Književne novine

| Pozoriste |

NEKADA SU avangardisti i zagovomici novih stilskih stremljenja nastojali pre svega da izgrade integritet svoje ličnosti: teoretska POostakva, da predstava ı obratno, bez ambicija da se u svemu promeni položaj i funkcija teatra kao umetničkog i Životnog fenomema. Mladi entuzijasti trenutno nemaju toliko ličnog autoriteta kao što su nekad imali Lesing, Rajmnhart, Stanislavski, Majerhold, Arto ili Breht — ali su zato verovatno radikalniji u svojim zahtevima: usvojiti nove koncepcije izraza podrazumeva apsolutno odricanje od konvencija! Prema njihovom iskrenom uverenju — pozorište, ako zaista teži svojoj autentičnosti i izvormnom delovanju, mora odbaciti sve eJKkete kakve su one — narodno, poetsko, epsko, realistično, simbolično pa čak i samu reč avangarda! Ono prosto treba da bude teatar! Šta se pak pod tim podrazumeva — problem je koji svaki umetnik ili grupa moraju sami da reše. Pozorište se više mne oslanja samo na genijalnost izuzetnih ličnosti već na mogucnosti samog medijuma i slobodu delovanja. Samo — kako do toga doći?

Čak i među dobrim poznavaocima pozorišnih prilika postoje dileme oko samih osnova ma kojima bi trebalo da počivaju nove tendencije: da li su one vezane samo za nove, i to kamerne ansamble i grupe, ili su mogućne i na velikim i odavno afirmisanim pozormicama? Da li sc budućnost scene predskazuje samo mjenim oblikom i formalnim određemjima jli je (to je naročito došlo do izražaja na prvom iiir:

ogradskom festivalu — BITEFU) potrebno ažiti i neke druge, možda još pouzdanije indikatore? Naklonost ka novim pozorišnim tendencijama ne podrazumeva odricanje od iskustva ı tradicije, a isto tako ne pretpostavlja ni apstraktno okretamjie ka budućnosti. One ne teže nikakvom ekskluzivnom teatru, pogotovo ne totalnom, kako se najčešće misli — već savremenom i agresivnom, a uz to neposrednom i istinitom. Premalo, za konvencionalne iluzije o avangardi i njenim rušilačkim instinktima; a zar se više ı može očekivati? Otuda mastojanja mladih autora nisu popraćena bučnim programskim deklaracijama već nastoianiem da se izgradi željeno jedinstvo predstave! Prema njihovom sopstvenom priznanju, put jc veoma naporan ı svako ga mora da pređe sam 1 to kako zna i ume. Susreti se ostvaruju tek na kraju, a gotovo nikad ne početku. Zato je i moguće da u svakom kraju sveta, svakoj zemlji i svakom gradu — pozorište bude drugačije ı da se nove tendencije iscrpljuju uvek u osobenijim a možda i originalnijim formama. Za umetnika ovakvih shvatanja — teorija, ma kako bila briljantno formulisana, ne znači nikada i samo pozorište. Ona je tek podsticaj ili izdvojeni faktor u situaciii koja uslovljava rađanjc jednog ansambla. Otuda je prednost data kreaciji vrednosti kao procesu u kome se stiče stvaralačka individualnost. Iskustvo uverava da je malo onih koji istrajavaju u tom sazrevanju, pa i nije čudo što se većina ansambala zadovoljava i onim najminimalnijim što im dozvoljava čisto fizičku egzistenciju. Umetnost kakvu želimo nije samo profesija, a još manie zanat, pa prema tome — ni sam teatar ne sme biti nikakva objektivna tvorevina i organizacija već izraz našeg duhovnog subjektiviteta. Umesto zatvaranja nad sobom i svojim unutarnjim potrebama — “ dolazi do forsiranog

IZLAZ

otvaranja prema sredini i vremenu u kome su situirani i kome nerazlučivo pripadaju svi naši stvaralački mapori. Nema razloga da se sfidimo prošlosti, klasičnih vrednosti, životnog ambijenta, istine i neostvarenih nada! Zato je čak i u eksplozijama najekstremnijeg revolta teško videti samo jedan određeni razlog. Ne bune se glumci i reditelji samo protiv određemih navika u Pa osvetljenju, dekoru ili psiho-

iji. Spoljna redukcija je stoga sredstvo, a nikako i cilj, kroz koji se ulazi u predele čiste iluzije i apstrakcije. Motivi preobraženja su daleko kompleksniji čak i onda kada se izražavaju kroz jednu jedinu ličnost. Veliko je Ditanje da li se oni u svom preplitanju ikada i javljaju u čistom oblicima. Ako je reč o procesu neprekidnog zrenja i obnavljanja, da li treba uopšte insistirati na kategoričnim izjašnjavanjima mosilaca novih tendencija o tome kakav teatar žele i da li imaju nameru da sebe prevaziđu? Popotovo što sve ono Što omi Dostižu nije rezultat mikakvog intelektualnog monologa sa samim sobom već naprotiv — Žive i neposredne komunikacije sa svim što ih uslovliava i inspiriše. U tom domenu — ijnstimkti, slučajnost, improvizacija pa čak i gola intuicija sve više ustupaju mesto stvaralačkom senzibilitetu i htemjima koja su strukturalno drugačija od onih kojima su se do sada rukovodili čak i avangardisti. Jer — cilj stvaranja nije samo da se izmeni pozornica, da sc rasteretimo iživelih formi, zadovoljimo određeno estetsko interesovanje ili ostvarimo samonpotvrđivanje na jednoj novoj i drugačiioj osnovi. U ovom kontekstu predstava, ma kako nam se činila sveža, nova i briljantna, kao rezultat, može biti tek jedno ohrabrenje a nikako i apsolutnc zadovoljenie, Da je drugačije — kako bismo u sebi mogli da nađemo podsticaia za nove stvaralačke avanture? Zato je Ježi Grotovski sasvim iskren i treba mu verovati kada kaže: čuvajmo se i od same pomisli da stvaramo nekakvo novo pozorište, novi stil ili školu! Njihove želje su okrenute ka trajanju i istinitosti ili budućnosti koja se oformljuje ma protivurečnostima savrememosti.

Akceptiranje iskustva i tradicije, međutim, ne podrazumeva mehanički kontinuitet sa realističkim pozorištem, a isto tako ni sa svim poznatim i uvažavanim izražajnim stilovima. Njihovu sudbinu niko ne želi da ponovi čak i u trenucima kada se čini da je to neophodno.

Da li će teatar biti u stanju da se neprekidno suočava sa samim sobom? Želimo li takvo stanje? Problem je upravo u tome da se nove vredmosti ne pretvore u arbitre mode, uticaja i moći. Pojedinci shvataju da je teško biti na nivou takvih zahteva kreacije i zato sc i sami pitaju — kako odoleti instituisanju same kreacije?

Nove tendencije tek otvaraju epohu neposrednog, autentičnog i kreativnog teatra. Umetnost koja, ma koliko bila stara i prisutna u našem svakodnevnom duhovnom životu, nije još otkrila sve svoje izražajne mogućnosti. Otuda se najpoznatiji reditelji danas i zalažu da u njoj vidimo pre svega trajni subjekiivitet i ppzistenciju glumačke igre. Dobra predstava, kao pesma ili slika, stoga ne može biti pravilo niti nešto što nastaje samo po sebi, Ona je stvaralački izraz ličnosti i zato sc sve nade

U čemu' je budućnost teatra?

vezuju za meobično danovite, samostalne i vidovite, rediteljske individualnosti. Čak se ide tako daleko da se tvrdi da nastupa vreme reditelja i to upravo u času kada u celom svetu deluje svega nekoliko istinski značajnih i moČnih kreatora! Potčiniti ne samo scemu nego i samu prirodu izraza — iskušenje je daleko veće mego što sc iz perspektive gledališta čimi., Umetnik mora naprekidno da izgrađuje svoju viziju teatra i da bude spremam na časno Dpovlačenje kada izgubi moć nad sopstvemim. stvaz ranjem. Jer — tada on ne samo da ne uspeva da održi kontakt sa potrebama i mogućnostima scenc, nego i gubi orijentaciju u vremenu koje zahteva neprekidno prevazilaženje onog postignutog. Idealnih i apsolutno slobodmih formi nema niti će ikada biti — a to je dovoljno da sc relativizira svaka hijerarhija vrednosti. Zato teatar nije samo ono Što mi čČinimo već i ono što su drugi u stamju da od' njega stvore. Iz toga proizlazi i ono fundamentalno načelo kojeg se svc više pridržavaju ne samo zagovornici novih vrednosti ı promena veći sami avangardisti a to je — da toatar predstavlja sve otvorenijc svoj sopstveni smisao. Tačnije — njegovo je da kroz predstave i individualizirane forme realizuje tu u idealima i mašti naslućenu suštimi kako bi neprekidno sebe potvrđivao kao autemtičnu umetnost i Širio uslove za slobodnu kreaciju. Jz toga proizlazi da teatar mora uvek biti umetnost, jer inače kako da bude tcatar?!

Petar Vojk

Vidovića

je IV plenuma, brionskog, — nisam govorio ja, nego Kiro Hadži-Vasilev!)

' • *

Najzad, odgovaram četvorici građana iz Lukavca, na pismo koje su uputili »Komunistu«. U tome pismu pozvali ste me da dođem. Zahvaljujem na pozivu, ali moj dolazak i razgovor 5 Vama ne bi imao nikakvog smisla sve dotle, dok se Kiro Hadži-Vasilev ne odazove pozivu koji sam ja uputio njemu. Jer ako od Hadži-Vasileva saznam ono Što me interesuje, tada mogu i Vas da obavijestim ili da s Vama diskutujem. A za sada ja zaista ne znam Ma je nacija u etapi ctatizma i centralizma bila povlašćena, a koja neravnopravna, i čija povlaštenost nam stoji na putu kao smctnja da ostvarimo punu samoupravnu demokratiju socijalističkog tipa. Ako to saznam, nadam se da ćemo sec opet naći u istom frontu borbe za ravnopravnost u kojem smo sc nalazili i do 1945. godine. Zar ne? O

Vi smatrale da je Kiro, Hadži-Vasilev dobar poznavalac nacionalnog pitanja u Jugoslaviji.

KNJIŽBVNE NOVINE

Pismo Žarka Vidđovića stiglo je u O DONE zaključenja

prošlog broja našeg lista. Ređakcija »Knjiže glasnost autora, poslala je ovo pismo glavnom i odgovornom uredniku lista »Komunist« uz molbu da ga objavi. Kako »Komunist« u dva svoja poslednja broja Vidovićevo pismo nije objavio, mi ga štampamo smatrajući da u celoj ovoj stvari treba čuti i

novina«, tiz sa-

objašnjenja Žarka Vidovića, koji je, nakom objavliivanja otvorenog pisma Kiru Hadži Vasilevu u našem listu, sa više strana

Pa utoliko gore po mjega, kad ipak u stvar centralizma ı samoupravljanja miješa međunacionalne odnose, i to kao problem stupnja rav-

nopravnosti među NACIJAMA.

Da je govorio o zaostalim i, otud, ekonomski neravnopravnim oblastima (a i te oblasti su višenacionalne) — to da! Ali odnosi među nacijama u Jugoslaviji nisu samo savezni međurepublički odnosi, nego odnosi unutar republika, komuna, preduzeća i ustanova. Pošto zakoni i ustanove SFRJ daju ravnopravnost svim macijama, to međunacionalni odnosi Dpostaju tim momentom konkretni međuljudski odnosi ličnog poštovanja ili primitivizma, bratstva ili nepovjerenja i histerije, morala ili ncmorala, ličnog karaktera. Kršenje nečijih prava na osnovu njegove same nacionalnosti jest ne samo nemoralan akt koji osuđuje (ili treba da osudi) jedna internacionmalistička organizacija, kao SKJ, nego je to i protuupravni akt uperen protiv osnovnih ustanova SFRJ. A taj ustav i tc ustamove, koje utemeljuju Jugoslaviju, osnovani su godine 1945, a ne tek od IV plenuma! Snage koje su poražene na IV plenumu kršile su ustav. A pred tim snagama sve nacije bile su podjednako neravnopravne. PODTEDNAKO! One su zloupotrcbljavale moć koju im je davala PARTIJA, uključiv u tu partiju i Vas i mene kao članove. Pa i Kiru Hadži-

-Vasileva. e *

l

ODGOVOR »KOMUNISTU« I PREVIŠIĆU

1. Ako je »autentičan« tekst samo štamnpan tekst, kako da onda kritikujemo i suprotstavljamo se dezinformacijama koje se šire USMENO o neravnopravnosti nacija ili o privilegijama jednog društvenog sloja, npr. političara ili nekih interesnih grupa koje niču i bore se za Sve veće pravo Jegalnog orgamizovanog, nastupanja? Vama je sigurno poznato da se od nas traži da se suprotstavljamo i usmenim dezinformacijama, isto onako kao da su i štampane.

Ili možda mislite da treba da se suprotstavljamo takvim informacijama i dezinformacijama samo onda kad sc one šire o našim političarima? Ili o interesnim grupama? A kad sec takvc dezinformacije (čak i preko štampe) šire o naciiama, uključiv tu i neprivilegovani, ekonomski zaostali, nezaposleni itd. sloj neke nacije, a fakvih slojeva ima među svim nacijama, ba i tobože »povlaštenim«) — da li tada treba da se suprotstavljamo? ~. ,

oštro kritikovan.

2. Vjerujete li Vi da se autori netačnih in-

formacija ı pogrešnih i naciomalističkih intriga i mitologija usuđuju da uvijek iziđu iz okvira usmenog saopštavanja i da javno obrazlože svoje stavove? Pa ipak se ti stavovi šire vrlo efikasno. Ne tvrdim da ih širi Hadži-Vasilev. Ali stav Kira Hadži-Vasileva o ravnopravnosti nacija kao problemu centralizma i samoupravljanja —_ samo je ohrabrenje takvim nacionalističkim intrigama! Jeste li čitali u »Vjesniku« pismo popa Draganovića? Tu om ispada kao borac za »hrvatska nacionalna prava« koja su tek sad, u samoupravljanju, OStvarena! A ja mislim da su ostvarena 1945. kad je Draganović otišao. I mislim da su oni koji su se borili za hrvatska nacionalna prava bili u frontu protiv Draganovićevih. · 3. Kako Vi unaprijed znate da je moj mnapis u Književnim novinama »tendenciozna insinuacija«, kad niste bili ni na predavanju Kira Hadži-Vasileva, niti ste njega lično pitali da li sam ja njemu nešto podmetnuo ili sam tačno prikazao njegovu koncepciju izloženu ovdje? Iznosite li Vi svoje mišljenje da ja insinuiram ili mišljenje Kira Hadži-Vasileva?

4. TI ja sam za to da se nikome ne dopusti da se poigrava međunacionalnim odnosima, pa ni članu IKCKSKJ. Drug Hadži-Vasilev bi ovdje »dole«, »na terenu« trebao da vidi: koga ohrabruju stavovi da tek samoupravljanje nosi nacionalnu ravnopravnost! U ime samoupravljanja je »Deklaracija o hrvatskom jeziku« negirala osnovna ljudska i građamska prava nehrvata u SR Hrvatskoj. (Naglašavam: takve negacije i stvaranje kafkijanske atmosferec dolazi samo od nacionalista, iz svih nacija Jugoslavije!) }

5. Književne novine su objavile moj poipisam tekst ı time su izvršile svoju građansku dužnost. Ako sam ja zloupotrebio tu građamsku dužnost redakcije Književnih novina, onda sam odgovoran ja, a ne Književne novine. Sad samo treba utvrditi da li sam ja tu dužnost Književnih novina zloupotrebio ili ne, pa onda mene pozvati na odgovomost ako sam prevario redakciju Književnih movina, a u SVIhu da taj list koristim za dezinformaciju. »Komunist« nedopušteno vrijeđa redakciju Knmjiževnih novina kad joj unaprijed pripisuje tendenojju antipartijsku i antisocijalističku.

y Nastavak na 9. strani

Žarko Vidović

OVO JE JEDNA OD OSAM MILIONA PRIČA KOJE SE DEŠAVAJU U OVOM GRADU (»Razgolićeni grad«) NOVA GODINA se isuviše često ponavlja da bi me iznenadilo ma šta u vezi sa njom. Godina dana — to je sasvim dovoljno vreme

da se zaboravi na ponedeljak u čijem se maglovitom jutru budi mamurni svet, gorkog grla,

'pokvarenog stomaka i izgorenih usana. Spck-

takl se ponavlja uvek na isti način.

Najpre novine izvrše psihičku torturu koja traje mesec dana.

»Gde ćete provesti doček Nove godine?«

»Šta obući za Novu godinu?«

»Kako postaviti sto? Izaberite poklon za svoje najbliže! Televizija obećava bogat Dprogram! Vaši omiljeni pisci i komičari! Trista minuta smeha! Pored televizora jli u kafani?«

Zatim pročitamo da Jugoslavija iznenada dobija miloinitog televizijskog pretplatnika i desetomilionitog kupca nedužnog praseta, koje će biti zverski umoreno, a na ulicama vas srcću izbezumljeni prijatelji i pitaju:

— Gde ćeš za Novu godinu? — pa ako odgovorite »Nigde!« — onda vam oni kažu:

— Najbolje je nigde! — a ako kažete: »Kod kuće« — oni odgovaraju:

— Najbolje je kad kuće!

. Čitave novinske strane posvećuju se receptima za lečenje mamurluka i pravljenje koktela — armija amatera počinje da izigrava pijance i lafove, pasionirani ljubitelji špricera sakrivaju se u periferijske bifee da na miru Dpopiju svoju uobičajenu dozu. Godinu dana sivog života da bi se jedna obična noć provela iz'”etno. U osam sati toga dana izgleda da će se svc promeniti.

Stolovi su zatrpani ćurkama, pečenjima, jabukama, kiselim čorbama, pomorandžama, iz ormara se vade salvete i uspomene, srebrni pribor za jelo, gore sveće, borove iglice padaju u vino, rakiju, viski, likere, kafe i džin, zalečene torte počinju da se tope, časovnici su navijeni, a zvezde kao da obećavaju čuda. Dolazi ı taj čas: uzbuđeni spiker objavljuje dolazak nove epizode prastarog stripa, počinje mahnito ljubljenje sa blagim okusom dima i kiselim mirisom hrane natopljene pićem. Izađete li na ulicu, dolazite u situaciju da vas poljube svi, sem onih koje vi želite da poljubite,

Međutim, zvezde stoje kako stoje — ništa se nije pomenilo, niti će se šta promeniti, budimo se prekriveni pepelom, a smrznuti saobraćajac na glavnom trgu dobija televizor, mada već ima četiri komada. Iz predgrađa prema centru grada spuštaju se čete svirača, prodavača bombi i raketa, šarenih kapa i pištaljki, kiša spira boju sa njihove lažne rađosti, vlasnici drvenih ruleta promuklo pozivaju na kockanje sa srećom, dok radio spikeri izvikuju presrećnim glasovima pola ON: Col ı zdravice, snimljene mesec dana ranije.

Zatim se rojavljuje ponedeljak, taj neizbežni ponedeljak ı sve počinje ispočetka. Lavina mržnje ruši se na zabavljače. Kritičari počinju da napadaju novogodišnji program. Novopečcni vlasnici televizora odjedanput su suočeni sa činjenicom da će svakoga meseca morati da otplaćuju tu spravu koja ih je izdala. Čitava situacija podseća mnogo na priču o Harun Al Rašiđu i sirotom pijanici, koju ne mogu a da vam ne ispričam.

»A kada pade trista osamdeset i sedma noć pisac rubrike »Mali ekran« reče:

— Doprlo mi je do ušiju Gospodaru pravovernih da je u Bagdadu živeo jedan pijanac čijeg se imena više ne sećam, a koji se nikada nije treznio. Jednoga dana pozove ga Harun Al Rašid na dvor i zamoli da mu obiasni čari Dijanstva. Popiju po tri litre vina. Ujutru se Kalif probudi sa užasnom glavoboljem i pozove ponovo po pijanca. »Šta sad da radim?« upita ga. »Nastavi da piješ!« savetuje ga pijanac. Kalif nastavi da piie i stvarno ga odmah prođe bol u glavi. »IT dokle treba tako raditi?« upita Dijanca, koji je pred njim sedeo u ritama. »Dok ne buđeš kao jal« — odgovori mu ovaj mirno«.

Vratimo se televiziji! Svi oni šio su Ogorčeni ma televizijski program u novogodišnjoj noći, dobili su ono što su tražili. Kažnieni su na pravi način, na jedini mogući način. Umesto da sreću potraže u sebi ili u svojim bližnjim, potražili su Je od drugoga. Dozvolili su da im Novu godinu čestita sprava, a ne čovek od krvi i od mesa. Poljubili su ekran, umesto da poljube nekoga u oko. Čak ni kralievi nisu terali svoie dvorske lude da pričaju viceve čitava iri dana. Poznajem liude čiji se televizori nisu casili za sve to vreme. Srednjevekovni sindikat dvorskih budala obiavio bi sigurno štraik ili obustavu rađa da je bio maltertiran u tolikoj meri.

Ipak, sve se lepo svršilo! Proživeli smo i taj

spektakl. I šta sc promenilo dolaskom * Nove godine? Je li napolju i dalje oblačno? Jeste? Kiši li? Kiši. Jesmo li sreć-

niji nego što smo bili? Kako ko! Jesmo li pametniii? Kako ko! Zbog čega smo se liubili? Zbog čega smo igrali? Čemu smo se radovali? Ja ne znam. A vi?

Nailepše su se ipak proveli naglo obogaćeni vlasnici taksija, patenata, rođaka u inostranstvu, farmi i privatnih gostionica koji su Novu godinu dočekali u klubovima književnika, Izabrali su pravo mesto i pravo vreme da ne sretnu nijeđnog pisca!

Onda, gde ćete čekati iduću Novu godinu? Uz televizor? Najbolje je uz televizor!

Svima onim koji su pokušali da me shvate, sreću Novu godinu želi

Momo.“ ja Vidović

:

ı WE