Književne novine

BOJIČEVA POBZIJA, bliska savremenom OSse» tljivom čitalačkom sluhu, nije sirova i rudimen tarna; okićena je sfilskom aornamentikom. U metričkom pogledu ima kod Bojićča znatnih inovacija u odnosu na Dučića i Rakića. Uneo je svežu, mlađu krv svoje vitalne poezije u okoštalu strukturu tadašnje naše lirike. Iako nije osnivač nekog novog pravca i začetnik izrazito novih koncepcija u našoj poeziji, iako se ponekad i ponegde gušio u retorici pesnič+ ke fraze od čega je bolovao čitav niz pesnika početkom XX veka, Bojić je, prihvativši već usavršenu versifikaciju Dučića i Rakića, uneo u svoje stihove originalne efektne slikove, obilje jarkih poetskih oblika, živa treperenja boja i sazvučja, snagu rodoljubivog zanosa i vatru protike. Njegova lirika je plemenito ljudski angažovana za višu strukturu životnog smisla i lepote života.

Razrešenje problema smrti Bojić je naslutio u emanaciji ljubavi koja nije potekla iz fatalističke nesaznajnosti života, iz febrilnosti svesti kojom bi modelovao nestvarno. Tražio je boga u nađi da će naći odgovor na svakodnevna pitanja o prolaznosti i smislu egzistencije. Kao što u njegovim opisnim i ljubavnim pesmama pre»vlađuje neposredni doživljaj lepote sveže i jarke prirode, tako je pesnikova pikturalna usmerenost, okrilaćena. retkom muzikalnošću stiha, prisutna i u ostalim njegovim pesmama. U stihovima iz rata on se spuštao u tamne dubine nacionalnog bola i taj tamni zvuk, šiknuo iz dubina pesnikovog unutrašnjeg sveta, ostao je umetnički vibrantan u bronzi pesama bola i ponosa, a naročito u „Plavoj grobnici", misaonoj sintezi ovih pesama koje su psalmi narodnog stradanja sazdani od krvi i tegoba izmučenih vojnika tadašnje Srbije.

Bojić je vrsni melodičar. Slikovi su vrlo uspeli, meslimično su i izvrsni. Njegov aleksan3rinac, sa često čistim ženskim rimama, sa savršeno jednakim brojem slogova u svakom stihu ponaosob, pokazuje precizan pesnikov sluh i tanano osećanje za ritam stiha. Pored kaligrafski ispisanih strofa u strogo odmerenim dva naestercima, i pored uspelih jednosložnih slikova (trk-mrk, star-nar, luč-tuč i dr.), zatim dvosložnih i trosložnih slikova, Bojić ima mestimično i ovakvih nepoetskih i nefunkcionalnih'

/ /

ZA NOVA PROUČAVANJA KNJIŽEVNOG DELA MILUTINA BOJIĆA

slikova: „Noći lutanja i vinskog đima/ Prozro sam vas ko boce od lima!?“ No, takvi slikovi su ipak retkost u Bojićevoj poeziji, kao i nekoliko pastiša iz poezije Rakića i Dučića.

Za razliku od nemirne ljupkosti mlađalačkih stihova, samo u nekolikim Bojićevim neobjavljenim pesmama dominira raspađanje, smrt i pustoš, crne slike pesimizma, što uopšle nije karakteristično za njega i njegove poglede na život i stvarnost, Njegova lektira je okrenuta vedrijim raspoloženjima, senzualnijoj i vitalnijoj poeziji. Zato se i u njegovim prepevima oseća velika saživljenost s vitalnom poezijom V, Iga, Barbjea i Rostana. To poetsko saživljavanje sa poezijom stranih pesnika je kod Bojića razvijeno, te i njegovi umetnički visoki prepevi ne žubore i ne prelivaju se kao prolešne vode romantičarske poezije već aromatično zrače, mentalno se presijavaju i često odzvanjaju kao zvuci fanfara, poput njegove rođoljubive Dpoezije. Tako u MBojićevoj lirici ima refleksija, unutarnjeg svetlucanja misli, čak i đubljih mi> saonih prođora, misaoni elemenat nije najbitni» ja komponenta njegovih pesama. Njegove pesme nemaju širi misaoni raspon; njihova je struktura prilično uproščćena. ;

U dramskom stvaralaštvu M. Bojića dramske situacije nisu svuda najčvršće međusobno povezane, Nije naročito jaka dramska akcija ni dinamika scenskog zbivanja, pa iako breovlađuju izraziti lirski pasaži, Boiić je majstorski indiviđualisao govor pojedinih likova na osnovu čega tvrdimo da se tu ogleđa izražajna snagi njegovog dramskog stila. Izvesnu adramatičnost Bojić je nađoknadio sugestivnom lirikom. Ceo lirski svet Bojićev zaođenut je u blistavu šarolikost kolorita, u baršunastu penu figura, u raskoš poetskog ornamenta koji nije samo dekoracija, već funkcionalna stilska odlika koja se javlja sa okrilaćenom pesničkom emo cijom, đinamikom života. U ovim dramama je sa čuvan trajni odjek moderne kovine njeFovog stiha u kome je mestim'čno postigao veličinu jednostavne lirske ekspresije.

Bojić je u kritici i recenzijama, koje je štampao u „Dnevnom listu“ i u „Pijemontu“ preuzeo izvesne Skerlićeve stavove, što nam se čini razumljivo, kađa se uzme u obzir veliki

{PO0{18))LQ,

n ali esej

GG OZBILJME OUIVWVIE.TRIDOSTI

UGNJEZDILO se u nas, a možda i' drugđe u svetu, udobno mišljenje, nešto tako kao ležerno, neproveravano, jer bezopasno verovanje da su umetnika dela, pa dakte ı umeinosti uopšte, bu, na svetu, sa nama i među nama, zato da bismo u slobodnim — kažimo: neradnim časovima imali lepe, čiste i plemenite razonode duha, razume se, pored šetnji, kartan,a, posećivanja sportskih utakmica, lova, pecanja i sličnih neobaveznih a pr:jatnih zanimanja. Umetnik bi — bilo o kojoj umetničkoj grani da se radi — prema tom rasprostranjenom shvatanju društvene uloge umetnosti bio ništa više ali i ništa manje do prired:vač i izmamijivač izuzetno le= pih i prijatih trenutaka ili časova u životu, ne. doduše baš svih ali svakako mnogih, vrlo mnogih ljudi, koji se inače, i uvek u daleko brojnijim svojim Kćasovima, moraju baviti mu kotrpnim, napornim i dosadnim poslovima svo= je profes:je, raznim delatnostima kojima obez“ beđuju (ili ne obezbeđuju) opstanak, od „hleba nasušnog“ do luksuza 'i golemog bogatstva, sebi i svojim porodicama. \ Ali, da bi umetničko đelo — pesma, pripovetka, slika, skulptura, pozorišna igra ili film vršilo tu blagotvornu, takoreći psihohigi= jensku ulogu, ono mora imati neku snagu, neku ubedljivost i uzbudljivost u sebi, mora biti vešto načinjeno „(Francuzi likovne „umetnosti nazivaju „lepim · veštinBma“), mora svog graditelja stajati popriličnih muka i napora. Imate li onda predstavu u svesti o tom jadnom b:ću, tom ubogom: stvoru, tom svojeyrsnom obrtniku (majstoru, kalfi ili učeniku) —. umetniku? Proizvođač tuđih estetskih zađovoljstava, graditelj i aranžer „uzdignutih“ duhovnih stanja i duševnih uživanja drugih! Lako je, zbilja, zamisliti da takvo zanimanje, takva: stručna radinost ne može biti ni laka ni · prijatna, da je ona sve drugo pre nego zadovoljstvo i uživanje. Banalni, otrcani romantični mučenioki oreol oko glave zabavliača, onaj fabrički razmnožavani i dobro isprobani kliše tronu{ljivosti i ganutljivosti „smej se bajaco!“, čiju smo. ' raznežavajuću drogerijsko-parfimerijsku mešavinu toliko puta svi dobro upotreb:li, psihotoaletno primenili, kao sredstvo za moralno i humana: čišćenje uzimali. A. onda, jedan takav apotekar — kuvar, ne čini li vam se, pomalo je i- opsenar, mađioničar, spiritist, hipnotizer, stihijni' ps:hoanalitičar pre Frojda (na liniji od Bekspira do Dostojevskog), pa, moglo bi se uz neke ovvode reći, unckoliko | varalica, · | Stara priča o cirkuskom klovnu, koji mora zasme'nvati i razveseljavati decu i odrasle na svahoimerdstavi, s najboljom šansom na po„podnim nrapnim'm, „za đake i vojnike 25% popni netaje danns kao ofikn*hsn recept jedin ioš Za Onu kate riju sačiniara konkrotnih umelničkih slika (verbalnih). likovnih ili

2

zvučnih) koji imaju svoju stamu publiku, koji poznaju potrošaća svojih prerađevina, koji sve= sno (pa i cinično) ugađaju masovncm ukusu, a to su, uglavnom, pisci krimiša u nastavcima, kompozitori zabavnih šlagera, slikari ljubavnih parova, zagrljenih na mesečinom obasjanoj mor= skoj obali ili na vrhu planine pod olujnim ne= bom — uz još neke druge tematske varijante kičerske produktivnosti. Još je Marks, povodom jedne skupštinske debate 1842. godine, op:sno definisao razliku između zanatskog i slobodnog pisanja: „Pisac mora, doduše, da zarađuje da bi mogao.da egzistira i da se posveti pisanju, ali on nikako ne mora da egzistira na taj način što će pisati da bi zarađivao“. Za razliku od gore pomenutih više-manje veštih kičera, postoje zacelo i ozbiljni umetnici (iako je taj naziv „ozbiljni“ potekao iz neozbiljne prakse lakog razvrstavanja i kategorisanja na brzu ruku), i mi bismo ovde zaista želeli znati, kojim putevima se sve može kretati stvaralaštvo ozbiljnih umetnika,

Ja vidim uglavnom fri raznovrsna puta, koji, u krajnjoj instanciji, ne vode možda ni istom cilju.To su: 1) prosvetiteljski put umetnosti (učiteljska varijanta humanosti), 2) buntovnički ili tužilački put (varijanta revolucionara, fana= tika, neumornih reparatora svetskog zla i nepravdi) i 3) put ličnih ispovesti, neposrednih izliva autentične subjektivne muke ili sreće (ali, svakako češće muke no sreće), put na kojem stvaralac konkretnih slika zapravo šebi i ne postavlja nikakvog cilja, zbog čega je i rečeno da sva tri puta ne vode istom cilju, iako prva dva to mogu činiti. .

Na prvoj stazi, to već lako pogađate, strši plemenito i gorđo klasična ruska škola, sa

57 eb pat: = rtf) voteg RJ —— ~ . .b” .. o

VEDRINA ŽIVOTA I VITALUTET MLADOSTI

; | trajne vizije ·

\

Skerličev uticaj na čitavu Bojićevu književnu generaciju. Bojić je od Skerlića primio izvestan etički dogmatizam koji zahteva od pisca da se poičini imperativu koji mu nameću istorijski trenuci ·i potrebe vremena, da se pođređi ne kom ne uvek utilitarističkom shvatanju i društvenoj funkciji, ali i njemu se, kao i Skerliću, najviše dopadala poezija koja ima društveno-na cionalni i književni kvalitet (poezija A. Šantića, na primer). Na isti način se Bojić. u svojim pozorišnim recenzijama zalagao za realjstički nacionalni repertoar, a protiv kiča i efemernih pozorišrnih dela. Kroz rešeto njegovih recenzija prošle su skoro sve značajnije premijere pozorišnih predstava u Beograđu od 1910. do 1913. z.; ali njegove kritike su više zabeleške hroničarskih ulisaka no što su čvrsti sudovi zasno vani na analizi tekstova i široj analizi pozoriš-

nih. predstava. ' Ono što je Bojića nadživelo nije književni 1 pozorišna kritika. To je, pored drame „Kra» ljeva jesen“ i patriotske zbirke „Pesme bola i ponosa“, njegova impulsivna lirika koja nije ostala u poetskim naslućivanjima i nedorečenostima. Sva varničava od iskrenih emo/.vnih

27 Y

Ć

a, ona je najd8n:Z2n'a, najerubyivni'a; oka srpskoj lirici do danas. Nictai:ička Mhomponenta njegovog pevanja Je imaginarna nadgradnja ošećanja nepripremljenosti ljudskog bića da u životu postigne određeni stepen sreće i zadovoljstva. Vedrina je evidentan žčinilac njegovog lirskog izraza, njegova hranljiva jez-

Ž U toj vedrini života i vitalitetu mladosti ireba tražiti osnovne lirski izatkane treptave slike Bojičevih ličnih doživljaja, organski Vvež deskriptivnih pojedinosti i pesnikovih psihološ« kih treptaja, .

Za i pčlaev život i Književni rađ mogu se primeniti poznati mRakićevi sthovi iz pesme „Misao“: „Jer nisam prešao kroz života huku/ sklopljenih očiju i skrštenih ruku“. Cela jedna generacija je živela sa Bojićevom poezijom, ša njegovom „Salomom“, sa pesmama bola i pomosa, sa “Plavom „grobnicom“, sa njegovim zvonkim aleksandrincima iz kojih je Bojić izvlačio ritmičko i melodijsko bogatstvo u kome bruji sklad misli i osećanja. Pesnička istorija jednog životnog tirenutika završena je na kraju jedne četvrtine čovekovog stoleća, u ratu kojeg nije sagledao poetski usko, uokviren izvesnom pseudoistorijskom shemom kao efemerni ratni pesnik. Zahvaljujući svom nepogrešivom istoarijskoni osećanju, Bojić nije u pesmama bola i ponosa pošao tradicionalističkom linijom srpske patriotske lirike, već je, pridružujući se Šantliću i V. Petroviću, u mnogome obnovio srpsku TO> doljubivu poeziju. Opevao je narod u ratu i doživljaje u teškim ratnim zbivanjima, istorijska čemerna iskustva naroda. U tim stihovima ·se očituje i vizionarska anticipacija njegove (živoine sudbine. Sa izvanrednim osećanjem isto» rijske svesti, koje je imanentno i njegovom dfamskom delu, umro je ispunivši svoj pesnički zavet, u klasičnoj apoteozi junačke i pesničke smrti za koju još davno reče Gete: „O srećan onaj koga vencem lovora ovenča smrt u sjaju pobede“ Bojić nije dočekao slobodu, ali je os tavio svom rođu stihove koji označavaju zenit zrelosti i nadahnuća u našoj. patriotskoj lirici početkom. XX veka. ;

Vladeta Vuković

... SVA TRI PUTA NE VODE' ISTOM CILJU, IAKO PRVA DVA TO MOGU ČINITI“

Bjelinskim i Černiševskim, na. čelu, no dijalektičkim tokom stvari, u umetnosti kao i drugde, ovaj vid humanističkih težnji đoveo je do pragmatističkih načela u umetnosti, do: potčinjavanja stvaralaštva određenim, mahom političkim idejama. Druga staza, ona kojom grede umetinik•stvaralac sa razvijorenom zaslavom preporoditelja i spasioca, u stvari je široka i Vrlo diferencirana putanja svih „pravedničkih kaznenih ekspedicija, putanja vojevanja protiv dru> štvenih zala, tiranije, licemerstva i ih poroka. I ona je imala u Rusiji svoje apostole (set:mo se samo nepomirljivog mladića Pisareva, koji nije hteo imati sluha ni za Puškinovu poeziju), ali je, opet po neum:tnoj zakonitosti dijalektike u svim procesima sveta, prirode i ljudske svesti, njezin skok u novi kvalitet — čitav savremeni tabor „gnevnih mladih ljudi“, sve zasade bitnika po Svetu, sva anarhoidna internacionalna vojska individualističkih · modđemih Rkrstaša. Doduše, u jednom briljantnom eseju, pre nekoliko godina, Filip Tojnbi je izveo zaključak iz niza razmatranja, da se „samo 'frivolni pisci mogu tretirati. kao seizmografi ili barometri svetske politike“, no konfuznost doba u kojem živimo nije prestala da se transponuje 1 ivojevrsno specifizira ni u književnosti, ni Uu slikarstvu ni u muzici našeg vremena. Najzad, treća ovde ucrtana staza kretanja „ozbijne“ umetnosti sveta; nije li to staza, krivudava i iskidana, satirana i zatrpavana pa uvek ponova, ma.i privremeno, na površini duhovnih zbivanja u metaforama, likovnim entitetima, zvulnim strukturama, staza, koja se zm'jasto vuče „prokletih pesnika“ do proznih pisaca „izgubljene generacije“, od Remboa i Bodlera do Kafke, do nemačkih ekspnroesionista dvadesetih gođina OVOg veka, do nadrealista, do Anri Mišoa, do kon-

struktivističkih viđova apstraltnog slikarstva i vajarstva ovog vremena, do serijalnog načela i dodeka{onije u muzici Šenberga, njegovih učenika (Berga i Veberna) i njihovih naslednikanastavljača? I oni šibaju, i oni su, na razne načine, „gnevni mladi ljudi“, no oni su strastveni stvaraoci umetničkih slika, oni plamte i sagaraju, oni su moderni hedonisti, oni klikču od grozničavog veselja, dok stvaraju, oni vatreno uživaju u transformaciji materijala koji iz njihovih ruku nastaje. Nisu me ovlastili da branim njihovu stvar pred svctom koji teče, koji prolazi, koji ih primećuje ili ne primećuje, ali mi se čini da oni zaista ne ulažu svoje ljudske, duhovne, kreativne energije zato da bi se bilo kome prilagodili, već upravo zalio šio imaju svoje sopstveno, katkad i divlje, Đbukteće zadovoljstvo, Oni se ispoveđaju, gonjeni demonom svog duševnog bogatstva, košmbra ili užasa. Oni su gola materija duha na ljutom poprištu svakovrsnih Ppreinačavanja, kamuflaža, lickanja i rutinerskog glajhšaliovanja — u modu, u zvanični kurs, u takozvane „večne vrednosti“.

. Na raskršću od tri kraka čitalac ove male improvizacije može se &lobodno opredeliti, DO svom ličnom stasu, rastu i ukusu. Pisac ovog psejčića ne agituje, on se — ispoveda, I upravo zato, on se i opredelio za svoje duhovne rođake, „d Edgara Alana Poa do slikara Žana Dibifea, kompozitora Lik Ferarija i naslednika Lotteamonovih „Maldororovih pevanja“, kreatora „IZ“ vesnog Plima“, : -

Svi ulazimo u ovaj svet goli i nemoćni, a tako.i izlazimo iz njega. Na vama je red, na vama je reč, malobrojni čitaoci moji!

Pavle Stefanović

KNJIŽEVNE NOVINE