neke druge snage značenje i dnih, koje nesumnjivo daju e im puopredmećuju svet primljen Su Sa9BjdtojI tevima. Pored prirodnog SVE Ho 824 i svet natprirodnog, pored % Ye JB onaj nevidljivi. Ova dva SVe ati SM suprotstavijaju jedan GruPO0 Sropupak radikalno odvojeni, Ukoli tova, ČOsti da uoči ovo jedinstvo SVO toji vek je nepotpun, a ako uporno a sVOda živi kao da je svet koji P dini svet, jim čulima i svojom SsVešŠĆU 150 be koji onda će u njemu doživeti SUKODĆ e će ga uhištiti. U poimanju YC otvrSikelianos se za svoju PpešniČ icijama du obratio još uvek Živi u bili šačuideja, slika i simbola koji Su PL *oblivani, premda u nešto kon OeZ1I i igri ku u svesti, legendama, OR Njegova naroda njegove rodne OC 1 težnja za kontaktom sa Wkatovsjee vela ga je do same preso čenja _ čke, orfizam, Pitagorino8 uč ; pesništva Pindara 1

pRishila. U Pro qa" vomce Sikelianos Je osećao da 1e

KNJIŽBVNE NOVINE)

–

boki koren njegovih pesničkih zamisli i viđenja. Drugi period njegovog stvaranja, kome pripada i pesma Sparta, odražava baš ove njegove težnje. U oVoj pesmi starac poziva mladog čoveka da sa njegovom ženom „pođigne pred Spartom njegovu jalovu, suhu starost“ i u tome ne vidi nikakvo zlo, već je prećutno pun prezira prema onima koji to ne bi shvatili kao nužnost. „Mitološki“ stav Sikelianosov predstavljao je u suštini opredmećenje njeBovih intelektualnih i duhovnih ubeđenja; isti ovaj stav Đorđa Seferisa (r; 1900) više je posledica senzibiliteta i intenzivnog, poetskog reagovanja na istoriju njegovog naroda. U Seferisovoj poeziji mit je uzet ne toliko đa prenese duševna saznanja koliko da dramatizuje jedno univerzalno raspoloženje i stanje duha. ___Mitološki izvor za njegovu pesmu HMralj Asine je neprevaziđena Ilijada: jedna jedina rečenica iđentifikuje Kralja Asine kao jednog od heroja koji Su pošli na osvajanje roje. „Mesto“ ove pesme je njegova razrušena akropola, još uvek postojeća, maka? i u ruševinama, na strmom predgorju kraj Nauplije. Rečenica, sada zaboravljena, i kraljev grad, sada samo kameno groblje, u oku pesnika predstavljaju jedine ostatke izgubljenog raja koji nostalgija mođernog Odiseja stalno priziva i

lirika: Gq prevodu

IZ SAVREMENE CRČKE

Đorđe SEFERIS

KRALJ ASINE

Torđavu smo celog jutra razgledali,

Krenuvši od strane zahvaćene sen kom, tamo gde mas more zeleno, bez sjaja — grudi pDauna ubijenog —

Žnog uticaja sa strame.

večito traži. Iza ovih simbola stoji samo praznina prošlih vremena, praznina iskustva koje se pretvorilo u jednostavno sećanje, praznina emocije koja se

·'pĐrenela na kamen — praznina, kona-

čno, u samom pesniku. Mnogi kritičari smatraju ovu Seferisovu pesmu njegovim najboljim pesničkim ostvarenjem. Dva pesnika, takođe data u ovom malom. izboru, D, 1. Antoniu (ir, 1906) i Odiseos Elitis (r. 1911), pripadaju generaciji koja se rascvetala između dva svetska rata, tačnije, između 1935. i 1945. godine, zapravo u razdoblju koje je najbogatije u grčkoj književnosti, i koje je dosad neprevaziđeno. Antoniu je najveći deo života proveo na mou, kao oficir trgovačke mornarice i kontekst njegove poezije je „opesmljeno“

iskustvo jednog pomorca: putovanja u.

egzotične luke, sećanje na daleka mesta, usamljenost u egzilu, radost i agonija povratka.

Ođiseos Elitis, pod snažnim utficajem evropskog nadrealizma, uspeo je u svojim stihovima da prenese posebnu almosferu grčkih pejsaža i ostrvlja i na taj način stvori svoj ambijent pun šarma i lepote. U ovom smislu, njegova pesma Pijući sunce Korinta može se uzeti kao dobar primer kako se može ostati autohton i pored sna(A. S.)

Miu

PETNAESTOB VEKA,

——_ni amar m————

Zvao se Stefan, kao mnoge haše srednjevekovne ličnosti. Bio je očevidno sveštenik ili kaluđer, kad je obrađivao muZički crkvene pesme, Nazivao se dome–stikom, a to svedoči da je bio horovođa u nekoj crkvi. Kako je uz svoje ime

· stavljao Srbin, znači da je živeo i radio

u nekoj sredini koja nije bila čisto srpska. Zbog toga sam najpre mislio da je bio u Ohridu, u sređištu arhiepiskopije koja je bila u grčkim rukama, bar pretežno' ako ne i isključivo (kako u kojem vremenu). ·

Dve njegove kompozićije bile su unete u Psaltikiju, zbirku crkvenih pesama sa starim notama, neumama. To je bio rukopis na hartiji XV veka. Jedna od tih Stefanovih kompozicija bila je sa srpskim i grčkim tekstom, a druga samo sa grčkim. U Psaltikiji je bilo i

teoretskog teksta o muzici, ali na grčkom. Zanimljive su srpske beleške s

;

a Va a a VV A AA AV VV

POEZIJE

Iza očiju krupnih, usne pobijene kovrdže opuštene po zlathom, pokrivaču, našega bića tamno mesto što vidiš kako putuje kao riba kroz mora tišmu malik, na svamuće:

Asinai te

praznina svuda sa nama.

Ilijada, II, 560.I1 ptica koja je odletela prošle zime

slomljehoga krila zaštitom, života,

sa zubcima leta

i mlada žena koja je otišla da se igra

primi kao vreme razmaka lišeno.

Odozgo s visina, stenovite žile spuštahu se dole,

loze prepletene, gole, mnogograme, postajući žive

u dodiru s vodom, dok se oko što ih, sledilo je stalno borilo da sklizne sa zamornog kamena,

gubeći sve više snagu bosustalu.

Sa sunčane strane, žalo se prostrlo i svetlo ma zidinama, golemim, dragulje kreše. Ni žive duše, otišli su golubovi divlji i kralj Asine, koga već tražimo dugo, nepoznat, zaboravljen, od, svih, čak i od Homera, tek reč jedna u ILijadi i ona neizvesna, bačena tamo ko zlatna maska posmrtnd. Dodirnuo'si je, i zvuka se sećaš? Šuplja na svetlosti poput suvog ćupa u zemlji iskopamoj: isti zvuk ko onaj što ga vesla naša u dodiru s morem čine. Kralj Asine — praznina ispod, maske svugde sa mama svugde sa mama, iza rečenice jedme: „Asinai te... Asinai te...“ ' i mjegova deca statue

i njegove želje lepršanje ptica, i vetar

u razmacima mjegovih misli, i njegove lađe ukotvljene u iščezloj luci: : ispod maske prazmina.

i dušom što kričeći je tražila podsemmni suet š zemljom, kao veliki ravni list pometem bujicom, sunca sa starim, spomenicima i jadima savremenim.

I lagamo kreće se pesnik kamenje zagledajući, i pita se

da li tu stvayno postoji

međ, ovim linijama Yvazvaljenim, Tubovima, šiljcima,

prazninama, i krivama

da li tu postoji žaista postoji

ovđe gde čovek sreće stazu kiše, vetra, i ruševina

da li tu postoji pokret lica, oblik nežnosti

onih koji su se tako čudmo smanjili u nama,

onih. što ostaše:senka alova, i} misli bezmernih kao more

ili pak, možda, ne, ništa ostalo mije do težine

čežnje za težinom, jednog živog bića

tamo gde mi sada ostajemo lišeni suštastva, povijenmi

kao grane ogromne vrbe nagomilane u večnosti očaja

dok žuta struja lagamo mosi site iskopame iz blata

sliku oblika jednog pretvorvemog u mramor odlukom, večite ? gorčine:

pesnik praznina.

Stitonoša, sunce se s mukom velo,

a iz dubima špilje. ljiljak. preplašeni

udari o svetlost ko što strela udara wu štit:

„Asinai te... Asinai te...“ Kada bi to samo bio kralj Asine

koga predano tako ma ovoj akropoli tražimo

pokoji put dodiyujući prstima same njegove dodire po stenju.

D. |: ANTONIU

NOĆAS SI SE SETIO

Noćas si se setio početka

kišne večeri kad, si odlučio

da ispitaš žudmju za krajevima dalekim,

što nas učimi jalovim,

za život.

Molismo te da nam, se smiluješ Gospode, sememnu šaremog cveća

'nma utrini pustoj.

Pritešnjeni do molitve tihe

smoždeni do samog očajanja,

čeznusmo za sudbom, običnih, ljudi, zapanjemošću, omih, koji malo znaju. , Isprazni mas, samo ako želiš, od. spega što a2mamo zamo?” y

daj mam — vapismo u sebi —

posle časme borbe.

Podari! 2 1a

odluku: da idemo putem, kojim, smo krenuli do samoga kraja: da gde pokleknusmo dignemo se SWOVG. ı

Nemoj mama dati ostvarljibe snove,

ne budi u nama magnete masleđa:

brodove što se gube i ma moru opet malaze. U našim, borbama bezimenim oslobodi mas; da gde pokleknemo dignemo Se

telo uz telo . j

s pobedom zadobijenom.

Angelos SIKELIANOS

PART A ; X „Već dugo vremena u zasedi te vrebam;

kao da si 2vezda, oko moje izabra te međ, svima ostalim; izgled, tvoga lica zadovoljio je moje srce.

Ćuj!... Dozvoli da ti čvrsto stegnem, Yuku: tako, kao pastuv, mladost se pitomi...

Za jedmu noć samo, u postelji mojoj,

iko drug pored moje ležaćeš žene.

đi!... Duboko usegla pasa je ona ču?sta MRHupikosti kao što vitka bejaše Jelema... Ispuni je svojim mladim i darežljiim, semenom... Obujmi je u svoj zagrljaj snažni . | ; za jednu, noć samo, i sa vrednim sinom " podigni pred Spartom, jalovu moju, suhu staYost!

Konstantin KAVAFI

U OČEKIVANJU VARVARA Šta to na trgu, okupljeni čekamo? Varvari treba danas da stignu.

Što je u Senatu delatnost zamnrnla? Zdšto senatori o zakonima rasprave ne Vode?

Zato što varvari dolaze damas. Što bi se zakonima sematori mučili sad? Kad dođu, varvari doneće zakone svoje.

Što li se imperator naš na mogama, odrana nađe, i zašto li sedi pred vratnicama najvećim, grada na prestolju, u odori, sa kyvunom, ma glavi?

Zato što varvari dolaze” danas.

Da primi čeka imperator

njihova vođu. I povelju čak je pripremio njemu. U.njoj

maveo mu imena i titule mnoge.

Zašto su konzula naša dva i pretori naši izišli danas u togama skerletnim, izpezenim?

Sto li narukvice s tolikim, ametistima nose,

i prstenje sa smaragdima blistavim što sjaje? Zašto danas mose štapove skupocene

diopno optočene i srebrom, i zlatom?

Zato što varvari dolaze damas;

a takve stvayi opčinjuju varvare, 4. zašto govornici vrli me dolaze kao week da govore svoje drže, kažu šta imaju Yeći?

Zato što vavvar dolaze damas; 4 a mjih gnjave rečitost i govori javni,

Šta ova melagodnost iznemada znači, , i ova pometnja? (Kako su samo lica, ozbiljna, postala!) Zašto se ulice i trgovi ubrzano prazme,

i zašto svi odlaze kućama predani mislima tako?

Zato što već je moć a varvari misu došli.

Neki ljudi s granica prispeše

govoreći da varmvara ma mjima nema, više. I sad, bez vayvara, šta će s nama biti? , Taj svet predstavljaše mekakvo. rešenje.

Preveo Aleksandar V, STEFANOVIĆ

uputstvima o načinu pevanja, kao na primer ova: „Udri gore na dvor redom glasi: Blažen muž, pak na drugi stih spadni tri glasa“. Sem Stefanovih kompozicija, u Psaltikiji je bilo i drugih, uglavnom grčkih. Sve je to bilo „pevanje po Jovanu Kukuzelju“, kako je pisalo u koncentričnim crvenim krugovima sa oznakama starih grčkih skala. Muzičar i svetogorski svetac XIV—XV veka, Kukuzelj je bio rodom iz Drača, možda slovenske narodnosti.

U XVIII veku Psaltikija je bila u Skoplju. Niko se nije razumevao u njenim muzičkim znacima, sve dok 1735. god. nije došao častnejši duhovnik kir Isaija Svetogorac. Tada se videlo da ona sadrže „slatkopenije“. U XIX veku Psaltikija je dospela u Narodnu biblioteku u Beogradu. Proučavana je pred sami drugi svetski rat. Nešto je o njoj i pisano. Načinjeni su neki snimci. Izgorela je 1941. god., zajedno s Narodnom bibliotekom. Snimci su srećom sačuvani, a sa njima druga Stefanova kompozicija. Nju je Dimitrije Stefanović 1959. god. uspeo da transkribuje i ona je, u skraćenom obliku, izvedena pod Stefanovićevim rukovodstvom u septembru 1961. god. u Ohridu, na koncertu hora . beogradskih madrigalista, koji je davan u čast XII Međunarodnog vizantološkog kongresa. Na vizantologe je ostavila dubok utisak i oni su njeno izvođenje oduševljeno pozdravili.

Stefan je bio i prepisivač starih srpskih rukopisa. Za despota Lazara Brankovića (savlađar uz svoga oca despota Đurđa 1446—1456, vladar 1456—1458) Stefan domestik je prepisivao u Smederevu, prestonici despotovine, jedan Zbornik sa žitijem i besedama Jovana Zlatoustog. Taj se rukopis čuvao u Krušedolu, a sad je u Crkvenom muzeJu, u Patrijaršiji u Beogradu. Drugi njegov rukopis je u Lenjingradu, u Državmbj biblioteci „M. E. Saltikova-Ščeć, a! a treći u Hilandaru. še

U Smederevu je bilo grčkih izbeglica, koji su se okupljali oko grčkih princeza na despotskom prestolu, Jerine Kantakuzine, majke despota Lazara, i

Jelene Paleologine, žene despotove. Posle pada Carigrada u turske ruke (1453)

u Smederevu su bili i „nuždnejši žitelji Konstantinova građa“, koje pominje Smeđerevski besednik na pogrebu despota Đurđa (krajem. decembra 1456. god.), Za Grkinje despotice i za Grke izbeglice pevane su svakako crkvene pesme na grčkom. Po svoj prilici je i među pevačima bilo Grka, pa je otuda Stefan komponovao i. na srpskom i na grčkom. U toj sredini, koja je bila i grčka, za Stefana je opravdano isticano da je Srbin.

Protiv identifikacije muzičara Stefana domestika sa domestikom Stefanom prepisivačem navedeno je to da su slova njihovih rukopisa različita i da nema domestika kod nas posle propasti srpske despotovine (1459). Ni jedan ni drugi argumenat nemaju značaja. Za Stefanove kompozicije se u zapisima kaže da su „tvorenije“ njegovo, ali nigde ne stoji da su njegovom rukom pisane. Što se tiče domestika, dovoljno je pomenuti dđa je nekom „časnom među sveštenicima i domestiku“ kir Isaiji uputio „poslanije“ Dimitrije Kantakuzin iz Novog Brda,

Srpski pisac grčke narodnosti iz druge polovine XV veka

Đorđe Sp. RADOJIČIĆ

LIKOVNE PRILOGE I VINJETE IZRADIO BOŠKO RISIMOVIĆ-RISIM

7a