Književne novine

»FREDE, LAKU NOĆ«

DELO „DRAGOSLAVA MIHAILOVIĆA »Fređe, laku noć«, već je promovisano u javnosti i \ritici za jedno od najboljih ostvarenja ~ u 1967. godini. Pridružu'em se izboru koji je tako mnekonvencionalno izvršio žiri Oktobarske nagrade „grada HBeovrada, Tim pre što je ovaj »isac i posle knjige obi n javio nekoliko zapaženih priloga koji nesumnjivo svedoče njegovu izuzetnu darovitost i prisustvo novog: zvuka u mašoj savremenoj pripoveci. |

Ohrabruje činjenica da istinska darovitost brzo krči put do priznanja. To je prošle godine bio slučaj sa Mihailovićem. U 1966. to je bio slučaj sa Mešom Selimovićem: ovaj već formirani pisac, sa određenim, ali ne i visokim mestom u hijerarhiji današnjih književnih vrednosti, naglo je izbio, jednim jedinim delom »Derviš i smrf«, u prvi red naših stvaralaca. Da li to navodi na konstataciju da u našoj sredini, otporima uprkos, vrednosti koje pouzdamo prevazilaze osrednjost bivaju prihvatane efikasno, brzo i jednodušno? Ako je tako, bilo bi dobro. Ali i ako nije tako, slučaj ove dvoJIce pisaca i njihovih dela ohrabrujući je simptom. Znak je da naša kulturna sredina nije bez senzibiliteta koji registruje, prihvata i srdačnom dobrodošlicom dočekuje istinsku knji-

ževnu novinu. Petar DŽADŽIĆ

CO

U ZNAKU MORALNE INVENTURE I POETSKE FANTASTIKE

KADA SE OSVRĆEM Do ovogodišnjoj slovenačkoj književnoj žetvi, između mnogih knjiga, po svojim estetskim. vrednostima. i maoralnoj angažovanosti, njih šest jako odudaraju. U sam vrh stavio bih memoarske zapise Edvarda Kocbeka Listina, poetsku dramu Gregora Strniše Jednorog i historijski roman Karla ay _ . . Grabeljška Između stra ha i dužnosti, dok bi u drugu grupu uvrstio zbirku pesama Lojzeta Krakara Noć, duža od nađe, zbirku pesama Saše Vegri Doručkujem u sređenom naručju i seoski roman Pavla Zidara: Oče naš. Prva tri dela nose na sebi poleZe, monumentalnosti, a sva nabrojena literatura Je moralno oštro i često jetko profilisana i usmerena u razrešavanje suproinosti koje su sc nagomilale u čoveku i oko čoveka u vreme ratnih iskušenia pre više od dve decenije, kao i danas u našoj kontrasnoji društvenoj situaciji. U svim radovima ie živa težnja da se iziđe iz konvencionalnog konstatovanja i shematskog presuđivanja nekih društvenih pojava. Posebno u mnoeziji, oseća se htenje za originalnom metaforikom, koja ponekad upravo hrabro ruši prastare estetske tabue.

Susrećemo se sa svetom svojevrsne poetske fantastike, Tako Kocbekova dokumentarna sećanja ne dosežu daleko preko vulgarno determinisane realnosti samo po svom ličnom pristupu, nego i zbog pomeranja u sferu fantastike u kojoj u posebnom svetlu zablista duhovna bit pojedinih istorijskih događaja. Posebne dimenzije je dostigla poetska fantastika u Strnišinoj drami, u stihu, u|kojoj je čovek u nekakvom animalnom demonstvu svučen do gola i gurnut u tragično apsurdđan položaj s namenom da se vidi kakvim je zaprepašćujućim dubinama okružena čovečmost u ljudima,

Kocbek, Graboeljšek i Zidar se tematski vraćaju u ratno vreme. Sva trojica traže neku objektivnu ispovednu istinitost za mnogoličnu čovekovu etiku u odazivu na sudbonosne doga-. đaje, sva trojica se prihvataju razotkrivanja prošlosti sa osećanjem za čovekovu intimu i vlastitu pravdu. Svakako smo svedoci nove etape u moralnoj inventuri slovenačke prošlosti. U preostaloj slovenačkoj književnoj žetvi 1967. valja upozoriti na mlade autore koji pre svega svojim pesničkim eksperimentima i ponekad upravo sa apsurdnom atraktivnošću upozoravaju na sebe. Iako još nije moguće govoriti kod njih o posebnim artističkim kvalitetima, on ipak unose u savremenu slovenačku kulturnu situaciju poseban stvaralački

ae France FILIPIĆ

SELIMOVIĆ I MIHAILOVIĆ

GOTOVO JE NEMOGUĆE u ovakvim, svečarskim prilikama, dati nekakav precizniji odgovor niti bih takve oretenzije uopšte mogao da imam. Šta je to najbolja knjiga godine? Da li je to ona koia je nekim svojim znakom zahvatila u ovo naše vreme pa nam se učinila dragocenijom ; no što će već sutra da NO izgleda? Prosečna, dnevna 'Hterarna proaukcija svake godine donese po nekoliko takvih prolaznih plodova koji ostaju zanimliivi više kao dokument ijednog vremena i rarsta jedre litenntore nego li kno sfvarna umetnićkn vrednost. Ili, pitam se nisu li to | njige nr.ladih darovitih pesnika — kao što ih

6

Mritičanri

· prirodniji način upliće kao neuništiva

je bivalo u ovoj godini — koje baš zato što svedoče o talentu, što obećavaju, mogu da se učine najboljim ili prvim među dobrima. Ili, najzad, da nismo nešto propustili, da nije ostala neka veoma vredna knjiga savršeno nepoznata a čeka svoje, buduće, vreme?

Pa ipak iz tog roja pitanja nameću mi se dve knjige koje su, ako ništa drugo, svojom dubinom nesumnjivo pievazišle današnji trenutak i time ušle u budućnost. Mislim na »Der-

. viša» Meše Selimovića i na »Frede, laku noć«

Dragoslava Mihailovića. To su dve duboko različite knjige inače, kao što to uostalom uvek i biva kad je reč o pravoj književnoj vrednosti. Ono što im je zajedničko, to je zrelost stvaralaštva, projiciranje literarnog štiva u filozofski, etički i psihološki problem egzistencije koji uostalom i mpredstavljaju sadržinu svih u sebi zatvorenih i uobličenih literarnih

celina. | Zoran GAVRILOVIĆ . '

»ŠLEMOVI« — TRENUTAK ISTORIJE

PO MOM kritičarskom uverenju, Šlemovi Ljubomira Simovića predstavljaju danas vrh mla deg srpskog pesništva. Formalna perfekcija Simovićeve poezije i sadržajna novost njegovih misaonih koncepata, ne mogu se iscrpsti u jednom susretu niti se mogu objasniti u jednoj anketi; moguće Jc samo ukazati na njihovu estetsku i književno-istorijsku jedinstvenost. ._..U tom smislu od interesa je u novijoj poeziji Ljubomira Simovića uočiti nekoliko značajnih usmerenja od kojih je, u ovom književno„istorijskom trenutku, najprisutnije ono usmerenje koje uspešno valorizuje i sažima etičke vrednosti pojedinih životnih tokova u razvoju ljudske civilizacije. To usmerenje ne priznaje ona individualna merila na osnovu kojih jedno ljudsko stanje, u istorijskoj perspektivi, postaje, efemerna etička pojava. Prostirući se do samih granica egzistencije, Simovićeva pesnička misao mastoji da pomiri dijalektičku antinmomiju privremenosti svakog životnog impulsa i trajnosti svake ljudske lepote. .

Simović je pesnik ljudskog prostora, čak i onda „kada taj prostor, umesto privida raja, postaje istina pakla i apokalipsa. Šta više, čitaJući pažljivo njegove Šlemove, nije teško uvideti kako jedno gorko ljudsko iskustvo, bez nade i bez maske, tako reći na ivici satanizma, poprima svoj esencijalni smisao. Ljudsko i istorijsko biće, iako dovedeno u opasni prostor, ne gubi etički ideal, niti svoj umetnički oblik.

U stvari, Simovićevo novo pesništvo zasniva jedan posve neubočajeni proces humanizacije: lirski subjekt, kao akter nadlične i nadistorijske drame, oslobođen je i poraza i pobede, tako da njegova svest o postojanju, sažimajući takozvano objektivno ljudsko iskustvo, otvara neslućene etičke sadržaje. Vrednost pesnikovog misaomog koncepta određena je, dakle, njegovim autentičnim „etičkim otkrićima koja po definiciji imaju vanvremena svojstva i ne zavise od trenutka u kome životne okolnosti dominiraju.

Šlemovi su poema o ljudskom iskušenju. Rat koji dovodi u pitanje ceo ljudski specifikum, shvaćen je i tretiran kao istorijska kategorija koja se ne iscrpljuje u posledicama svoga ishoda. Budući da je uvek na domaku jedne šire, sveobuhvatnije ljudske sfere, rat za našeg pesnika ne predstavlja samo proces koji razbiia pojam trajanja, već se u svesti na na]vizija izopačenja.

U čemu je kob tog izopačenja? Može li se ona naslutiti nad ponornom raskrsnicom smrti ili je neophodno. korene propasti naslutiti u kontinuiranom toku istorijske egzistencije? To su pitanja koja Simović pokreće u svojoj jedinstvenoj poemi. I mada nema konačnog odgovora koji će biti potpun i precizan, više je nego sigurno da se u Šlemovima nalaze misaona i psihološka određenja jednog ljudskog doživljaja koji i u trenucima najvećih iskušcnja uspeva da postane' samosvest pevanja!

Taj doživljaj počinje tu gde je rat završio svoje orgije. I umesto slavoljubive patetike koja je tako dugo odjekivala u našoj novijoj poeziji, Simović svojim Šlemovima nudi trajno otrežnjenje: nema pobeda, postoje samo grobovi, ı sve dok traje taj kolektivni tragizam ljudske istorije, čovek ne može biti pošteđen od moćnog rituala uništenja i samouništenja. Možda još jedino pesnik uspeva da se otme tom ritualu, opevavši ga! Zato i tvrdim da su Simovićevi Šlemovi trenutak pesničke istorije.

Miodrag JURIŠEVIĆ

NOVOGODISNUJA ANMMETA.

biraju knjigu godine

„MNJIŽEVNIH NOVINA“

KOSOVEL I ZIDAR

NE MOGU da se odlučim između dva dela. Zbog toga biram oba. Prvi — posthumno izdanje dosad još posve nepoznatih Kosovelovih pesama iz 1925—1926. godine — bez sumnje Je događaj godine. UJedno, međutim, ne bismo bili pravedni ako bismo kod odđabiranja najbolje knjige godine prevideli današniu živu literarnu produkciju; zbog toga sam odabrao i kratki roman Pavla Zidara Oče naš.

Kosovelovi Mategrali su jedna od najznačajnijih slovenačkih knjiga svih vremena. U njima je možda najkompletnije data, ako smem tako da se izrazim, slovenačka egzistencijalna struktura. Kao teme uzete su i u celinu organizovane sve bitne egzistenciialne kategorije

ea: ove a ptiosoo9

slovenačke istorije i slovenačkog čoveka, zna- -

čajne od Prešerna preko Levstika, Cankara, Župančića, do revolucije. Moglo bi se govoriti o ultrahumanizmu, o svetu koji iz temeljnog osećanja nemoći, poniženosti, odbačenosti, Đroleterstva (ili kao što Kosovel sam kaže nihilomelanholije) prelazi u protest, boj, volju, moć: u obelodanjivanie totalne, aosolutne, eshatološke — kao Apokalipsa i veliki Preokret čoveč-

. jeg roda — pojmovane Revolucije. Forma pe-

sama je posve adekvatna ovoj strukturi: otvorena, sva u brzini beležena, tačka poeziie na kojoj za pesnika nije više mogućna poezija kao samodovoljna estetska lepota, nego mora Dostati krtik — krik iz nužđe — i parola .Ta poeziia deluie i danas još iznenađujuće sveže. Zidarov Oče naš je inače prilično neujednačeno delo. Između teksta su boseiani pupblicistički pasusi koii nisu na nivou kniige i koji celinu načinju ali joj ne smetaju. Ipak se izmeču nalaze i pasaži kakvih gotovo čitava slovenačka literatura nema; mogu se meriti sa najboljim stranama u Prežihovim novelama. Svedoci smo monumentalno brutalnog, vanredno imaginativnog, plastičnog, živog oblikovania gole, gotovo životinjske čovekove egzistencije koja, međutim, ipak živi i hoće da živi po svaku cenu. Na tim stranicama data je jedna od bitnih slika naše poluprošlosti; roman se događa uskoro nakon rata. Zidar se njime popeo

u vrh današnje slovenačke proze. Taras KERMAUNER

DVA PESNIKA U 1967.

| KADGOD se nađem u situaciji izbora — a i Vaša anketa me upra| vo i dovodi u takvu situaciju — sklon sam da se povedem za intuitivnim rešenjem. Preovladam li tu sklonost, moja će reakcija možda da bude primerenija, tačnija; — ali iskrenija „svakako meće. A sada se evo odlučujem za iskrenost prve

asocijacije, za mepromišljenu verziju izbora. Padaju mi na um naslovi dveju knjiga pesama nad čijim sam stranama prošle godine proveo više bogatih, lepih časova, ..

Prvi je naslov na koricama knjige Stevana Raičkovića: Prolazi rekom lađa. Pesnik koji je sebi postavio pitanje: »Pevam tim što pitam dokle da se peva?«, a koji je na to pitanje odgovorio jednom izvanrednom knjigom lirike, Još jednom je potvrdio svoju poeziju kao jednu od najlepših, a zacelo i najzanimljivijih komponenti ı sazvučju jezika naše posleratne poezije. U poeziji Stevana Raičkovića posebno u ogledalu njegove majnovije knjige — prepoznajem i dragocenu potvrdu jedne vrlo određene tradicije; mislim na intimističku lirsku tradiciju u poeziji ovog jezika. Raičković je najuverljivije dokazao da ta tradicija može da živi i u bitno izmenjenoj akustici (mislim na akustiku savremene srpske poezije), da se metamorfira u skladu sa zakonima te akustike, a da ostane verna svojoj najdubljoj naravi. . a . .

Drugi je naslov nove Knjige Ljubomira Simovića: Šlemovi., To je jedna retko celovito ispevana knjiga koja, kako sam je doživeo, znači i definitivnu potvrdu zrelosti jednog izuzetno nadarenog pesnika Volim ovakve pobede, izvojevane u onoj nedefinisanoj graničnoj zoni gde se neobuzdanost izvornog talenta sukobljuje sa saznaniem o jednoj višoj discipli-9 ni, neophodnoj da bi poezija živela dalje. Ljubomir Simović je, izvukavši sve njemu lično dragocene i nosophudne pouke iz domena lirskog pevania, postavio nekoliko vrlo zanimljivih orijentira na neograničenom, ali jasno uočenom prostoru gde može da živi njegova pesma. Učinio je to suvereno, jezikom pesnika. Njegova je knjiga puna zaustavljenih trenutaka kojima ću se, osećam, često i rado

vraćati. Ivan V. LALIĆ

PREGRŠT DOBRIH KNJIGA : IZMEĐU 1967. i njenih | neposrednih prethodnica ima razlike: ranije su isturale svoje favo· rite sa šampionskim sja - jem i titulama, 1965. Ma rinkovićev Kiklop, 1966, Selimovićev roman Derviš i smrt. Izdvojiti u 1967. delo koje, neporečnim skupom osobenih činilaca i posvedočenom sumom vrednosti, nadmoćno širi kri: la uspeha i priznanja, nije baš laka stvar. Obeležje godine je da je donela pregršt dobrih tekstova, iz različitih oblasti književnoga stvaranja i sa različitim OSObinama, da joj je, dakle, žetva šarolika, ali ne ispod očekivane plodnosti. Godina je ukazala na jednog novog pisca, Dragoslava Miha:lovića, čija svežina pričanja i krepkost rečeničnog sprega pobuđuju opravdano inferesovanje za prirodu i granice jednog dara. Međutim, izvestan broj dela pisaca različitih generacija potvrđuje svoje stvaralačko prisustvo i dejstvenost, svoje pisane reči možda. baš tekstovima koji su prvenstveno obećanja višeg dometa, ponekad nagoveštaj pouzdanog i Pprivlačnog zrenja. Izuzetak od ove tvrdnje je, Zemaljska trpeza Desimira Blagojevića, jedan izbor iz svih ranijih knjiga pesama, koji treba da zasvodi njegov poetski ugao viđenja sveta i osvetli lirsku spiralu konačnijom dimenzijom. Od ovih drugih, rezultatski transmisionih knjiga, ja bih istakao suptilno, u zanimliivom spoju alegoričnih, simboličnih, realističkih elemenata, ispletene Mreže Eriha Koša, — gustu proznu naseljenost Vrta Pavla Ugrinova, gorko-ironične, parodične, asocijativne Lirske rasprave Milovana Danoilića, — prodorna pi tanja i razložne analize Meše Selimovića u raspravi Za i protiv Vuka, — i zanimljivu, svojim estetičkim shvatanjima i kritičkom primenom celovitu knjigu eseja Čin Radojiice Tauv*ovića, Ima, naravno i drugih, pa i značajnih od ovih, ali govor o njima već prelazi karakter ovoga napisa. i ij Moj tip knjige je u protekloj godini Bratstvo po nesanici Borislava Radovića. Raskošna jezička gozba priređuje se na stazama mučnog iskustvenog zrenja, vibrantne motivske skale, modernog osećanja čovekove sudbine. Radovićeva knjiga ima svoj ton, 2biJeDa ie. SCNE sje i izraza, osobena ie ı izrazita. Kragpye POC UP, Boško NOVAKOVIĆ

PESNIČKA GODINA PO MNOGIM ZNACIMA, protekla književna godina bila je izrazito pesnička. Ne ulazeći, ovom prilikom, u ispitivanje stvaralačkih i drugih uslova, koji su do toga doveli, i ne upušta jući se ni u kakvu analizu opštih poetskih odlika tog raznovrsnog i bujnog, pesništva, koie je, tokom š#čitave prošle godime, novim plodovima zasipalo našu književrmm javmost, mislim da se može smatrati srećnim i radosnim trenutkom jedne literature onaj čas kada ona, jednu za drugom, dobija takve knjige stihova kao što su »Madrigali i druge pesme« Velimira Lukića, »BratStvo po nesanici« Borislava Radovića, »Opasnosti glave« Vite Markovića, »Šlemovi« Ljubomira Simovića, »Palimpsesti« Milorada Pavića, »Izabrane pjesme« Slavka Mihalića, »Visoko podne« Radovana Pavlovskog, »Na čelu vode« Vladimira V. Predića ili »Svetlosti rukopisa« Slobodana Rakitića. Ma koliko da odnos prema svakoj pojedinoj od tih knjiga mora biti različit, kao što su i one same različite, čini mi se da ima nečeg vrlo rečitop, vrlo određenog i, u krajnjoj liniji, vrlo ohrabrujućeg u samoj činjenici da mnoge od tih knjiga poezije dokazuju zrelost i sazrevanje njihovih autora: stiče se utisak da se polagano menja duh našeg savremenog pesništva i da njegova poetska i. misaona struktura dobija novi vid. Pa ipak, u toj bogatoj i plodnoj žetvi, izdvajam jedan, za mene, u ovom trenutku, najjdraži i najpuniji klas: rukovet pesama Stevana Raičkovića, objavljenih u knjizi »Prolazi rekom lađa«, čija je vrednost izuzetna kako za čitavu posleratnu srpsku poeziju, tako i za pesničko delo samog pesnika. U zbirci »Prolazi rekom lađa«, koja dolazi nakon pokušaja da se kroz dijalog pesnika sa pesmom, uspostave prisniji dodiri ı dublja prožimania samotnika sa svetom koji ga okružuje, Raičković smelije naglašava tragične i molske tonove svoje pesme. Jasnije i očiglednije nego ikada dotad, u njegovoj poeziji osećaju se prisustvo i boja smrti. Blaga seta melanholičnog liričara, koji je pokušavao da utehe i spasenja nađe u samoći i tišini prirođe, pretvorila se u duboku i muklu gorčinu saznanja da je Kkoljčina mraka velika i neizmerna i da na kraju svakog puta uvek stoji ista izvesnost smrti. U svojim jetkim i setnim razmišljanjima o smrti Raičković, međutim, na jedan prevashodno lirski način vodi polemičan dijalog sa svojom epohom, potvrđujući jednu ranije nedovoljno razvijenu osobinu: buntovnu misaonost. Postajući dublji već samim tim što je zašao u oblast smrti, Raičković misaonost neposredno povezuje s estetičkim i etičkim značenjem poezije. Ona, tako, dobija nove, šire dimenzije, i skladnost slika, boja, tonova i ritmova, nagonski otkrivenih i utkanih u pastoralu, postale zvučnija i sadržajnija. Pesnikovu pastoralnu opsesiju upotipunjuje misaona i maoralna pobuna. Lišen svakog cinizma i nesposoban za ravnodušnost, on profivrežni košmar današnjeg sveta, to »bladno doba godine« saopštava kao subjektivno i tragično uznemirenje pred izvesnošću i trijumfom smrti, ostvarujuCc. Dr tom, poetske v-ednosti koje se približuju samim vrhovima nnšem noviiee mnesništva, Predrag PALAVESTRA

KNJIŽEVNE NOVINE