Književne novine

MII 00

ZNAČENJA PRIPOVEDAKA Momčila Milankova ne iscrpljuju se u njihovim sadržajima, u zbivanjima kroz koja mali, obični ljudi dolaze na prag značajnih otkrića o sebi i svojoj prirodi. Neobični događaji u običnim, ni po čemu izuzetnim životima pomažu piscu da u zaoštrenom vidu fiksira izvesne odnose, rekreira izvesna raspoložemja, oživi izvesna zbivanja i, na taj način, sasvim precizno, odredi ne samo predele svojih stvaralačkih interesovanja nego 1 izvesne kreativne premise koje određuju njegova opredeljenja. Milankov se u svojim pripovetkama neprestano kreće između realnog i bizarnog, i to čini uveren da će sc tim prividnim udaljavanjem od stvarnog domoći dubljih istina i slojevitijih značenja. Dok čitalac sa izvesnom nevericom prati događaje u pripovetkama Momčila Milankova, on sa punim poverenjem usvaja smisao koji ti događaji imaju za njegove junake; i ne samo za njih. Milankov je iskusan pisac pa ne dopušta da mu se bizarno otme iz ruku. Dramski vrhunac njegovih priča ı dovoljnoj meri je dvosmislen da on može, bez opasnosti po strukturu i,značemje pripovetke, da sve vešto vrati u mirne vode svakodnevnog, nedramatičnog življenja. Kao pouka i kao upozorenje zadržava se gorki ukus onoga što se nije dogodilo a što je moglo da se desi i u čiju je istinitost junak verovao; i ljudska svest obogaćena saznanjem o svetu i sebi samoj.

U pripoveci »Makarijeva šansa« junak, sticajem okolnosti, bude proglašen za mrtvog. Odsečen od sveta i bez mogućnosti da porekne zabludu o svom nestanku, on se, svestan iZUzetnosti svojc situacije, suočava sa istinom o beskrajnoj sićušnosti sopstvenog života. »A ovo što je nJega zadesilo imalo je značaj jednog posve nevažnog i smešnog intermeca. Jedan događaj u nizu, jedan život u nizu smrti... Besmisao u njegovoj duši bila je samo malo područje ogromnog, gotovo nepreglednog: carstva koje već odavno niko nije u stanju da nad. vlada... Podjednako daleke behu i svetlosti neba i svetlosti grada«. Milankov u svojim pripovetkama pokušava da uspostavi ovakav odnos između zbivanja i značenja, između ličnosti 1 životnih saznanja. Tamo gde mu to najpotpunije polazi za rukom Milankov uspeva da stvori

——A—ezeee Sei ema Ormari ae aeiOae a e— tre anrankzrurez nauni aaa o rumrmiT" „aparata Terra ar yOOiEar—

KAKO JE SVAKO ozbiljnije književno delo pre svega kompleks pitanja i problema, no, ne uvek i zadovoljavajućih odgovora, to bi se indiskretni radoznalac koji bi zapitao Nandora Majora kako je došlo do toga da napiše svoj roman »Podne«, da bi dobio odgovor, verovatno, morao da suoči sa dilemama koje na kraju ovc knjige muče njenog junaka: »Čovek najednom stigne u doba kada se zamisli nad nekom tričarijom, uzme hartiju i počne da piše? Da li zato Što se svet suzio pred njim? Jli se jako proširio pa se čovek najednom izgubio u njemu? A ako dostigne tačku u kojoj pronaćtie sebe, otkrije svoj vlastiti svet, onda odbacuje pero, rastura hartije jer sad ima svoj život koji ispunjava čitavo njegovo biće?

Pa da li je na pisanje osuđen samo onaj čovek koji nikad ne dospe do ove žuđene tačke?«

· Može se reći da je ovaj citat indikativan u dva smisla, jer on ne samo da ukazuje na OSnovne Majorove preokupacije na relaciji umetnik-delo — roman »Podne« je, uostalom, daleko od toga da prevashodno tretira ovaj problem — nego u velikoj meri rasvetljava ı karakter bilo koje dublje akcije junaka ove knjige, pošto sc u njenom kontekstu literarno kreiranje Fumkcionalno izjednaćuje sa svakim činom uperenim na »otkrivanje svoga vlastitop sveta«, A dejstvovanje liudi iz Majorovog dela uvek je, u krajnjoi liniji, u tom smislu usmereno, uvek ima karakter traganja za tom »žuđenom tačkom«, bilo da se to traganje vrši sa nadom u uspeh, bilo da se u dnu duše nosi uverenje da

HKLčlJUIRKUOOIIII{N:ZIEC ri IDC /tiliItVtiiltliiiicc!ijmčtciuc e -_-ueen=uuueruurenuumuuuh„uuu:)

U POZNATOM ESEJU »čitajući Tolstoja« František Ks. Šalda je napisao: »Umetnost, to je mirna moć..,..« Kad se pročita majnovija (nagrađena) zbirka pesama Srbe Ivanovskog ima se jedan upravo takav utisak: da je, naime, pevanje stihova u stvari jedna ista takva »mirna moć«, pri čemu je naglasak podjedna ko na prvom i drugom članu ovog provokativnog metaforičkog sprega, jer se Jedino na taj način ne narušava Jedinstvo semantičkog i akseološkog elementa u verbalnoj strukturi predloženog gledišta na bit, a donekle i samu funkciju Opis (pa i umetnosti reči, pored Oostalo). Prevashodno liričar, Srbo Ivanovski je pesnik sasvim određenih, često vrlo oprečnih raspoloženja, tihih, ponekad jedva čujnih meditacija o večnim i večno spornim suštinama čovekovog življenja, trpljenja, podnošenja svog tovara i Često beznadežnih pokušaja da te iste, iskonske fovare nekako zbaci sa svojih iskrvavljenih pleća. Budući »mirna noće, a jasnom svešću o epistemološkom smislu unutar ovog sprega reči, S. Ivanovski je, dakle, tvorio takvu poeziju koja je morala što diskretnije saopštavati zbirove upoznatih Životnih istina, koje su, sa svoje strane, zajedno sa nekim izrazito intimnim, sačinjavale vrlo raznolik i vrlo prostran svet svojevrsne »unutrašnje emagracije«, da bi tek nakon konstituisanja ove »emigracije« navro jedan brižljivo negovan i organi zovan, skladan, artistički prefinjen svet emocija. Taj, rekao bih, najblistaviji istočnik čitave poezlje ovog pesnika, u kome su se uloge menjale ali je najglavnija uvek pripadala uzdržanoj, krotkoj i čistoj intimi, katkad tamni tonova a katkad bojažljivih, nespretnih, paučinasto muekih, fluidnih »svitaca«s u prostorima sećanja i razmišljanja, bdenja i noći, onih na jdužih.. U jednoj takvoj moći, a njih je bez brojno mnogo, pesnik je »najhitriji, kradljivac tuđih snova«, naizgled bogat i moćan us ipclošću svojih reči, ali kad dođe jutro, kad se činu pražnjenja nametne sunčana zavesa ZOre, privid moćnosti pokaže svoje pravo lice, besnik je tada »najsiromašniji«, iako se u pesmi »Pesnik« sa priličnom dozom optimizma zaključuje:

Reč je mala, nada usamljeni Priča je u njoj kao semenka u plodu.

Kad oplodiš voće

osmehom nniskromnijeg gradinara Ivoie će jutra posfafi bopatije.

KNJIŽEVNE NOVINE

konture jedne zanimljive i ozbiljne moralno-filozofske vizije savremenog čoveka. . Interesovanja Milankova-pripovedača zadržavaju se u krugu u kojem dolazi do dubokij nesporazuma između čovekove bajke o živolu i življenja kao nametnutog reda odnosa i nemilc realnosti. Ovaj nesporazum vodi osećanju izlišnosti, ravnodušnosti, usamljenosti ili otučđenosti i svesii o tome da je zaborav jedina izvesnost, a varljive samoobmane jedina kompenzacija za ono što ne može da se dosegne. Gotovo za sve ličnosti Milankovljevih priča moglo bi se kazati ono što je rečeno za ravnodušnog junaka pripovetke »Uhvaćen u mrežu predvečerja«: »Jednostavno, dogodilo se da je podlegao čarima jedne besmislice koja ga je odmamila od zbilje ı učinila ga prokleto neodgovornim.« Saznanja do kojih se dolazi u ovoj literaturi upravo su posledica te neotpornosti pred besmislenim; ona su utoliko razgovetnija što se stiču preko bizarnog i što ih čovek postaje potpuno svestan tek nakon povratka u realnost. Ljudska nastojanja da se »prevari sudbina« vode čoveka izvan

Nandor Major: ~ JF e S e č i

»PODNM«, •

»Nolit«, Beograd 1967.

Prevela Judita Šalgo

će se, kao i mnogo puta pre toga, sve završiti porazom. Tako se i stvaralački čin, po svojoj svrsi, izjednačuje sa bilo kojom od fiksnih ideJa kojima obiluju Maiorovi junaci, sa lutanjem po pećinama u potrazi za vodom koja će prog: dužiti Život jednog starog grada na ostrvu, iraženjem zlata i uranijuma, pokušajem da se izmisli nevidljiva ribarska mreža, pisanjem udžbenika tibetskog jezika, svakom, dakle, akcijjom koja bi, u krajnjoj instanci, trebalo da ima ulogu medijuma između čoveka i smisla koji on traži.

Pitanje, koliko će ovaj posrednik biti adekvatniji od drugih, ostavlja u nedoumici i samog pisca, koji ga izgovara rečima svoje glavne ličnosti: »Kuda će me odvesti ovo pisanje, šta sam započeo? Ako ie dopušteno suditi po analogiji, odgovor bi bio obeshrabruiući, pošto uvek propadaju pokušaji usamlienih, setnih i čudnovatih junaka ovoga dela. Ukoliko se ova-

'No, kao nezadovoljan ovim svojim »zaključ-

kome ,S, Ivanovski je u izvrsnoj pesmi »Beli kamen« pribegao nekoj vrsti autokorekcije, približivši se jednom, u izvesnoj meri, racionalnijem viđenju svoje ljudske i pesničke situaciJe, a iz takvog je stava mogao da rezultira realističkiji ugao gledanja i ma samu tZV. »SVCmoć« reči:

Između dva zelena jutra naš je nespokoj, „. Teč je ona strašna gusenica Ššto'nas brsti, čime Je, u stvari, pesnički ubedljivo i snažno samom esencijom iskustva, impresivno prezentovana slika pravog stanja stvari -— lepote i tiranije pesnikovanja, kada se kao iz pepela, ili iz onih »čudnih grobnica«, kako pesnik kaže, uzdiže pesma-feniks, pesma-vizija, pesma-pobeda, da bi se već u sledećem trenutku, tako protejski izmonljiva, začas pretvorila u »Crveni mač sa belim sečivima« — razumljivo, sa takvim sečivima koja se uglavnom vraćaju njihovom duhovnom octi. A to je jedan takav čin kada pesniku ne preostaje drugo ništa osim molbenog zahfeva, sa prigušenim krikom u sebi, da ga sve Što vidi i ne vidi, što je njegovo i tuđe (i svet ı pesma) najzad ostave samogr na kiši, na daždu vremena, na sečivima Pprostora. .

Kao isluženi plug u brazdi.

Bizarno

svakodnevnom Momčilo Milankov:

»POTONULO OSTRVO«,

»Nolit«, Beograd 1967.

predela u kojima živi pokoravajući se ili sOopstvenim životnim načelima ili egzistencijalnoj prinudi; tada se, katkad, u sebi može da otkrije neobična i nepoznata ličnost, a sitna zadovoljstva kojima se nadoknađuje beskrajna osuđenost na usamljeništvo pretvaraju se u jedinstvenu šansu da se pred samim sobom potvrđi pravo na prisutnost u životnom trajanju drugih.

Milankov se prema svojim junacima odnosi sa izvesnom dozom ironije. Ona je sasvim blago naglašena i, tako reći, prikrivena spletom okolnosti u kojima ih on posmatra. Taj ironični podtekst prisutan je najnedvosmislenije u pripoveci »Medaljon koji donosi sreću«, najmanje uspeloj od šest priča objavljenih u, knjizi »Polonulo ostrvo«. U njoj se čovek koji, konačno, pronalazi određeni cilj) u životu suočava sa tragikomičnim saznanjem: da do cilja, slučajno, uspešnije stižu nezainteresovani. Sličan ironični ton oseća se i u priči »Potonulo ostrvo«, naroČito u završnim, epiloškim stranicama: jedna devojčica, u naivnom ushićenju, »zaboravlja« svoju budućnost; pisac je na taj načm ironično

usamljijenici

kvo tumačenje prihvati, onda sc čini da Major, koji, kao što smo rekli, pre postavlja pitanja nego daje odgovore i vrlo je daleko od toga da eksplicitno zastupa neku tezu, implicitno pri-

· hvata: Kamijevu raisao: da je pisac apsurdni čo-

vek. Iz konteksta romana »Podne«, čije ličnosli često postupaju kao apsurdni Junaci (kod većine postoji ogroman raspom između sredstava 1 cilja; lažno priznanje grobara koji ošamučen suncem, mada nevin, tvrdi da je opljačkag grob jednog znamenitop ostrvljanina slično je postupku Kamijevog Stranca) može se zaključiti da se čovek koji se odlučio na pisanje, u krajnjoj liniji, bavi Sizifovim poslom. Izbor najneadekvatnijih načina za postizanje saglasnosti sa svetom i sa sobom, učinjen od strane veoma lucidnog čoveka, u stvari je gorak nodsmeh sopstvenoj nemoći, a, istovremeno i prkos neumitnom poretku stvari.

No, kako je Majorova vokacija više po-

Kaleidoskop nežnosti Srbo Ivanovski:

»OMAĐIJANI PUTNIK«,

»Kultura«, Skoplje 1966.

Ima pesnika koji priznaju samo jedan pan teon: panteon tajanstvenosti, krajnje tajanstvenog, mističnog... Ima i drugih, kojima pripada i Srbo Ivanovski, čije se opredeljenje može uslovno nazvati koegzistentnim: oni u sebi, u svom mačinu tvorenja, pomiruju često krajnjc suprotne »panteone«: tajanstvo sa izvormo Životnim odblescima realnosti, san i javu, grč nespokojstva i radost prisustvovanja večitoi selidbi čovekovih najintimnijih dragocemosti, konflikte svakodnevnog života sa, neminovnošću prolaznosii ı smrti, metafiziku snoviđenja sa dijalektikom | konkretnog životnog ponora, tminu prošlosti i srču sopstvene katarze... Ovim pesnicima san je nektar bez kojeg je prosto nezamisliv njihov odnos prema objektivnim Životnim relacijama, a java, ta objektivna relacija života, svojevrsno ogledalo uz čiju se pomoć preispituje svrsishodnost snovne implikacije jednog percepiranog doživljaja. Prema ovom shvatanju pesnih nije mag, ali može da bude omađijani putnik; dalje, pesnik nije tumač snova, ili ne bar samo to, ali je u svakom slučaju u predelima snova, uostalom kao i u pejzažima podsvesnog, jedan od njihovih svefionika čije svetlo pada na najskrivenije ı najnepoznatije puteljke, kanjone i razvaline nečeg koje je trajanje otpisalo iz svog kaleiđoskona. Takođe, pesnik nije nikakav Kkrčilac puteva idejnim ili moralnim doktrinama,

· ljudsko iskustvo proizlaze iz j

povezuje sa sudbinom njene imenjakinje u koJoj nije bilo ničeg ushićujućeg. Upravo ova priča otkriva u kojoj je meri ironija Momčila Milankova prožeta setom, Seta pred saznanjem o tragičnoj ogramičenosti ljudskog života i ironičan osmeh na račun onih koji tek treba da se suoče sa takvim istinama Tie se talože kao nog Jasno definjisanog osećanja sveta i doslednog stava prema životu. U pripoveci »Letnja varka« taj splet ironije i sete najsmisaonije je izražen: čovek tuđu bajku o životu uzima za istinu i na njoj gradi svoje nade za budućnost; kad ga okolnosti primoraju da uspostavi pravi odnos između istine i varke u tuđem životu, pred njim se otvara praznina koju ne zna kako da ispuni, Otkrivajući dubinu običnog i tragajući za sukobima i nesporazumima čoveka sa sobom i okolimom, Milankov se suvereno kreće u svetu svoije imaginacije, nagoveštavajući koliko uzbuđenja i bogatih iskustava mogu da donesu sukobi koji su tuđem oku najčešće neprimeftni i odnosi koji su za tuđu radoznalost neprivlačni. Međutim, sumorna raspoloženja i tmurni ishodi nisu sveprisutna i jedina realnost njegove proze. Milankov je pisac koji je svestan nužnosti nijansiranja, i zbog toga kod niega nema opasno poigravanja krajnostima. Njegovom svetu nisu strana saznanja da tužni i sumorni život ima svoie radosti i da one, svoiim udelom. unotmunjuju, obogaćuju i osmišljavaju ljudsko trajanje. Oslobođena svake jednostranosti i isključivosti, njegova proza je utoliko uverljivija.

Ove nekolike napomene o pričama obiavljenim u knjizi »Potonulo ostrvo« mogu da nagoveste koliko je Milankov kao pisac sazreo. Njegove nove pripovetke imaju dubinu i ozbiljnost. koju stare nisu posedovale. Milankov se ovom knjigom predstavio kao pisac koji ume da misli i čiji pripovedački svet dobija svoje konture u procesu upornop kreativnog razmišlianja. Misao koja je izvor toga sveta ima svoju filozofsku ozbiljnost i moralnu težinu. Zbog toga je literatura Momčila Milankova postala egzistencijalno aktuelna i moralno živa.

Dušan Puvačić

etske nego filozofske prirode, kako on sebi pre stavlja u zadatak da umetnički transponuje patnjc i boli svojih junaka pri rešavanju prcblema koji ih muče, nego da pledira za određen stav u odnosu na te probleme, kako su njegove intencije, ipak, pre usmerene na prezeniiranjc Jednog, koliko imaginarnog toliko i realnog sveta tragača ı usamljenika, nego na diskusiju o smislu i besmislu, to je dužnost kritičara da prevashodno ispita opravdanost njegovog umetničkog postupka.

Pisac je izabrao zanimljiv i poseban način da bi ispričao svoju priču o žiteljima jednop umirućeg grada na ostrvu; njegov metod se nikako ne bi mogao nazvati realističkim mada je ambijent u kome se radnja odvija prostorno i vremenski jasno cdređen. On ne slika društvo već nekolicinu ljudi čije je osnovna zajednička karakteristika individualizam, bar u onoj me: koju dopušta sumniivo pravdanje plavnog jU-

maka: koji tvrdi da čovek ne može da bude ko-

ristan drugima dok prethodno ne zasnuje čvrst stav prema sebi samom. To i jeste jedan od razloga permanentnih poraza ovih romantičnih heroja, ali, naravno, ı uslov poelizovane Uuzvišenosti njihove osame, jer oni nemaju snage (da prihvate mogućnost da taj svoj stav zasnuju, upravo, boreći se za opšte dobro. Ako bi se i dalje nastojalo na poređeniu sa Kamijoevim postavkama, moglo bi se reći, da Major njie prihvatio transformaciju pisca »Mita o Sizifu« u pisca »Kuge«., Nastavak na 4. strani

Vlastimir Petković

iako ih ne poriče, tim pre što iznad svih uzdiže doktrinu nežnosti u kojoj je neminovno im: plikovan čitav spektar odnosa prema životu i svetu, u stvari — spektar odnosa u kome fenomen nežnosti dominira, a samo se diskretnim iskazom omogućuje kakav-takav uvid u moralne i druge poruke, u integralno biće pesnikoVog doživljaja. Dabome, pesnik je snevač, jer inače ne bi bio pesnik, ali je niegov damar u izvesnom smislu i odglas nemira vremena i podneblja, jedan nužan glas u horu različitih nekad taman, nekad svetao, ali svakako potrcban ljudima da bi se bolje snašli u haosu slutnji i svoju situaciju shvatili ne kao beg od njone razroke zbilje, nego kao odupiranje nienim »sečivima« i nadvladavanje nje same. OtkrivaJućči svoju »unutrašnju emigraciju«, pesnik istovremeno otkriva zamračenu stranu čovekove Sudbine, totalitet čovekove situacije, bogazu njegovog životnog trenutka, pa i njegovu sna su da se na sebi svojstven način stalno razračunava sa sfingama smrti. »Praznik usamljenostis, kaže pesnik, »počinie napuštaniem usamlicnosti« (str. 47). Putnik, usamlienik, omadijan viđenjima i, saznanjima, nekako svečano, mudro, filozofski smireno i dostojanstvenc, naizad pronalazi ključ za razrešenje (bar) jednog dela pređenoga puta ka Itaki. Pon razočaranja i mučnine, posut škrilicem opakih suočenja, taj ie put ponovo ofkrio pesnika izrazito lirske prirode i autentičnoga glasa. Da li je samo privid da jc usamljenosti okrenuo leđa? Zar je zaista moguć nekakav drukčiji svet ovog pesnika i kakav je to svet? Voleli bismo da znamo da li bi i u njemu tako milozvućno, artistički samobitno, vibrirala ona njepova ta: nušna žica nežnosti, neprestano u iskušenju di se prekine, a toliko sigurna u svoju plemenitu narav? Pesnik je odolevao takvom iskušenju, koje jie ravno pre sedam godina naslutio Dimitar Mitrev, kada je jednim povodom napisao: »Biti moderan — ništa bolje od toga. Ali valja takođe znati kako. U slučaju S. Ivanovskog, toy vanredno spontanop liričara, — nikako ne Kidanjem . struna iskrenog emocionalno kazivanja, već mjihovim naštimovanjem za bogatije, kompliciranije akorde: i vanjskog i unutrašnjeg kazivanja.« :

Žiška prethodne sugestije i dandanas svetli.

Miodrag Drugovac