Književne novine

RO TO GOVORI u romanima Samjuela Beketa ko je Taj meumorni „ja“ koji stalmo ponavija, kako se čini, uvek jedpnm istu stvar? Šta, to pokušava on da kwže? Šta traži pisac — ko to freba da se nalazi negde u knjigama? Šta tražimo mi koji ih čitamo? Ili se on to samo vri u krugu, nerbzmumljivo Fruži, povučen zamahom bludećeg ghasa, nes toliko bez smisla, koTiko bem središta, stvarajući tako jedno kazivanje bez pravom počelka ili kaja, na ipak požudno, puno zahteva, jedom jezik koji nikwda mneće

stati, koji se užasava Ga stane, jer bi tađa naio i kad movor presiiane, još uvek iraje povor; i kad jezik zastane, on još traje; nema, tišine, Jer unutar tog glasa tišina, večno govori.

Jedan ehsperimcent bez rezultata, koji se ipak,

stupio čas strašnong otkrića:

sve čistiji iz knjige u knjiosu, nrodužava odriču“ ći se upravo sredstava, ma kako oskudnih, koja, bi mu mogla pomaći da se nastavi.

Bitnm nalik n ckretamije dolapa, to je ono što nam prvo pada u oči. Ovo nije neko ko piše jepote radi (ma Koliko časnmo bilo to zadovoljstvo), ni neko gonijen piemenitim podstieajem 'Soji mnogi smatraju pozvamim da nazovu inspiracijom (iztećavsii omo Sto Je novo i važno po? dužnosti ili iz želje dm sc mpretekn= nepoznato). Pa zašto onda on nišc? Zato Što pokušava, da se otme dolapu time Sto će ubediti sebe da, je još wvek njegov gospodar, da, u trenutku kad progovori, može i prestali Ga povori. Ali zar on govori? Sta je ta praznina koja se pretvara n glas čoveka što se gubi u njoj? Kuda je propao? »Gde t__Ko to? Kad to?«

On se bori — to je crigledno; nonekadđ se bori tajno, kao da nežfo krije od nas, pa i od samom sebe, najpre Fukavo, a potom s onim dubljim Jukavstvom KEoje otkriva svoje prste. Prva podvala ie umetanje izvesnih maski između sebe i jezika, izvesnih lica: »Moloa« je knjigg, u kojoj se još pojavljuju ličnosti, u kojoj ono što se kaže pokušava da se zaogdemne u umirujući oblik priče, a ta priča je maravno neuspela, ne samo zbog onoga što priča, a što je beskrajno jadno, već zato Što mne usmeva dz, to ispriča, zato što neće i ne može da to ispriča. Mi smo ubeđeni da, tai Jutalica Kknji je već lišen sredstava za lutanje (ali on još ima svoje noge, mađa nesigurne -- imas čak i bicikl), koji večno kruži oko nekog cilia, nerazumljivog, sakrivenog, otKkrivenog, sakrivenogs onet. cija koji je u nekakvoj vezi sa mjegovom muyytvom majkom koja još umire, oko nečega, što se ne da pojmiti, nečeg što ga, upravo zato šio je postignuto u trenutku kad Knjiga počinje (»Nalazim se u sobi svoje majke. Sada ja živim ovde«), prisiljava da neprestano luta oko njega, u praznoj tuđini onoga što je sakriveno i ne želi da se pokaže — ubeđeni smo da je taj Iutalica rob jedne još veće greške i da se njegovi hromi, grčeviti pokreti događaju u prostoru koji je prostor impersonalne opsesije, opsesije koža ga večno goni; ali ma Koliko bio jadan u našim očima, on se ne odriče sebe, ostaje ime, lačka unutar granica koje čuvaju od gorih opnssnosti. Ima mučan princip dezintegracije u toj priči o Moloa, princip Koji se ne ograničava samo ma nesigurnost lutalice, već dalje zahteva da se Moloa ogleđa, udvostručuje, da postane dr u g i, detektiv Moran, koji je u potrazi za Moloa am, da ga nikada ne nalazi, i koji u toj poirazi kreće (i on) putem beskonnčnih grešaka, putem koji je takav da svako ko pođe njime ne može ostati onaj koji jeste mego se požaiko raspada. Moran, i ne znajući to, postaje Moloa, to jest postaje sasvim druga ličnost, jedna metamorfoza koja je poljuljala sigurnost naracije i u isti mah donela alegorični „smisao, možda, razočaravajući, jer osećamo Ča ne odgovara, dubinama, koje se ovđe kriju.

Očigledno je da »Malone umire« ide još dđalje: ovde, vagabwundad je postao mor ibond, a prostor koji mu je dostupan nije više prostranstvo grada s njegovih hiljadu ulica, ni priroda s horizontom šuma i mora, kojie nam je Moloa još uvek prepuštao; sada je to samo jedna soba, postelja, štap kojim samrtnik privlači sebi predmete i gura ih dalje od sebe, i tako proširuje krug oko svoje nepokrefnosti, a imađ svega je pisalika koja ga dahie proširuje u beskonačni prostor reči i priča. Malome, kao Moloa, jeste ime i lice, a isto tako i niz pripovesti, ali te pripovesti mism wbedđljive, misu ispričane da bi zadđobile poverenje čitaoca; naprotiv, njihova izveštačenost se smesia oflkriva — fe pričesu izmišljene. Malone priča samom sebi: »Ovoga puta znam kudđa iđem... to je jedna igra, ja ću je igrati... verujem da ću biti sposoban da ispričam sebi četiri priče, svaku na drugu temu.« 8 kakvom svrhom? Da ispuni prazninu u koju Malone oseća da propađa; da ućutka to prazno vreme (koje će postati beskonačno vreme smrti), a jedini način da ga ućutka jeste đa po svaku cenu kaže ma šta, da priča priču, Otuđ je komponenia naracije samo sredstvo za javnu obmanu i predstavlja mučan kompromis koji izbacuje knjigu iz ravnoteže, sukob izveštačenosti koji upropašćuje eksperiment, jer priče ostaju priče do preteranosti: njihova briIiantnost, njihova, vešta ironija, sve što im daje oblik i zanimljivost u isto vreme ih i odvaja od Malonea, samrinika, odvaja ih ođ vremena njegove smrti da, bi se ponovo uspostavilo tradđicionalno pripovedačko vreme, u koje ne verujemo, i koje nam, ovde, ništa ne znači, jer očekujemo

„nešto mnogo važnije.

Istina' je da u »Neimenljivom« priče još DOoRkušavaju da se održe: samrtnik Malone ima krevek, sobu — Mahod je samo Kkrnjatak, čoveka koga drže u ćupu okićenom Kineskim lambpionima; a tu je i Vorm (erv), još nerođen, čije je postojanje samo prigušivanje „mjegove · nemoći da postoji. Još nekoliko poznatih lica promiče, mestvarna priviđenja, prazni likovi koji se mehanički vric oko praznog cemtra koji zaposeda hbezimeno »ja«, Ali sada je sve drukčije, i eksperiment, produžavan iz knjige u Knjigu, postiže &voj pravi smisao. Nema, više ni govora o ličnostima pod umirujućom gzaštilom ličnog imena, nema više ni govora o pričanju, čak ni u bezobličnoj formi unutrašnjeg monologa; ono što je bilo pripovest postalo je sukob, što je. nosilo lice, ma i lice wu fragmentima, sada je razobličeno. Ko to ovđe govori? Ko je taj »ja« osuđen da govori bez predaha, biće koje kaže: »Moja

je dužnost đa govorim. Nikada neću ćutafi. Nikada.« Odgovaramo umirujućom konvencionalnošću: Samjue? Beket. Time kao da, smo se približili onome što je od značaja u situaciji koja nije beletristička, koja se odnosi na istinito strađanje u istinitoj egzistenciji. Reč eksperiment samo je drugo ime za ono što se stvarmo doživelo — a i ovde mi pokušavamo da vrafimo sigurnost imena, de, postavimo »sadržaj«ć knjige na čvrstu podlogu ličnosti, da je vratimo u

se GOVORI?

Moris BLANŠO

KO JE TAJ NEUMORNI „JA“ KOJI STALNO PONAVLJA JEDNU ISTU SMRVAR?

ličnost, gde se sve što se događa đogađa pođ zaštitom svesti, u svetu koji nas pošteđuje najstrašnije degrađacije, koju predstavlja gubitak moći đa se kaže »ja«, Ali »Neimenljivo« je upravo izveđen eksperiment, iskustvo doživljeno pod pretnjom bezličnosti, približavanje neutralnog glasa koji progovara sam od sebe, koji se uvlači u čoveka što ga sluša, koji je bez prisnosti, koji iskhjučuje svaku prisnost, koji se ničim ne može vaustaviti, koji je neprestan, beskraja m

Ko to onda govori ovđe? Mogli bismo poku. šali da MWažemo da je to »pisac« kađa to ime ne bi asociralomoć i kontrolu, ali u svakom slu. čaju čovek odji' piše već nije SamjucI Beket nego- potreba koja sa Jje svrgnula, otela mu sve i lišila, ga svega, koja ga je predala na milost i nemilost onome što je van nJjec#3, koja 88 je pretvorila u bemimeno biće, _Neimenljivog, biće bez bića, koje niti može, đa živi ni da umre, ni da počne ni da prestane, u prazninu u kojoj prazan glas govori bez efekta, maskiran na sre. ću ili nesreću fim sipkim, izmučenim »ja«,

"To je preobražaj čije zmake pratimo ovde, a đuboko u njegovom zbivanju, famo se jedan verba?nni ostatakh, nejasan, uporan zametak odr. žava u svom nepomičćnom jutanju, produžava da se bori s trajanjem koje nije čak ni jedan oblik snage, nego 54mo prokletsivo ne moći prestati s govorom.

Možda ima nečeg za divljenje u Knjizi koja se svesno odriče svih srefđstavn, koja se prihvata započinjanja na samoj tački s koje se me može dalje, *, koja ipak fvrdoginvo nradužavi bez izvrđavanja i bez sofiznma punih 179 stranica, pokazujući isto grčevito kretanje, isti neuwmoran, nepomičan hod. Ali ovo je još ftačka gledanja spoljašnjeg dćitaonca, koji ispituje ono što smatra samo zm iour de force. Mema ničeg za divljenje u iy owoniji kad ste vi

neizbežnoi njena žriva, ničeg zn divljenje u fiome Šio će vas upregnuti u dalap od koga VES čak ni smrt ne može osloboditi, jer đa kinte uovžte Gečli do tog dolapa, morali ste već ostaviti Živci. Ovđe nisu potrebhi estetički seniimenti. Možda ovde ne. mamo posla, uopšte sa knjigom, 'već sa nečim šio je više od knjige: možda, se približavamo onom Wretanju iz koga potiču sve kn?ige, onoj fački nastajanja u kojoj je, besumnje. delo izmublieno, tački koja uvek upronašćnje delo, tački stalne neobradivosti, sa kojom delo mora podržavali sve intenzivniji počeini odmos ili rizikovati da uopšte ne nastane. Moglo bi se reći da je Ne-• imenlijiivo osuđeno da iscrbDi beskonač. nost. »Ja nemam ništa, da rađim, io jest, ništa naročito. Ja moram da govorim, ma Šta, to značilo. Nemajući ništa da kažem, bez reči osim tuđih reči, ja moram da govorim. Niko me ne prisiljava, nema nikoga, to je slnčaj, činjenica, Ništa, me nikada ne može oslehadili toga, nema ničega, ničega da se pronađe, ničega da se vrati, ničega što može umanjiti ono Bilo je osfe?» da se kaže, moram chkean ispiti, okean je elo tu.

Taj prilaz ishođištu je ono što iskustvo ovog dela čini još epasnijiim, opasnijim po čoveka, koji ga podnosi, onasnijim Đo samo delo, Ali taj prilaz je i ono što eksnerimentn obezbeđuje njegovu autentičnost, ono jedino što umeinost čini suštinskim istraživanjem, i fime šia je taji prilaz učinilo očipglečnim na nziogoljeniji, najneposredniji način »Neimen]}ivo« je značajnije za literaturu od mnogih u svom rodu »uspelih«e dela. Pokušajte da slučate »laj slas koji govori, možda previše star i previše poni?avan da bi ikada bio u stanju da kaže najzad, reči koje bi ga mogle zavsfavili«. IT nološnite da se spustite u fi neufralnu zomm u kojnj se ja predaje da bi govori, ubuduće rob rečima, propalo u nepostojanje vremena u kome mora da umire beskonačnom smrću,

»„..Svuđa sw reči, u meni, oka mene. đa da, čas ranije nisam imao gustine, čušem ih, nije mi stalo đa ih čujem, nije mi stalo do glave, nemoguće je zaustnmvitfi ih, nemngmuće stati, sav sam u rečima, načinjen od reči, tuđih reči, čijih iuđih, i ovo mesto, vazduh, zidovi, pod, tavanica,

sve reči, ceo svet je ovde sa mnom, ja -eom vazduh, zidovi, onai zazidanmi, sve SODpuUšta, otvara se, otiče, lebdi, Rkao p>hulje,

ja sam sve te pabulje, što se sreću, mešnju, razleću. kuđa god krenem nplazim sebe, oslavljam sebe, idem 'ka sebi, dolazim od sebe, nikad ništa osim mene, delić mene, pronpđien. izgubljen, zalutao, ja sam sve eve reči, svi evi Siranci, ova prašina reči, bez fla na hoje bi se faložila, bez neba u kome bi se rastnha, primičući se đa kažu, bežeći jedna od druge da Nhožu, da sam ja one, sve one, one kodje se sastaju, koje se rastaju, koje se nikađ me sreću, i ništa više, ipak još nešto, da sam sasvim drulkčiji, sasvim drukčija stvar, stvar bez reči na pustom mesiu, hladno golo tvrdo crno zaivoremo mesto, da se ništa ne miže, ništa ne govori, a da ja slušam, a đa ja tražim, kao životnmja u kavemu rađena od Životinja u kavezu tođena od životinja u kavezu rođena, od životinja u kavezu ..,«

Preveo Stevan Ljatković

(sre areočun. Peni

NEMA DRUGIH BOGOVA KOMENTARE ZA STERIJINO POZORJE

U ŠTAMPI UOPŠTE, . pa i u prošlom- broju cvog lista, ostala je bez komentara jedna vest koja komentar itekako zaslužuje. To je zvanični podatak o načinu na koji će se ove godine, prvi put, izvršiti izbor pozorišnih predstava iz cele zemlje koje će imati pravo da se pojave na Sterijinom pozorju i da tako, prikazane u okviru ovog našeg najvećeg festivala dramske umetnosti, konkurišu i za nagrade. Tbez obzira na sve šire ili parcijalne kritike Sterijinog pozorja, iza kojih stoji veliki broj manje ili više ftačnih primeđaba i ocena oko suštine, oko organizacionih nedostataka, pa i oko dodeljivanih nagrada, našoj javnosti nije svejedno kako će se ove i idućih godina odvijati ova manifestacija.

Saznali smo, međutim, sledeće: ove godine će izbor prijavljenih „predstava iz ukupno 27 pozorišta, u svemu 48 predstava, vršiti sam boogradski pozorišni kritičar i docent beogradske Akađemije za pozorište, film, televiziju i radio Slobodan Selenić. Ranijih godina izbor predstava\ koje imaju pravo da konkurišu vršile su komisije u različitim sastavima, nekad boljim nekad gorim, ali komisije. Nešto je, uostalom, nepromenjeno: uprava. Pozorja se dogovara sa teatrima širom zemlje o datumima u koje će izvesti, radi oceme, predstave kojima žele da konkurišu; mučnom procedurom, i uglavnom na šteiu pozorišnih kuća, njihovi se repertoari povinuju potrebi đa jedna komisija — a u ovom slučaju sudija-pojedinac — stigne da u nekom razumnom roku veoma složenom . putanjom ispreseca geografsku kartu Jugoslavije i dospe sve da vidi,

Ono što je neshvatljivo i neobjašnjivo, to je pitanje kako će ovog puta, jedan jedini čO>

vek, uvek oran i gvozdenih kriterijuma, stići svuda, sve videti i sve nepogrešivo oceniti, čineći to, kao 'pustinjak, okrenut jedino samom sebi, upućen samo na sopstvene savete i shvatanja kao jeđini korektiv svojim utiscima i mišljenjima. Pri tom je reč o čoveku koji je od prijavljenih viđeo bar sve beogradske. a verovatno i još poneku predstavu, i o njima već kao kritičar javno raspravljao (što pokreće drugo pitanje: da li je u ovoj situaciji izbor jednog aktivnog kritičara, ne ovog već bilo kog, bio umesan, bez obzira na samu neumesnost odluke da to bude jedan čovek).

Konkretan izbor ličnosti sasvim je sporedno pitanje. Ne može biti uvreda za Selenića ako kažemo đa u istoriji naše kritike nije bilo i nema takvog pozorišnog Skerlića čiji bi sud bio tako apsolutno autoritativan, ako ne i apsolutno ispravan (što đoista, ni Skerlićev nije bio), da bi mu javnost i Sterijino pozorje mogli dati u ruke iedinome mač i terazije pravđe: ja pa bog. Nema, osobito u odnosu prema razuđenosti savremenog teatra, takve ličnosti čija znanja, ukus, tolerancija, sklonosti i senzibiliteti mogu da ravnopravno ocene „sve ono što iri desetine predstava toliko isto reditelja i an= sambala iz raznih krajeva naše zemlje, čak i na različitim jezicima, sa krajnie raznorođnom dramskom materijom nude. Odluka je, dakle, suštinski neprihvatljiva, apsurdna i direktno štetna po samo Pozorje i po našu pozorišnu umetnost,

Ova je odluka i društveno neprihvatljiva: yeakcionarna. U času kada se treba boriti za ravnopravnosi svega što je istinska umetnost, i u času kađa tu umetnost treba -đemokratizo> vati u najboljem smislu te reči, pa demokrat=

skim metođama i ocenjivati i stimulisati, došl0 se na ideju autokratskog rešavanja od strane jedne jedine ličnosti bez prava na priziV šta je dobro a šta nije, šta može a šta nc, Objašnjenje da je u pitanju štednja — 3k0 se iime ova odluka tumači — je savršeno be-

' smisleno i uvredljivo: ili društvo želi da ima

festival o kakvom je reč, i tu nešto novca 78

. dve dnevnice više i pulne froškove nema na

ročitog značaja niti predstavlja tako presudnu stavku u budžetu Pozorja — ili, ako na {omč mora da se štedi, ne ireba našu pozorišnu U“ metnost tako pripremljenim festivalom kom“ promitovati. Jer ovo što je učinjeno nije ništa drugo do· kompromitacija Pozorja, a uvreda p0 zorišnoj umetnosti i javnosti. B

KNJIŽEVNE NOVINE