Književne novine

BEČKI FANTASTIČNI REALIZAM Galerija Kulturnog centra

PO JEDNOJ KVALIFIKACIJI koja nema pretenziju da dublje ulazi u analizu, fenomen famtastike karakterišu dve opšte odredbe: prva konstatuje temporalnu ekstenzivnost fantastike u odnosu na istoriju civilizacije, njeno perzistiranje u istoriji; druga odredba donosi sud o mjenoj polidimenzionalnosti — to, zapravo, da se fantastika javlja i egzistira u jednoj lepezi morfološko-pojmovnih značenja. Nivoi tih značenja distingvirani su, katkad, samo finesama; drugi put, međutim, razlike su radikalnije. Radikalna je, na primer, razlika izmedu fenomena fantastike koji se javlja posredstvom čoveka, posredstvom akcije umetnikove imaginacije, i fantastike koja imanentno egzistira u poretku prirode.

„ U duhu tih nivoa i izložbu »Bečki fantastični realizam« možemo sagledati kroz tri vizure. Prva vizura kardinalna je svojim +teonijsko-umetničkim značajem jer sagledava rezultate umetnika koji donose »umutarnju« famtastiku, kosmos duše, subjektivnu eksterjorizaciju psiho-emocionalnog dijagrama koji karakteriše paroksizam osećanja i ekspresionističnost vizije, Nešto što je blisko metafizičkoj i madrealističkoj umetnosti — jedan svet koji je teomijski obrazložio otac psihoanalize Sigmund Frojd. Takvi su Hans Hanko u listu »Mehaničar Kobold« sa podignutom jkafkijanskom atmosferom i egzistencijalnom traumatičnošću urbanih krletki, Helmut Leherbauer sa brutalnom morbidnošću »Narkoze«, Anton Krejcar sa opsesivnim »Noćnim konjem«, Anton Lehmden sa dalijevskom reminiscencom u »Muškom aktu«, Kunt Mikula koji ljudsku figuru — u stvami egzistenciju, biće čoveka — vivisecira fluksom bolnog grafizma, i Karlhajnc Pilc više okrenut poeziji u duhu Klea, Mifroa i Vilija Baumajstera nego dešperaciji i nespokojnom štimungu.

Druga vizura izdvaja one autore ma ovoj izložbi koji tangiraju fantastično preko percopcije i imtervencije u onome što sama mpriroda nudi. Takav je Anton Lehmden čiji precizno crtani pejzaži odišu notom metafizičnosti i melanholije, Gerhard Svoboda sa strukturalnom analizom »Poljane Pratera«, Peter Klič sa suptilno crtački datom »Peščanom Kkućom Fyr«, i Karl Lipka sa ekspresionističkim »Gradom koji se sebe plaši«.

Treća vizura je pomoćna, jer se bavi onim autorima koji nisu mogli biti sagledani iz prve dve vizure zbog toga što se me uklapaju sasvim u njihove okvire, pa, možda, ni u koncepciju izložbe. Albert Ginmtersloh prikazuje jedmu demodiranu, setno-melanholičnu seniju naivno-realističkih, u boji slatkih pričica-minijatura, Rudolf Hausner je u studijama za »Odisejeva putovanja« solidan crtač-ekspresionist, Ernest Fuks briliantno parafrazira stare nemačke maj|store grafike, Volfgang Huter je u svojim minijaturama poput vinjeta okremut dekorativnom, secesiomističkoj stilizaciji.

Svojom opštom vrednošću izložba »Bečki fantastični rcalizam« mijc mam donela informacije koje bi revidirale i dopunile naše predstave o fantastici u umeimosti: deluje, zapravo, konvencionalno, pomalo čak i amahroničmo. Već i stoga — a to Je ozbiljan hendikep — što su eksponati datirani mahom godinama prošle decenije. Dodajmo, na kraju, da u katalogu nema uobičajenih podataka — godina rođenja, biografskih indikacija, dimenzija eksponata.

ŠESTORICA IZ ZAGREBAČKE GRUPE »MART«

Galerija Kulturnog centra

ZA »MARTOVCE« je karakteristično da su OStali na pozicijama mprogresivnih umetničkih stremljenja otvorivši se, u početku, a to je bilo vrlo značajno, plodotvornom uplivu apstraktnoz ckspresionizma i drugih aktuelnih umetničko-teorijskih tendencija zapadne avangarde. »Martovci« su tada od mnogih bili okvalifikovani kao pomodarski epigoni, trabanti, itd. Međutim, njihov tadašnji »avanturizam« ?OZItivno revalorizuje današnja istorijsko-teorijska svest; oni su opasnosti hibernizovanjia i ftautologisanja regionalnih već dobro ispitanih modernih ikonografija i prosedea, pretpostavili ono što je pravo, što je imperativ umetnikov: avanturu istraživačke volje kojia status proverenog (»zihere — politiku) »žrtvuje« u ime neizvesnosti i nepoznatih konsekvemci umetničke avanture. U tome, međutim, između ostalog, i jeste lepota umetnosti, u toj drami iščekivanja koja je od radosti i od boli.

.»Martovcima«, ipak nedostaju svežije transfuziie. Njih mogu doneti ili novi članovi grupe, ili postojeći: razvijanjem osvojenih komcepata, stilskom evolucijom.

TOMISLAV KAUZLARIĆ Galerija Kolarčevog univerziteta

KAUZLARIĆ je, nesumnjivo, vrlo talemtovan vajar sa izoštrenim sluhom za ono što sc danas dobro kotira u domenu plastičkc ekspresije. Začudo, već prvom izložbom pokazujc dva plastička shvatanja. U prvom (»topografski znaci«) je moderni sintetičar sa specifičmom amblematskom transpozicijom realnosti. U drugom shvatanju duhovitošću i igrom (putevi nove fipuracije) transfiguriše objekte Ččovekove svakidašnjice. Plastičkim, vrednost:ma i serioznosti prve, pre!mosfavlja Kauzlarić prolaznu čaroliju druge. |

Međutim, to je auto: u koga treba vcrovali.

Kosta Vasiljković

6

TRECI SUSRET

4 FILIISMIH ISTRAŽZIVACA

ređu fi

File

i ništavila

TREĆI GEFF, održan je u Zagrebu od 21. do 24. decembra 1967. godine, i kod manje mali-

i cioznog posmatrača mora izazvati sećanje ma onu staru Klerovu maksimu, koju često citira

Slobodan Novaković, po kojoj se ništa tako br-

| zo ne pretvara u konvenciju kao borba protiv

konvencija. Tvrditi da je GEFF 67 bio, u svom domenu, jedna konvemcionalna manifestacija

ij ne znači automatski i pristajanje uz stav kako

je svaki sukob sa ustaljenim načinima umet-

M ničke kreacije uzaludan posao rezervisan za

lažne nezadovoljnike. Naprotiv. Čini mi se da

je uvek neophodno podvući kako je ovaj film-

ski bijenale svojevremeno odigrao značajnu ulogu u našoj kinematoprafiji, ı našoj kultuy uopšte, i da Je predstavljao, uz još nekolicinu sličnih manifestacija, jedan od glavnih. motora u procesu spoznavanja svih mogućnosti oslo-

| bođene ličnosti čoveka-stvaraoca. Nesumljivo

je da će GEFF u sleđećim godinama tu pDpozi-

ciju lako ponovo steći ukoliko se niz ovogodiš-

njih mjegovih dilema pozitivno razreši. Nastavši kao potreba da se na jednom me-

|| stu, i u isto vreme, prikažu svi oni rezultati

(tada gotovo isključivo u amatePskim filmovima) koji teže ispitivanju neke od krajnjih

> mogućnosti filmskog izraza ı filma kao mate-

rijala, GEFF je svoj život započeo pod jakom

dominacijom ontologije pokreta »nove tenden-

cije« i teze njegovog osnivača dr Mihovila Pansinija o »amti-filmu« nisu ništa drugo do refleksija u domenu filma plastičkih postavki teorija percepcije i komunikacije tada tako snaŽno izraženih u manmifestima »radnih ekipa«

| što su nastajale po ugledu na Vazarelijevu pa-

risku grupu za istraživanje vizuelnih umetnos-

jj ti. Tražeći puteve ka ponovnoj socijalizaciji ujj moctnosti, shvatajući do kog je stepena alijeni-

nanost zavladala u odmosima umetničko delo-

|| -konzumemt, svi su se ovi kreatori okrenuli biti

svojih medija težeći da konvencionalnost »te-

i} kuće produkcije« (ili, takođe, konvencionalnost

»unikatne« produkcije za društvenu elitu) zamene movim vraćanjem realizmu i ukidamju statuta pojedinačnosti kako u pogledu stvaraoca tako i u pitanju dela. Anti-film (vamredmo nesrećan ftermim, jer označava upravo sujprot-

|| nost osnovnih težnji pokreta) imao je za cilj |) da u tom vraćaniu realnosti stime do krajnjih || gramica ı da, izvlačeći konsekvence jednog ta-

kvog puta, umetnost »sveflosti i senke« svede

j na njenu osmovnu materijalnost: na mogućnost

trake, na mogućnost kamere, na mogućnost

|. projektora. »Kamera je isto toliko pametna ko-

liko i čovek« i »svako može biti filmski stvaralac« bile su parole top prvog perioda razvitka filmskog bijenala GEFF. Tvrditi da je u

| ovim tezama bilo više: zabluda nego uslova za

dobre rezultate isto je tako opasno kao i tvrditi obmmto, no sasvim je sigurno da su prva dva bijenala, 1963. i 1965. godine, učinila dosta za celokupnu jugoslovensku Kkinematografiju

|| i da je fime ova fribina puna slobode našla

svoje pravo određenje: postati skup filmskih istraživača čiji nekonvencionalni napori polpomažu daljem razvitku filmske umetnosti i formiraju pravi kadar za buduću profesionalnu produkciju. Ovaj se zadatak mogao ostvariti tek potpunim oslobođenjem GEFF-a od svake prethodnc idejne deklaracije i mjegovim usmeravanjem na konkretna »laboratorijska« rešenja kao i na konkretno uspostavljanje određenih relacija između umetnosti filma i ostalih duhovnih delatnosti. Propozicije GEFF-a 67 nudile su nam upravo to. Program GEFF-a 67 doneo je nešto sasvim suprotno.

O čemu se radi? Organizacija i anjmacija GEFF-a i dalje su u rukama i pod uticajem stvaralaca našeg »anti-filma«. To, naravno, nije loše jer znamo da su ti ljudi entuzijasti kakvim u jugoslovenskoj celokupnoj kulturi nema premca. Ali, za šest proteklih godina mnoge su se stvari bitno izmenile i film, kao i ostale plastičke umetnosti, budući da je došao do svojih krajnjih formalnih mogućnosti, ne može i me želi da u značajnoj promeni strukture i karaktera umetničkog senzibiliteta ostane samo čisto vizuelni fenomem već teži da dobije at kanala za vizuelnu Rkomumikaciju određenih filosofskih, psiholoških, socioloških ili ppolitikoloških ideja. Putevi ponovne socijalizacije umetnosti uzeli su drugi smer i obraćajući se društvu putem filma jedan Želimir Žilnik, na primer, najmanje vodi računa o tome da to čini baš putem filma i da je, dalje, film umetnost određene vizuelne ontologije. »Čovek i kamera ne vide svet istim očima« — piše u materijalima GEFF-a, Tačno. Pošto smo ga videli kako izgleda očima kamere GEFF nam mora omogućiti da spoznamo njegov. lik na mrežnijači ljudskog oka. Taj zadatak ne isključuje njegovu drugu vokaciju. »Laboratorija« koju film interesuje kao materijal, kao fenomen optičke stvarnosti, kao predmet za ispitivanje integrala sveukupnog ljudskog duhovnog mapora, meophodna je i potrebna. Ali GEFF, upravo kao i niz njegovih učesnika, pati od ortodoksnosti. Eksperimemt, formula, teza — sve su to ovde završene stvari i, na primer, čin trostruke ili petostruke ekspozicije ne može, po ovakvim shvatanjima, imati bilo kakvu drugu nadgradnju i živi sam od sebe, i kao mikro i kao makro kosmos. Nije zato čudno što je proklamovana otvorenost GEFF-a za sve vrste izazova komercijalnom filmu i, dalje, nepodesnostima društvenih struktura, samo puka deklarativnost. Filmovi koje smo na njemu gledali (njihov broj je slobodno mogao biti mamji), manifestacije koje su ga pratile, izložbe koje su uz njega priređene, predavanja koja smo na njemu slušali (uz izuzetak izvanrednog priloga dr Ive Škarića), to sasvim lepo dokazuju. Niie zato iznenađujuće da su dela »konvencionalnih profesionalaca« (Martinec bi ih, možda, nazvao i »gefovskim otpadnicima«) Makavejeva i Zafranovića bila daleko drskija i na daleko pre-

}

izniji načim pružali sliku jedne ljudske situacije od bilo og drugog (gefovski slobodnijeg)

filma, da je »barokni« Vatroslav Mimica, po

odlukama žirija, proglašen za najsveŽijeg pronalazača i da Je, konačno, Puriša Đorđević, čije je stvaralaštvo izrazito anti-gefovsko, bio ovde zastupljen čak sa dva filma i više puta apostrofiran uz termine »poetsko«, »nekomvenciomalno«, »oslobođeno«...

Kao kontrast ovakvom stanju stoji ciklus gostujućih »novo američkih filmova« (pratioci GEFF-a videli su jedan redukovani program dok će se u Beogradu, Sarajevu i Ljubljami prikazati integralna selekcija, u trajanju od dvadeset časova) čiji autori, ujedinjeni u pokret oko Mekasove »korporacije«, imaju gOtOVO 1dentične ideje sa »gefovcima«. Ali, »potpuma sloboda« ovde je sasvim drugačije shvaćena. i unutar grupe isti statut imaju oni koji ispituju krajnje stepene »opterećenja« fizičko-tehnološ. kih mogućnosti filmskog materijala i oni koji rezultate takvih pokusa primenjuju u delima čiji je dijalog sa društvom u kome nastaju

otvoren i pun provokativnih pitamja. »Relativ-"

nost« Eda Emšvajlera ili »Prodđavačica šibica« Endi Majera (uz učešće Endi Varhola) poseduju u sebi sve elemente koji ih čine krajnje slobodnim i novim na poliu izraza i njihova simbolika unutar kadra, njihovo operisanje oblicima i predmetima, njihove izmene tomaliteta i fakture tek su uvod u jednu osobenu misaonu strukturu iz koje do nas u punom infenzitetu dolazi knitika potrošačkog društva, društva na ivici svojc negacije i u završnom delu procesa depersomalizacije, društva koje je odavno prešlo sve granice etičkog poraza. Nama je upravo takav GEFF potreban.

Bogdan Tirnanić

LISTU »KOMUNIST« I GLAVNOM I ODGOVORNOM UREDNIKU ZAGREBAČKOG »STUDENTSKOG LISTA«, TOMI-

SLAVU PREVIŠIĆU

| NA »OTVORENO PISMO KIRU HADŽI-VASI-

LEVU« normalno je bilo očekivati da odgovori i poziv na javnu diskusiju prihvati ili odbije sam Kiro Hadži-Vasilev. Međutim, on to do današnjeg dana nije učinio.

Umjesto njega, na pismo su reagovali beogradski list »Komunist« (od 7. decembra, u članku pod naslovom »Načela i dela Književnih

| novina«), istog dana i partijska organizacija

nastavnika i službenika zagrebačkog Fakulteta političkih nauka (kazmom ukora piscu »Otvorenog: pisma«, o čemu ne obavještavam ja, ne-

| go naša tri dnevna lista) i glavni i odgovorni | urednik zagrebačkog »Studentskog lista To-

mislav Previšić, 12. decembra, u članku-uvod-

|| niku pod maslovom »Tko stvara zbrku...?«

!eTe * *

KOMUNIST: »..Ako dr Žarko Vidović, ko-

|| me bi trebalo da su poznata pravila normalne

rasprave o naučnim ili političkim problemima;

| smatra da je dozvoljeno da na osnovu sopstve|| nog tumačenja jednog dela predavanja Kira

Hadži-Vasileva na Fakultetu političkih „nauka u Zagrebu, nastojeći da svoj stav prikaže kao slav celog auditorija, uputi niz vrlo tendenci-

|| oznih insinuacija na račun druga. Hadži-Vasi| leva — to je stvar njegove savesti... Međutim || objaviti grub neodmeren napad na jednog pre-

davača (u pismu se u stvari postavlja pitanje

j političke odgovornosti IKCKSKJ za predava|| čeve reči), a da se pri tome nc pokuša pribaij viti i staviti na raspolaganje čitaocu autenii-

čan izvod iz predavanja (koje nije publikovano ni ı jednom listu ili časopisu) — to ic VEĆ stvar savesti Književnih novina. Nijedam list ne može na ovakav način, bez odgovarajućih činjenica dostupnih čitaocu, objavili politički

|| pamflet kao što je Vidovićev, a da sc čitalac

s pravom ne upita kakvi su motivi redakcije (pa i Ž. Vidovića — prim. Ž. Vidovića), ruko-

ii vodi li se ona željom da sc odnosi među na|| rodima u našoj mnogonacionalnoj zajednici || dalje usavršavaju, ili, obmuto, samo korisli

priliku da — pozajmljujemo izraz od Književnih novina (i od Ž. Vidovića -— prim. Ž. V.) —

|| stvara zbrku. Sigurno je samo da se nikom ne | može priznati pravo da se olako, neodgovor-

no poigrava sa međunacionalnim odnosima u našoj zemlji. Način na koji su Književne novine servirale pismo dr Žarka Vidovića — u kojem se predavanje Kira Hadži-Vasileva koristi praktično samo kao povod da bi se stavila pod znak pitanja politička ispravnost TKCKSKJ — navodi na zaključak da bi Književne novine bile spremne da, bez ikakvog

OGGOVOF

proveravanja, objave bilo koji tekst, ako se u njemu napada neko rukovodstvo Saveza, komunista«. Dakle, moj napis i Književne novine ispali su, po nmepotpisanom piscu članka u »Komunistu«, antikomunistički. Ispada, dalje, da sam se ja u tom svom antikomunizmu i amtipartijskoj djelainosti, poslužio uz to i »sopstvenim« tumačenjem, da insinuiram (podmećem) Kiru Hadži-Vasilevu meautentične riječi, i da zbrku stvaram ja.

Drugi napad na moju »politički štetnu provokaciju«, t]. na moj izazov i poziv na diskusiju upućem Kiru Hadži-Vasilevu, došao je od strane moje partijske organizacije (nastavnog i službeničkog: osoblja FPN u Zagrebu). Na tome sastanku izglasana mi je, poslije šestočasovne diskusije, kazna ukorom, i to sa svega 1 (jednim) glasom većine. (Na tu kaznu ću se žaliti do posljednje moguće instancije!) U obrazloženju kazne se kaže da moj napis u Književnim novinama ne izražava stanovište većine, da taj napis ima štetne političke posljedice. Na sastanku je čak bilo pokušaja da se mom napisu prida i nacionalistička sadržina, tj. da branim stanovište nacionalista, velikosrpskih ili srpskih, te da napis čak govori o nekakvom progonu Srba u Hrvatskoj, ili o njihovoj neravnopravnosti pređ državnim 1 partijskim organima u SR Hrvatskoj. No te insinuacije (zaista insinuacije!) većina, i to velika većina partijskog članstva je odbila, kao što su ih odbili veoma odlučno i smjelo i studenti prisutni ma tome sastanku kao posmatrači. (Naravno, odbijam ih i ja, ali sad nije mjesto da o tome govorim.)

Najzad, o trećem napadu, iz pera Tomislava Previšića u članku »Tko stvara zbrku...«, objavljenom u Tjedniku studenata SR Hrvatske »Studentski list«, 12. prosinca 1967. On kaže: da je napis »Ko stvara zbrku oko nacionalnog pitanja« objavljen kao »Otvoreno Pismo Kiru Hadži-Vasilevu« u Književnim movinama, ...«zapravo izraz revoltiranog reagiranja prof. Vidovića na loše održano predavanje na temu o međunacionalnim odnosima koie je član TIKCKSKJ Kiro Hadži-Vasilev odrŽao ma tribini Fakulteta političkih nauka u Zagrebu...« (Isto mišljenje o »lošem predavanju« izraženo je u više navraln i na sastanku partijske organizacije, kojem je prisustvovao

i Tomislav Previšić)...

„.da se »pismo nije smjelo slati na osnovu predavanja, pogotovo što ovo predavamje nije ni u jednom časopisu ili novinama u autentičnom izvodu štampano«,

„.da »prof. Žarko Vidović identificira ustanovu sa ličnošću, pa je, u skladu s tim, napis

jednim dijelom istovremeno i napad ma IKCKSKJa... (Dovde je, osim suda o lošem predavanju

Kira Hadži-Vasileva, napad Tomislava Previšića identičan sa napadom u »Komunistu«, objavljenom pet dana ranije. A sada dolaze pitanja i sumnje u kojima je Tomislav Prcvišić originalan i dosad mneprevaziđen:)

»Ž. Vidović identificira sebe i svoje sunarodnjake s patnicima koji žive u Rkafkijanskom svijetu.. i koji su bespomoćni pred optužbama, ne navodeći zašto su bespomoćni pred optužbama, od koga one dolaze, čime su uvjetovane, o kakvim ie optužbama riječ,i o kojim se sunarodnjacima koji žive u svijetu progona, radi« (Neke odgovore je Tomislav Previšić mogao i čuti, na partijskom sastamku, a na pitanja koja su tokom šest sati bila postavljana daleko upornije, nego što ih on postavlja!) |

Dalje: »prof. žarko Vidović itvrdi kako su diskusije o međunacionalnim odnosima posljednjih godina vodili nacionalisti, dakle, ne oni ljudi koji govore o problemima koje treba adekvatno rješavati. Stoga je, zbog ovakvog pristupanja tako složenom problemu, potpuno promašen i bez svrhe poziv profesora Vidovića da se takve diskusije prekinu« (!)

Najzad, Previšić tvrdi da je »Kiro Hadži-Vasilev dobar poznavalac problematike međunacionalnih odnosa« (što je, valjda, dokazao i »loše održanim predavanjem« — prim. Ž. V.), a da »Vidović simulira bezazlenost«. (Previšiću se možda čini da se ja samo pretvaram da nc znam koja je nacija bila u doba etatizma-centralizma povlašćena, tj. koja je nacija bila nosilac toga centralizma. A ja stvarno ne znam. Zato i tražim tačne podatke. Možda ih Previšić zna. Koliko je meni poznato, osnovna karakteristika centralizma i etatizma jeste PUNA RAVNOPRAVNOST SVIH NACIJA JUGOSLA· VIJE PRED ČINJENICOM VLASTI MNOGONACIONALNE PARTIJE! O nedovoljnoj ravnopravnosti nacija i o »razvoju« te ravnoprav· nosti, sa samoupravljanjem, reformom i posli·

KNJIŽEVNE NOVINE