Književne novine

Blažo ŠĆEPANOVIĆ

RITAM

Opet huči rijeka

koju su davno popile stijehe, zvuk se iz krvi budi.

Potrošili smo sve ruke

dok smo sakupili ovu toplini, dugo smo išli za svojim riječima i wrezali se u liticu,

Zatim smo htjeli

da postanemo izvori ljubavi,

oko nas u vazduhu gorele su male Vatre dok smo odlazili u druga sazvežđa.

Bilo ham je malo neba: ı dok sanjamo dušu grumena zemlje.

Koliko smo puta sebe prekopali dok su han porasla krila, koliko smo srušili gradova

i shova

dok smo razbrajali vjekove

ı započeli ovo gradilište.

Naša muzika je počihjala svoju ljubav od koje smo kasnije živjeli,

Crni krilati baloni...

Da cvjetna parola buden u istoriji

umornoj od poprsja i datuma u ovoj mašini što nas a letenje duaži!

Ko ti iz krovova odnese tople iJetrove i svonke šapale!

To sunce raskrčmiše

cri krilati baloni.

Sjatite se kad govorim ostatkom svoga glasa,

donesite, među brstima

sve što ste imali,

Zmija na zmiji

ljudsko proljeće crta,

u vazduhu ptica svoja jaja ležc.

Stijeno, q iščeznućeš od Strasti,

eh

JDozivam tu VJečhost dotrajaiog lica da je oplemenim plamenom. svoje Jeze, to ljubav u meni praiskohski oblak budi. Obrišite mi Suze

zapaljenim zvezdanim brahoMm, nacrtajte mi dugu na čelu,

Sve smo oplodili:

sada vasiona svoj veliki trbuh

nema gdje da djene,

zatvorili smo lobahjama

PESME, BLAŽA SĆEPANOVIĆA KOJE OBJAVLJUJEMO· VPN POO Os DEO SU NJEGOVE POSMRTNE ZAOSTAVŠTINE ~ a aa POOR VAN

sve prozore svoga vremena, balsamovail tu Josilni slariću ljubav i naivho progutali smrt.

"Kao varhice razišle se naše strasti sklohila se Sva ljepota iza moga čela,

čekamo da se kapljice rađanja

rascvetaju u vazduhu JS

da u ovoj lobanji satfrune i poslednja zvijezda da se rasprši iz lobanje sa, i smrt da se oplemehi sjajem, suza voćem,

iz velikog zova budućnosti . da se obistini jedna maska. }

Tužna je ta noć

Tužna je ta noć

bez moje lobahje

kao vazduh bez pluća

kao zlatno zvono bez sunca. Ulicama mi krv teče

iz zemlje mi se isparavaju Suže, malo je svjetlosti i prostora

na dlanu sve to nosim.

Kad ljudi ne bi umirali

pojeli bi zemlju i sami sebe; puh sam zvučnog rađanja i vašiohske erotike; osjećam da se vazduh mijenja,

i da svijetlost počinje iz viđa dok izviru svemirske antene

iz svakog moga čula.

Tužne su-ove riječi bez moga grla

kao ljubav. za smrt optužena,

Intima

Pod zemljom pjevam riječi

'ispišane lažno na stablu svete biljke,

pod zemljom sunce ljubav ugljeniše

i zvijezde kao rijeke teku,

Sada se čuadim kako sam ozbiljno

proricao trave i hosio lijelo

dok su pjevale moje figure

u vidu košuta ili ljudi.

Oslobođen zabluda sada se smejem

melodiji stvaranja života

dok moja vječna nesanica

treperi obmanutim nebom.

Otploviše svi poprečnim vodama

ja u svom bunaru vasionu mutim XP) ja se ispod zemlje lukavstva vazduha priseća dok zatvaram poslednji ventil ljubavi La i he razumijem kako sam iz Vas ž

krao svoje snove

kako ispariše vaše lažne oči

i mjesto plica okamenjene tačke

ozariše tamu biljnog uma.

JIsmejasmo pjesmom zaglušeho tijelo,

dok mi se taloži rastopljeni sluh

da rasahnim ptice vječito lude

u kojima negdje djetinjstvo i trune,

TDEO GA JE, PRVI PUT one večeri kada se MW vraćao iz lova.

Bilo je to jedno neobično veče pre tri dana (ili tri nedelje) i on je prolazio kroz šumu po kojoj je pljuštalo prevrelo sunčevo vino, a pas je skakutao oko njega i čas mu njuškao trbušati ranac, a čas iščezavao u dubini obrasloj visokim stablima o koja se odbijalo njegovo sitno 'kevtanje. SDahas sam imao prilično sreće...« mislio je, prebacujući pušku sa jednog ramena na drugo i osluškujući poluzainteresovano udaljeni pseći glas. «Ovakvi dami su veoma retki. Moj deda je govorio da svaki dobar lovac, pored mnoštva manje-više srećnih i mesrećnih dama, ima i po jedan naročito srećan i mesrećam u svom životu. Nesrećnih može da bude i više, govorio je, ali srećnih samo jedan. Da li je ovaj dan baš taj moj majsrećniji? Vrag bi ga znao; mislim da za tako veliki dan kao što treba da bude taj jedini, ovaj pun ranac nije baš prava mera. Vraćao sam se ja više puta kući sa punim rancem. To treba da bude nešto veće, nešto krupno, to je prosto kao glavni zgoditak u lutriji, kao premija«.

Bio je jako umoran i mije mu ni padalo na pamet da se zamisli nad tim svojim monologom i njegovim izvorom, ali je pri pomisli na ono nešto krupno i OVO puta kao i uvek kada bi razmišljao o lovu i divljači imao na umu jelena i ciljao ga iz nevidljive puške svoje taštine, Taj lepi, taj brzonogi jelen sa krunom rogova, koji kao od šale preskače stene i potoke, nosio ga je za sve \remc dok bi tumarao šumskim vrletima i pucao na sitnu divljač i plice i uvek skakutao ivicom nekog predela ili sna koju on nije mogao da prekorači. Doći kući iz lova i okačiti pušku, kaput i šešir o čiviluk od jelenskih ro· gova, prikucanih na zid u predsoblju — to je bio čin koji se zaokruživao u svakom snu, u svakom pucnju i izlasku i zalasku sumca i meseca.

Izbio je na proplanak na kome se uvek pri povratku odmarao po nekoliko trenutaka bar i, spustivši pušku uz jedan cerić, skinuo polako ranac sa utrnulih ramena i zamišljajući čiviluk od jelenskih rogova okačio ga o granu cerića i onda seo u travu. Zlato je kapalo sa drveća, iwnaokolo i šuma je mirisala jakim uspavljujućim mirisom, a pas je zvonko kevtao negde u dubini i nekoliko ptica kružilo nad crvenkastin krošnjama. .

»Ceo dan je jurio po čukarama, pomisli, i još mu nije dosta, Ovo sad nije ono obično, Tadoznalo kevtanje. Pre će biti da je nanjušio neku krupniju zverčicu. Jelena mije sigurno, uzdahnu, a i da jeste, šta vredi...«

Bacio je šešir u travu i savivši ruke ispod glave opružio se zevnuvši široko i uživajući i istezanju vrelih mišića i pucketanju zglobova.

»Večeras sam zaslužio jedan malo duži predah na ovom mom proplanku. Stići ću kući ra• mo, a iako zakasnim, ona mi bar večeras ne mo: že reći — 'ko zna gde si se ti vucarao ceo dan, kad ti je torba prazna”«, 7 ia"

Kevtanje psa bilo je sve sitnije i kapalo mu je u školjke čula kao srebrna rosa, koja se polako pretapala u sićušne kružiće tišine, oko kojih se hvatala šarena paučina dremeža.... Ulazio je na prstima u jednu kolibu na nekom proplanku i pružao ruku da okači pušku o čiviluk, koji se razgranavao i pretvarao u krunu jelenskih rogova, krunu koja se potom pretvori» la u krošnju nekog drveta sa krupnim plodom, nalik na lice njegove žene: »Ko zna gde si ti bio ceo bogovetni dan...s Onda je lavež psa neočekivano pokidao sve te tanane niti Što mu se behu isprepletale među trepavicama ı on JE prvo podigao glavu i pogledao oko sebe, a onda se naglo ispravio i seo, iskolačenih očiju: Na obasjanoj ivici proplanka, promolivši se do pola iz šiblja, stajao je krupan crveni jelen sa čudesnim zlatnim rogovima iz kojih jc zračila zaslepljujuća svetlost i uznemireno ga gledao. Pas je histerično lajao negde u blizini i jelen je podrhtavajući pomerio glavu i dodinnuo TOgovima grane oko nje i one su se prosto zapalilc od tog dodira, On je još više izbuljio oči i mije ih skidao sa te glave i sa tih rogova za koje ić, još istog onog frenutka kad ih je ugledao, bio siguran da su zlatni. Kako su zlatni rogovi DOgpli da postoie na tom živom, na tom stvarnom ielenu? — 1o nije stigao ni da pomisli, samo je bio siguran (nekoliko puta ne pomerajući sc iz prvobitne ukočenosti uštinuo se za bedro i ništa se nije poremetilo) da jedan čudesni jelen stoji na ivici proplanka svega desetak koraka udaliem od niega ı da su mu rogovi, veći i lepši od svih rogova koie je do sađa video na živim i mrtvim ielenima, od pravog mravcatog zlata — i to je bilo i više nego dovolino da mu, uprkos iakom osećaniu krivice i greha (čak), prenese misao sa zlatnih rogova na nožk, koia

ie bila prisloniena uz cerić, tu iza milepa, ali još nije smeo da učini ni naimanji pokret, pla-

KNJIŽEVNE NOVINE

v IPIRICZA PIKINI<BIŽZ EZ NIEBHEH NOW7IN ZA

MIN

šeći se ne da će njime poplašiti jelena već da će time razbiti jednu divnu i neverovainu varku. No pas je sada zacičao iza samog jelena i on je maglo iskočio iz šipražja ma proplanak i ikazao se za trenutak u svoj svojoj lepoti, unezverenih očiju i drhtavih nozdrva ı kao strune zalegnutih mišića na gipkom i napetom. telu, koje je prosto brujalo od snage i lepote i oko koga je kao šarena. raž sa divnih rogova pljuštala svetlost... a zatim je na prvi hitri pokret njegove ruke ka pušci napravio jedan veliki i veličanstveni skok i gotovo nečujno iščezao među stablima, ostavljajući vazdušasti trag, nalik. na mladu dugu u polutamnom zelenilu šume, koja se dugo trzala i prolamala od neočekivanog pucnja.

Stajao je opčinjen nasred proplanka i blemuo u zadimljenu cev, a pas je cičao oko njega i vrteo se u krug, podvijenog repa, očito nec smejući da.se odvoji i da ponovo zaroni među drveće. . al Me OM ei

»Do đavola ... pomisli,,kako. da promašim iz takve blizine... izgleda da je ovaj dan ipak. onaj moj jedini. Ili bar jedan od ona dva...« prošaputa, osećajući neku malu jezu uz kičmu i gutajući punim plućima neodoljivi miris tek iščezle životinje i sjaj njenih rogova, pa, ı ne razmišljajući, dohvati šešir i okači ga o granu cerića ma koji beše okačena torba i niz koji se slivala krv sunca na zalasku, potom žurno zameni patrome, birajući one za krupniju divljač koje je uvek nosio pri sebi a nikad nije upotrebljavao i vabnuvši psa što je drhteći cvileo oko njega gotovo trčeći zapliva u svetlucavi šumski polusumrak.

»Takvog jelena čovek može da goni i u noć, reče sebi i psu, jer će mu njegovi rogovi Osvetljavati put i pokazivati pravac kojim se kreće«,

Ohrabren mirisom baruta i odlučnošću svog, gospodara, pas je opet resko zakevtao, ali nije hieo da se odvoji ni korak od njega; pa ipak, taj lavež je odmah razbio onu ledenu pokoricu straha na kojoj su i čovek i pas malopre lebdeli i oni su sada grozničavo trčali kroz šumsko bespuće i provlačili se kroz šipražje, koje ih je šibalo i grebalo im kožu. Mrak je bivao sve gušći i čovek je već posrćući tlutkao psa i sudarao se sa drvećem, a čudesnog jelena sa zlatnim rogovima ne primetiše sve dok se nije sasvim smračilo. Ni tada nisu videli njega, ali spazili su svetlost koja se kretala između drveća i iznad kao žuti pčelinji roj. Pas je opet zacičao kao na proplanku i upleo mu se oko nogu, On ga je muvao u rebra ı pokušavao da ubrza korake, ne bi li se približili jelenu, tako u tami, ali svetlost im je uvek izmicala kao začarana i ostala i posle nekoliko časova na istom rastojanju. »Stani,.., šaputao jc. Stani malo, jeleme.

Samo da te još jednom vidim onako iz blizine, ·

pa onda idi dokle te oči vode i noge nose, Brže ti, džukelo, šta mi se vucaraš oko nogu. 1 ti si mi neki pas. Žali bože ono hleba šio si mi pojeo. Samo na zečeve znaš da istresaš sugreb, a sad ti je srce sišlo u pete. Beži, beži, jelene. Samo ti beži, ali znaj da mi nećeš pobeći. Goniću te celu noć, i sutra ceo dan, i još sto dana i noći ako bude trebalo, ali stići ću te da znaš i opaliću ti pravo u čelo, ili ne, u srce, bolje u Srce, da ti koja dramlija ne okrnji neki paroščić sa tih divnih, sa tih zlatnih, sa tih bogovskih Ogova!«

Tada se na jednom brežuliku ukazao veliki beli požar i on je potrčao još brže misleći da ie tu jelen zastao ili se možda sreo sa čitavim čoporom tih zlaiorogih jelena, a kad je pretrčao nekoliko uvala i proplanaka video je da to iz šume izgreva veliki nenačeti mesec i svetlost ielenovih rogova više nije bila onako upadljiva kao malopre. y -BM,Ka

Ipak, do svanuća ic uspeo da održi isio Yastojanic i kada ie žarka ruža procvetala na istoku, jedna ptica koja je prhnula iz svog gnezda u granju ponela je ı oku neobičan prizor: Čovek i pas ležali su dahćući ma ivici rosne VisOravni, na čiloj je sredini kliučao izvor, a na drugom kraju le iste visoravni. stajao je krupan jelen sa oborenom glavom i zlatnim rogo-

vima koii su dodirivali zemliu. Čovek'je priku-

nio snasu i nočeo da podiže onwčkn., nreklinjući ielena da samo malo podigne plavu ili da mu dopusti da ga zaobiđe i da opali sa strane, no

SA ZLATNIM ROGOVIMA

Dobrica ERIĆ

životinja se stalno okretala čelom prema njemu i zaklanjala se svojim granatim rogovima, kao da je znala da on ne bi ni za šta na svetu opalio u mjih. I on je najzad opet nemoćmo spustio pušku i počeo da moli i tutka psa (koji je za sve to vreme tiho cičao oko njega) da ga napadne ili da mu bar zalaje s Jeđa ili sa stra» ne i kad je pas počeo da puzi kroz travu kao zmija, jelen je naglo podigao glavu i bacivši jedan Žžalostan pogled na izvor što je žuboreći

svetlucao kroz petrovac iznad kojeg su se rojili ·

leptiri — hitro se okrenuo i za tren odjezdio među drveće.

Skočio je iz irave, rasipajući varnice YOSe oko sebe, ı besno izmahnuo puškom ma psa: »Mrcino! Razmrskaću ti tu plašljivu glavurdu! Ti više nisi pas, već jedna obična Jondžara!« Pas se zgrčio u travi i besponioćno zacvilco, Telo mu je podrhtavalo ispod nakostrešene dlake, a u očima kojima ga ic gledao blistao je beskrajni strah. »Šta je tebi danas?« Ruke mu zadrhtaše i on klonu pored psa, milujući ga pokajnički. »Pa ti si se sa kurjacima klao i čopor divljih svinja magonio u bekstvo, a sad si se prepao od jednog običnog... od jednog malo

| MLUSTROVAO HALIL TIKVEŠA

neobičnog jelena. Šta me gledaš tako? Hajde, smiri se sad, pa da pođemo. Može još i da nam utekne. Taj tvoj strah počinje da prelazi i na mene. De, klikni jednom, da cela šuma odjekne.. Ti treba samo da ga zaobiđeš i da ga prisiliš da se okrene malo u stranu, i gotovo. Znaj da ću. · najlepši parožak da otkinem i da ga pretopirmn tebi za ogrlicu!« j

Srknuli su po nekoliko kapljica slatke ledene vode, ogledajući se malo unezvecreni u izvoru. iznad kojeg su se rojili leptirići, ı onda posrćući. pošli za jelenom, tragom koji je bio označen i. po zemlji i u vazduhu... : .

Tri dana i tri noći (ili tri nedelje?) trajala je ta hajka, ta začarana igra primicanja i posrtanja, svetlosti i tame, života i smrti... i niti je pas više mogao da cvili i da trči, niti jelen da se kreće i da drži svoju lepu glavu sa teškim. zlatnim rogovima, niti je !ovac imao snage da

| Čvrsto stegne pušku i da nanišani. Bio je ispu-

cao sve patrone sa sitnom i krupnom sačmoni a nije uspeo ni da okrzne jelena i imao je još samo jedan jedini sa krupnom sačmomi i njega je čuvao za kraj.

»Njega moram da ispalim iz neposredne blizine«, mislio je, gledajući se na nekoj nepoznaToj južnoj visoravni sa jelenom. »Ovaj} poslednji ne sme da promaši. Ako i on promaši, onda 1e sva ova frka bila uzalud, a moglo bi se lako desiti da se završi kobno po moju glavu. Bože, koliko li je dana i noći prošlo od onc večeri? Čini mi se da već godinama posrćem za lim čudovištem od jelena. Sve će mi se ono u rancu usmrdeti ı ucrvljati. I ako ćc. Ako bude sreće, meće biti štete. U psa mi se više ne vredi nadati, Ovo njegovo cvilenje ne miriše mi na dobro. Kad ovaj patron ispalim, znaću tačno da li je taj dan bio moj najsrećniji, ili onaj drugi. Gluposti... počeo sam da verujem još i u a dedina preklapanja. Svi su dani isti, postoje samo srećni i nesrećni lovci. Da, burazeru, ali postoje i treći, a tlo su: pravi lovci. Za prave lovce nije važna sreća u lovu, za njih ie važan samo lov. Pa, imaš pravo, ima ı takvih. Ja nisam baš pravi lovac, jer mi je stalo da ulovim ovog jelena. Stalo mi je da okačim šešir o njegove rogove kad dođem umoran kući i da se tešim da sam jednom u svom životu i Ja ulovio nešto krupno. Jedan parošćić će da bude dosta i meni i ženi za zube i njoj za prsten i minđuše. Uvek je želela da ima prsten ı minđuše, pa nek ih ima. Šta li radi sad? Možda mi ic već izdala podušje. Kad se vratim kući ona će opet da se zarože: »gde si se vucarao nedelju dana« a kad joj pokažem zlatne rogove, ıma samo da trepće. Prvo ću da se umijem i da se najedem i da se naspavam, pa ću onda da je uzjašem i neću da le puštam celu noć a zlatni rogovi ima da nam stoje više jastuka i da osvetljavaju sobu ...«

Uhvatio je pušku za cev i bauljke pošao prema jelenu, prikradajući se od žbuna do žbuna i zastajkujući.

»Budi miran, jelene. Budi dobar i pametan, zlatorogi, i pusti me da *i priđem bliže i da opalim. U čelo ili u srce, gde hoćeš, samo đa ti ne oštetim rogove. To će da bude brzo: i nećeš ni da znaš kako je.,bilo, samo ako mi dozvoliš da priđem blizu. Bolie da te ubijem ja nego neko drugi, a neko mora da te ubije kad si tako lep i kad imaš rogove zlaine kao majske munje, o jelene!« ·

Jelen je primetio njegove pokrete i počeo da uzmiče nairaške, vukući za sobom svoje prekrasne rogove kao krošnja u kojoj je gorelo neko nevidljivo sunce. Tako su prešli nekoliko stotina koraka, praćeni psom koji je sve zlosluinije cvileo, i tako jelen stiže i do ivice visoravni, ispod koje se nalazio neki stari i napušteni kamenolom. Tu je zastao, osećajući kako mu se tio odranja ispod nogu, i podigavši malo glavu upro svoje krupne tužne oči u čoveka koji ic već dizao pušku. Njemu zadrhta ruka i da bi se što pre oslobodio tog neizrecivog životinjskop pogleda poče da grči prst na orozu, ali kad vide kako se iz jelenovih očiju r#kotrljaše dve bli-

Stave suze on olabavi prst i nemoćno spusti · oružje. 1 tek tada primeti da ielen potanja i

iščezava negde u dubimu ı obuhvativši jednim probuđenim pogledom ceo pređeo on shvati gde se nalaze i šta se zbiva, pa baci pušku i pritrčavši ielenu koji je sve brže tonuo zgrabi ga očajnički za zlatne paroške i pokuša da ga zadrži, ali čudesna životinja je već padala svom težinom i padajući povuče i njega na svojim rogovima u duboki kamemi ponor.

Nekoliko trenutaka čulo se kotrlianje osutog kamenia i krici ptica, pa se sve sleglo i pritaiilo. Samo je pas zavijao na rubu provalije i upirao pogled u ptice koje su hemo kružile iznad skamehniene visoravni...

_ Našli su ga tek posle desetak dana: Ležao je na dnu kamenoloma zasut zemliom i kame-· mjem i držao se grčevito za grane mladog cerića, izvaljenog visoko gore na samom rubu vi soravni, prle se u sparušenoj travi presijavn” srebrni kostur psa, ı .

II”