Književne novine

| __E SE uJ_

Eleonora MIĆUNOVIĆ

VEOMA ČESTO, umeiničko stvaralaštvo se shvatalo kao izvesna distanca prema stvarnosti, znak nekog posebnog gledanja ma nju, koja je pod našim nogama, među našim prstima, i u onom beskrajnom spletu veza što naš život udaljuju od njegove autentičnosti, samosti, vlastitosti. Delo, život i rad jednog umetnika skoro uvek su simbol borbe da se prevlada ta naša uslovljenost, da se izađe iz scpstvene kože, i da se jednim slobodnini jezikom i gestom stvainosti kaže istina o njoj samoj. Umetmost se tako javlja kao neka vrsta savesti, neko naše istinskije i slobodnije ja u kome mi dajemo izraza otporu koji osećamo prema stvarnosti što nas okružuje.

Međutim, ovaj dualizam — prema kome bi čovek bio podvljen na svakodnevno biće u svom zemaljskom životu, neslobodno, kojim su zavladate stvari, i na biće koje svesno teži oslobođenju i kritičnosti prema tim istim stegama — suviše je kruto zamišijen. Pretpostavljajući da sc u ljudskoj prirodi jasno izdvajaju osećanje za pojavno ı osećanje za suštinsko, ovakvo shvatanje na umetnost glcda kao na svesnog nosioca otpora prema pustojećem, i tako — u okviru samog duha — me vidi nikakvu rascepanost, sumnju i muku. Prave čovekove otuđenosti ovde ı nema — jer stvarnost je jedno, umetnost je drugo, jedno u drugo ne prodiru i samo su dve nasuprot stavljene strane, s jasnim putevima, ciljevima, programima.

Suština, pak, otuđenja ili postvarenja koje zahvata čitav život što nas okružuje, koji živimo i pokušavamo da osmislimo, upravo je u nečem mnogo dubljem i ozbiljnijem: u činjenici da se ı sam duh i samo umetničko stvaralaštvo ne izdvaja snagom svesti ili nadprirodnog viđenja izvan onoga što život donosi, u tome što umeinost „ttapkajući,. pipajući, naslućujući među stvarima izdvaja iz sveta jedan grcaviji i izvorniji život, i svojim jarkim svetlima pali u nama vatre otpora prema inertnosti i lenjosti kojom nivelišemo razlike i sami pred sobom skrivamo začaranost a koju nas postvareni svet uljuljkuje,

Stoga distanca kojom se umetnost protivstavlja postvarenoj stvarnosti juče, danas ili sutra, nije neki racionalizatorski prog:iam, neka dualistički utvrđena i izvedena misija koju umetnost treba da izvrši. Upravo u toj spontanosti i jeste njena snaga. U tom noposrednom a ipak distanciranom odnosu i leži kliuč ose ćanja postvarenosti: čovek nije biće što se u sebi deli, i drama otuđenja koja ga kroz umetnost u tolikoj meri obuzima nije pojavna, već suštinska. oniička njegova odredba.

U tom beskrajno pokretnom krupu kao da izlaza nema: radeći ı živeći, misleći i doživ-

Tekst Lešeka Kolakovskog, najpoznatijeg polj skog marksističkog filozofa, objavljen je u slovenačkom listu »Naši razgledi« od 25. novembra „l1967. i otuda ga prenosimo

— · LEŠEK KOLAKOVSKI

ljavajući jednim istim dahom, čovck sc ne može odreći, i ne može pobeći iz začaranosti svog dvojnog odnosa prema životu: s jedne strane, on je biće koje neposredno živi i radi, s druge — on misli o tom životu, kakav mu se pruža i kakav on iz njega oblikuje.

Savremena umetnost je, više od svih Dprethodnih, u znaku ovog čovekovog ontičkog rascepa. Uz veće obilje predmeta i veću složemost odnosa u kojima živi, više se osećajući povezanim sa celokupnim čovečanstvom, raste 1 broji oblika u kojima je moguće da se umetnik jzrazi, i u kojima se detaljnije, sa neviđenom raznovrsnošću ispoljavaju mičini našeg pojavnog života, Umetnost se obogaćuje novim vrstama, novim kombinacijama razuh vrsta, i egzistencijalna pitanja kojima se ıvek Dposvećivala postavlja u novim, paradoksalnim formama.

U »Ćelavoj Joneskoa,

pevačici« Hžena

apsurdnost pokušaja da čovek bude sa drugim, da s mjim uspostavi vezu, da im se misao ili duša dodirnu dobila je potpuno, do patnje nc-

ŠTA NIJE socijaliz:

Reći ćemo vam šta je socijalizam. Ali majpre moramo da vam kažemo šta SOCIJALIZAM NIJE. To je nešto o čemu smo ranije imali sasvim drugačije mišljenje nego sada.

Prema tome, socijalizam nije:

Društvo u kome čovek koji nije počinio prestup sedi kod kuće i čeka policiju.

Društvo u kome je zločin biti brat, sestra, sin ili žena prestupnika.

Društvo u kome je jedan čovek mesrećan zato što govori ono što misli, a drugi je srećan zato što ne govori Ono što ima na umu.

Društvo u kome čovek živi bolje ako uopste nema svoga mišljenja.

Društvo u kome je neko nesrećan zato što je Jevrejin, a drugi se oseća bolje zato što nije Jevrejin.

. Država čiji vojnici stupaju prvi na teritoriju drugih.

Država gde svako ko hvali vođe živi bolje,

Država u kojoj čovek može da bude osuđen bez suđenja.

Društvo čiji se rukovodioci sami postavljaju.

PLPROVO u kome deset ljudi živi u jednoj sobi.

. Društvo u kome ima nepismenih i pojavljuju se epidemije boginja.

Država koja ne dopušta svakom da putuje u inostranstvo.

Država u kojoj ima više špijuna nego miloSrdnih sestara, i više ljudi u zatvorima nego u bolnicama.

„Država u kojoj se broj činovnika povećava brže nego broj radnika. ·

Država u kojoj ljudi moraju da lažu.

Država u kojoj, ljudi moraju da kradu. 5i Država u kojoj ljudi moraju da čine *lo-

ine.

Država koja ima kolonije.

Država čiji susedi proklinju geografiju.

Država koja. proizvodi odlične reaktivne letelice i slabe cipele.

BO VA u kojoj kukavice žive bolje od hraDržava u kojoj se branioci u većini slučajeva slažu sa državnim tužiocem.

Imperijalizam, tiranija, oligarhija, birokratija. Država u kojoj većina stanovništva traži Boga radi utehe u svojoj bedi.

Država koja deli nagrode pseuđoautorima i zna o slikarstvu više nepo slikari.

Narod koji ugnjetava druge narode,

gativne odgovore. Kada bračni par kod Joneskoa vodi razgovor kao da su se prvi put u

životu sreli, i konstatuju, — uz uzvik da je to »interosantno«, »bizarno«, »kakva Kkoicidencija« — da su godinama živeli u istom mestu,

ulici, kući, stanu, sobi, da imaju zajednički krevet i dete, onda to nije samo duhovito ·vođen dijalog, već i izraz čitave jednc filozofije života, jednog životnog stava.

»Pakao — to su drugi« kaže Sartir, i tako nam se, uz Pikasoova platna, Kejdžovu, Štokhauzenovu muziku, apsurdni teatar i anti-roman — svi oblici društvenog ponašanja, ideali, aktivnosti, filozofija, umetnosti slivajii u jedinstvenu panoramu, jedinstveni izraz našeg vremena. Taj izraz svakako je drugačiji i različit od dojučerašnjih slika — kao što je i vreme na koje se on odnosi jedno suštinski novo vreme.

Međutim, večno pitanje uloge i efikasnosti umetničkog stvaralaštva ostaje, ostaje problem da li ie umetnost put savlađivanja čovekovog egzistencijalnog rascepa. TI dalje se pitamo da li je umetnost ona sfera gde se unutrašnja har-

Lešek KOLAKOVSKI

Narod koji ugnjetavaju drugi narodi. ·

Država koja hoće da svi njeni gračani imaju iste poglede na filozofiju, inostranu politiku, ekonomiku, literaturu i etiku. '

Država čija vlada određuje prava građana, ali u kojoj građani ne određuju prava vlade.

Država u kojoj je čovek odgovoran za grche svojih predaka.

Država u kojoj jedan deo stanovništva prima platu četrdeset puta veću od ostalih.

Ni jedna vlada prema kojoj je neprijateljski nastrojena većina podređenih,

Jedna sama, izolovana država.

Grupa ostalih zemalja,

Država koja se koristi nacionalističkim pa-

rolama. . . Država čija vlada smatra da nema ničeg važ-

nijeg od njene vlasti.

Država koja sklapa savez sa zločinom, a zatim prilagođava svoju ideologiju tom savezu.

Država koja bi htela da njeno ministarstvo spoljnih poslova odlučuje o političkom mnenju celog čovečanstva. |

'Država koja teško razlikuje porobljavanje od oslobođenja. i O

Država u kojoj rasistički agitatori uživaju punu slobodu. 8

Država u kojoj postoji privatna svojina proizvodnih sredstava.

Država koja sebe smatra socijalističkom zato što je likvidirala privatnu svojinu nad proizvodnim sredstvima. | bl

Država koja ne pravi razliku između socijalne revolucije i oružanog napada, ..

Država koja ne veruje da bi ljudi u socijalizmu morali biti srećniji nego bez socijalizma.

Država koja je veoma monotona.

Kastinski sistem, ;

Država koja uvek zna volju ljudi, pre nego što ih pita. JO

Država koja nekažnjeno može loše da postupa s ljudima. :

Država u kojoj je važno kakav čovek ima pogled na istoriju. u

Država u kojoj filozofi i pisci uvek govore isto što generali i ministri, ali uvek posle njih.

Država u kojoj su planovi mesta državna te arjčva u kojoj se rezultati izbora uvek mogu predskazati.

Država u kojoj postoji ropski rad. ay

Država u kojoj postoje feudalni odnosi.

Država koja ima svetski monopol nad naučnim progresom.

STVARALAŠTVO · UPOSTVARENOM SVETU

monija čoveka sa samim sobom uspostavlja, đa li je moguće u savremenoj civilizaciji te ke, ratova, gladi i luksuza, u epobi novih umetničkih izražajnih sredstava (elektronska muzika, angažovana poezija, film uzdignut na rang filozofskog eseja), da li je sada moguće ostvariti onaj srećni sklad života i misli, koji u jednostavnost stvari uklapa mjihov večni smisao: ostvariti onu harmoniju koju smo oduvek od umetnosti očekivali. BR:

Pre svega, da li je taj sklad u princ pu moguć, a zatim da li je on upravo danas moguć.

Svaka misao sadrži pretpostavku protivurečnosti: bila ta protivurečnost život ili samo spoticanje koje čovek savlađuic u težnji za miromi, neprotivrečnošću i jedaostavnijom doslednošću. U svakoj takvoj pretpostavci i čo vek figurira kao biće koje Je priroda u malom: kako u prirodi ili društvu, tako i u njemu protivrečnost je Život, pokretač. Ona nije izražena samo u odnosu čoveka prema cnome što je na izvestan način van njega, ona je i u njemu samom: čovek svestan sebe, u borbi da menja sebe i svoj život tema je, sadržaj, poruka, misao svakog umetničkog dela. Jcš i više, delo nije samo vredni zapisničar koji Ovo Nneprestano previranje beleži dokum-»nta ili poruke radi — ono je i samo deo te čovekove Pprotivrečne prirođe. Ono, dakle, per definitionem, ne može ostvariti sklad koji bi bio završni akord nad svim pitanjima i uznemirenostima. Ono ie, po Haidegerovim rečima, »postojanje i događanje istine«,

U tom prevletu životnog i umetnićkog delo se javlia i traje. Postvarenost ie i njegova tcma i njegov egzistemcijalni uslov.

Za umetničko delo možemo stoga samo misliti da li ono adekvatno i dovoljmo pita, ali nikada kađa će prestati to da čini, U tome je njegova nepresušna, nezamenljiiva uloga: YUšeći naše nađe u večni san o sklađu života, ono nam i dalje ostaje nepobitno potrebno.

Dara SEKULIĆ

Na petrovačkoj cesti

Ji si sleđeno srce curice, U crnim, krpama smotuljak ha cesti ohtemoćao,

jedina duša majčina

Živa žiža iz dječjeg kostura vrisnula

Ha cesti ostala za zla vremena

opomena.

Veliki svijet kroz tvoj sveti plamičak prolazi. Ako se zaboravi

može i da te pregazi, djevojčice

rođena u mojim suovima

živa u mojoj putanji i patnjama

u mojoj njemoj snazi.

Bile smo istih godina,

za tebe vrijeme ne prolazi.

Iz tvog glavhog ptičjeg zjeva

osvahula su svijetla bo cestama.

'Kıoz tvoj posljednji topli dah

pbrosula se tstoija po diečjtni sveskama. Od tvog rumenog vierovahja

evo mehe, čovjeka

da blače ı pjeva drumovima

i mrava mne Zgazi.

Bile smo istih godina. Vitice u nevrijeme ofrghulte s bitomuna u nevolje

Za VrijePe· u kom si ti ostala a ja izdržala.

Država u kojoj ceo narod protiv njegove volje preseljavaju s jednog kraja na drugi.

Država u kojoj radnici nemaju uticaja na vladu.

Država koja smatra da samo ona može đa oslobodi čovečanstvo.

Država koja uvek smatra da je u pravu.

Država u kojoj su istoričari sluge vojske.

Država čiji građani ne smeju da čitaju najveća dela savremene književnosti, da gledaju najveća dela savremenog slikarstva, da slušaju najveća dela savremene muzike.

Država koja je uvek veoma zađovoljna sama sobom.

Država koja tvrdi da je svet veoma složen, ali u suštini smatra da je on veoma prost.

Država u kojoj čovek mora dugo da bude bolestan dok ne dobije lekara.

Država u kojoj ima prosjaka.

Država koja smatra da je svi vole, dok je u istini obrnuto.

Država ae je uverena da niko na svetu ne može zamisliti ništa bolje.

Država kojoj je svejedno što je mrze dok je se boje.

Država koja određuje ko i da je kritikuje.

Država u kojoj čovek mora svaki đan da govori suprotno od onoga što je govorio dan ranije, i da veruje da govori isto.

Država kojoj se ne dopada ako njeni građani čitaju stare novine. |

Država u kojoj mnoge neznalice važe kao učenjaci.

To je bio prvi deo. A sad — molimo za pažnju — i kazaćemo vam šta socijalizam jeste: Dakle, socijalizam je nešto dobro.

Preveo sa slovenačkog V. P. KNJIŽEVNB NOVINE

kako sme