Književne novine

LIRIKA UJ IPIRJEVW/OJDUJ

Angel Dumbravjanu ANGEL _DUMBRAVJANU (Anghel Dumbršveanu) je rođen 1933 vent jc Filozofskog fakulteta na sveučilištu u Temišvaru obi sama: »PFluviile viseazša oceanul« (Rijeke sanj | Si fructele« (Zemlja i plodovi — 194), | 1967). U štampi:

godine; apsol. n Dosad objavio knjige pjeaju o okeanu — 191), »Pamintul »Jluminšrile mariis (Priviđenja mora »Oase de coršbii« (Kosti jedrenjače).

· Dumbravjanu je generalni sekretar književno» časopisa »Orizonte u Temišvaru (izdanje Saveza književnika Rumunije). Pjesme objavljuje u svim Književnim časopisima Rumunijc. O i; Or

Suza vremena

Suza vremena, jesen

Podsjeća na izgublienu slazu, ženu Zaboravljenu na rubu sna, maglu

Koja nas u stopu prati. .

Često sam stajao na obali neba, noću

Međ zvijezde udubio ruke '

I pjevajuć sijao ih do svanuća

U snove mladih djevojaka.

No znaci skriveni kazuju kako drveće usne Kako u more padaju ptice i kako | Počev od čela vidi se zalazak čovjeka. Suza vremena, jesen | Podsjeća na povratak svega

Ka boji zemlje, podsjeća

Da magla polako u siopu nas prali...

Rune

Odoše žene jeseni moje, san sam,

U pustim snovima neutješnost raste, čuje se Kako južni vjelar čudne ergele leda tjera.. Sa sjevera dolijetat će odsad zimske ptice Učit ću slogove mraza i sjena moja | Tonut će sve više u zemlju; |

Duge noći će doći da mi kazuju tiho

Rune šutnje što ih nitko odgonetnuo nije... Svjetlećim kostima dugo će mahati drveće Po prozorima crnim, a da nikad ne sazna Da se godišnje doba čovjeku nikad me vraća...

Pšenica za pticu sunca

U promjenljivom pokretu mora, tamo Gdje nisi bila drugo no sluinja moja, Jesenja slutnia što nmaiđe sa vjetrom Sahnuća, neurotično i samofno, tamo Gdje se uvijek svoje ličnosti lišavam, Osjećajuć kako me para tih voda potčinjava, Kako me svi ti neizvjesno plavi putevi, Sve to mnoštvo talasa, sav tai Prigušeni vrisak u maglu uvija, U čuđan nemir. Htio bih ie imati tamo ~ Miše no što slutiti mogu. Tamo U promjenljivom pokretu kraja mog i živaca mojih Htio bih se u zbilji pripiti uz struk tvoj, kao uz jedreniaču Da me odvede na pučinu, ma kuda širokom pučinom, Jedrenjaču koja može da se izgubi u vremenu bez straha . Da u Ništa zabludi, jedrenjaču bez vesala, Sa pšenicom za pticu sunca. No ti, Tek slutnja u dalekom sutonu mojem I ne bješe drugo no promjenljiv pokret mora I magla što sa pučine dolazila ie k meni...

Pjesma prolaznosti

Podložni smo nevidljivoni vietru nekom, Eroziji, vatri živoi nekoi.

Ponekad gubimo... Netko nan: da po iedan list Za svaku. godinu, zrno pijeska

Za svaku zaboravljenu ljubav. Netko

Po licu nam bilježi šuinju i sjenu.

Od svega toga ne razumijemo ništa

Dok je jutro i duž mora Kkotrljamo

Kolut sunca. Ne razumijemo ništa \

Sve dok naša orlovska krila

šišaju gorske vrhunce, sve dok

Možeš savladati volju drugoga, sve dok

Let tvoj je bez ljiage i mladi ga ođ tebe uče.

Al pomalo gubimo sve to

I nefko nam u zamjenu da list, koru

Školike, zrno piieska. Ne možemo već n i Na obali kotrljati kolut sunca, nitko se već ne čudi Igri našoi na svodu mebeskom... I jednog dana Vietar neki odnosi lišće, talas neki

Mrtve školike, dolazi nešto

Što se zaborav ili tko zna kako zove...

Preveo Đuro BAČKI

Ranko RISOJEVIĆ

Glasnici vremena

Šta su govorili glasnici na kvaju Svog puta i šta su narodu doneli Kad venci ciklama tonu u mrtvaju A za pobednike dugo su ih pleli

Zašto se bol dalje osmehuje reci · Zašto slavuj suzan na grani mirujc Zašto sa zidova već silaze sveci

Zašto vreme neće da im se smiluje

Jesu li glasnici opijeni Vinom Zaspali na travi u senci lovora Preplašene reči lutaju dolinom Reči sve pobegle iz lepih govora

Šta su govorili glasnici pred smiraj

Kad plače narod opčinjen Hšinom

Za praznik se pušta papirmati zmai ~

Za praznik za spokoj mrivih nad dolinom:

IO

#1 2.

co osuunuuzucuensznazei ana runu eu enenar eee un au ——|

VIDICI

—'NNViwueeo.cue__—___ PPPPPP=m>MMMČ·s JJJBkKmzzRKK.

Vreme netrpeljivosti

U 123. BROJU ovog studentskog književnog lista Nikola Milošević objavljuje svoja razmišljanja povodom intervencije trupa petorice u ČĆehoslovačkoj. Za osnovu ovih izlaganja poslužio je jedan Miloševićev govor, održan prce vremena ove okupacije. Konstatujući da se u ISTOTIJI COvečanstva često događalo da se različiti vidovi netrpeljivosti ispoljavaju među ljudima sličnih duhovnih i političkih orijentacija, Milošević navi tri primera. Prvi je sukob Sokrata sa atınskim društvoni koje ga je osudilo na smrt iako je on hteo samo da sačuva antičke tradicije od solista, protiv kojih su bili i oni koji su Sokrata osudili na smrt. Drugi slučaj je sukob Staljina i Trockog: iako Trocki ni po čemu nije mogao u Meksiku da ugrozi Stalin:n, Staljin je dao nalog da se Trocki ubije. Agenti, NKVD-a likvidirali su u Španiji prištalice Trockop, ljude koji su kao i agenti NKVD-a, koii su ih likvidirali, došli da se bore protiv Franka. U Čehoslov»koj, posle januarskih dogaćaia, nastupio je proces demokratizacije. Ono što se tamo zbivalo predstavljalo je Jednu od najvećih usluga koja se Socijalizmu mogla učiniti. Demokratizirajući društvo, i utičući ma progresivna kretanja, Komunistička partija · Čehoslovačke izbijala je iz ruku neprijateljima socijalizma njihov najjači argument da socijalizam nije demokratski i humanistički sistem. To što se dogodilo prilikom sovjetske okupacije Čehoslovačke dogodilo se, mada u manjč

THE SATURDAV REVIEW

_wezuae BEI uuu uuu au anuecaea aza iiin rerna

drastičnoj meri, nedavno i u Sjedinjenim Američkim Državama. I Džon i Robert Kenedi, kao i crnački lider Martin Luter King, bili su daleko od tosa da budu neprijatelji kapitalizma, Oni su samo hteli da refornišu američko društvo i da u tako reformisanom drušivu spasu kapitalizam. Optužili su ih da su hteli kastrizaciju Amerike i ta optužba stala ih je glave. Oni isti koii su bili zaimmteresovani za sudbinii kapitalizma u Americi lišili su života njegove eventualne spaSiOCe, ”

Sve ovo govori, naglašava Milošević, da živimo u vremenu nefrpeljivosti i da je duh netrpeljivosti trenutno jači od duha tolerancije koji jedini može da spase savremeni svet.

Darko Lang

LES LETTRES FRANCAISES

Umetnost se otvara prema budućnosti

POVODOM POJAVE knjige »Nova kritika i moderna u melinost« Pjera Deksa, parski nedelini list »Les lettres franclaises« domo:i TaZgOVOT sa autorom ove knjige, inače svojim redovnim saradnikom. Deks .se odlučno opredeljuje za modernu umetnost, kritikuje one mzuzrksiste koji su zadržali tradicionalni cSteflicki ukus, u sporu Reimon Pikar +— Rolan Bart (prvi zastupa univerzitetsku, lansomovsku kirtiku, a drugi strukturalističku) staje na Stranu | sirukturalista. Deks govori lo bitnim obeležjima moderne |umetnosti u celini koju ka| vakteriše jedna nova teorija | saznania. | ı Istorijski govoreći, Dprco.kret je nastao sa Remboom u | literaturi i Maneom i Seza! nom ıi slikarstvu. Pre njih u| metnost Zapada bila je u| aetnost imitacije, a sa njima | sada se umetnost povezam:ı | sh, teorijom saznania stvaraJlačke, aktivne prirode. Čovek je naučio da saznaje svet ncpasivno, odražavajući ga kao Totogralski aparat, već utičuma nj. Kako se onda Dpostavlja problem realizma? Mije li realizam uslovljen baš | lom tradicionalnom teorijom saznanja koja se zasniva na mačelu imitacije spoljnjen ta i nc odlazi li u nepovrat zajedno s njom? Deks laže da se. danas izmenio ı , pojam realnosti i sadržaja | realističke, umctnosti. U o| vom času realizam znači 1o «la postoji spolini svet u odnosu na nas i da „e umctnost rad na organizovanju tOg SVCta. Materijalistička koncepcija se sadrži u saznanju dzi ljudi, po staroj PBekonovoi ”eči, upravljaju »rirodom samo onda ako joj se potčinjavaju, Odgovornost umetnika

Mračno srce američke istorije

UBISTVA Džona Kenedija, Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija stavljaju na dnevni red sumorno pitanjc o karakteru savremene Amurike. Jedno takvo ubistvo moglo bi se objasniti kao »izolovani užas« koji nema nikakve veze sa unutrašnjim životom američkog društva. Međutim tri užasna zločina u tako kratkom vremenu, ubistva trojice ljudi koji su u velikoj meri oličavali idcalizam američkog života, nagoveštavaju da se u Americi Širi zloslutno verovanje u clikasnost masilja. Knjiga AYIira Šlezingera »Nasilje: Amerika u šezdesekm godinamia« pokušava da odgovori na pitanje gde leže koreni tc strasti Amerike da ubije ono Što je najbolje u njoj, ogled »Mračno srce američke istorije, obavljen u »Thc Saturday Review« od 19. oktobra odlomak je iz te knjige koja se u Americi očekuje sa velikim interesovanjem.

Ta tri ubistva, kaže Siezinger, izazvali su »sezonu nacionalne tuge«, ali me i »seZOzonu nacionalnog ispitivanja«. »Orgija tuge i srama postaje lak način da sc Čovek oslobodi griže savesiii da se što je mogućno brže vrati na posao«. »Bolesno društvo ili »kolektivni zločin« nisu odgovori koji Šle-

zingera mogu: da zadovolje,

ali ni njihovo odbacivanje nc rešava problem, jer Je t&| problem užasavajući: zaraža političkog ubistva u Americi ie danas raširenija nego ikada u američkoj istoriji i nego igde u savremenom svetu. Na Amerikancima je da OdgOVOre zašto je to tako, jer »samopoznavanje je neizbežan preludijum za samokontrolu; a samopoznavanje, Za naciju kao i za pojedinca, počinje Sa iSLON)jOm,«

Amerikanci, kaže Šlezinger, vole o sebi da misle kao og miroljubivom tolerantnom, dobročudnom narodu kojim su uvek vladali zakoni a ne ljudi. To ic ncosporno ijedna karakteristična osobina amuričkc tradicije, a&li ne ı jezl.na: »Jer mi smo bili i narod sklon naxilju. A kad odbijamo da priznamo postojanje ove druge sklonosti, mi odbijamo tla vidimo naš narod kakav jcstc,«

Amerikanci su, kao narod, počeli, ubijajući crvene ljude i bacajući u ropsivo crne ljude; nema 1og naroda koji tako nešto može činiti a da ne pohrani duboko u sebi u „svoje običaje, svoje insti1ucije, svoju psihu — sklonost prema nasilju. Ali to nasilje se nije ograničilo samo na crnce i crvene ljude: Amerikanci su svoju slobodu izvojevali u revoluciji, prvi vek posle nezavisnosti, bio je vek nasilja — ratovi, pobune Trobova, borbe sa Indijancima, neredi u gradovima, ubistva, dvoboji, tuče. Članovi Kongresa su u Kongres mosili oružje, a u januaru 1838. Linkoln je unutrašnje · nasilje proglasio glavnom pretnjom smeričkim. političkim institucijama. Tuga Amenika je u tome što su često njena najgora svojstva bila mnaličja najboljih, kaže Šlezinger. Odanost moralu i vera u cksperiment su bili, izvori američke veličine, ali i grešaka. Američki moralisti su ponekad praštali ubistvo ako je za njega postojao dobar razlog; prawmaftisti katkad nisu vodili raćuna o sredstvima ako je rczultat bio saglasan njihovim željama. Amerika je, kazao je Martin Luter King, »shizofrenična ličnost, tragično Dodeljena protiv samc sebe«.

Kad se, nakon krvoprolića u građamskom ratu, iscrpao »nacionaini .kapacitet za nasiljee i kad je nacija bila emocionalno i psihički istrošena Amerikanci su izgledali mimi, “bDblagonakloni ljudi »kakvima još sebe volimo da zamišljamo«. Ali čak ni u tim mirnim godinama sklonost ka nasilju nije bila potpuno upušena: Amerikanci su se njimc ponosili i smatrali sa dokazom svoje muževosti. Sada, u trecoj četvrtini dvadesetog veka nasilje je izbilo novom žestinom. Šta |c dalo toj staroj sklonosti movi život? Šta navodi mahnitc pojedince da sprovode u žŽivot svoje lude snove? Šta postoji u klimi ovog desetleća što ohrabruje, gotovo bi Sc moglo reći legitimizuje, ovu sklonost ka mržnji i nasilju? Zašto Amerikanci ubijaju 1oliko više Amerikanca nego što Englezi ubijaju · Engleza, Nemci Nemaca, a Japanci Japanaca, pita Šlezinger. Hngleska, Japan i Zapadna Nomačka imaju 214 miliona sta-

movnika i 135 ubica valrenin oružjem godišnje; Amerika ima 200 miliona stanovnika i 6.50 ubica vatrenim oružjeiu godišnje. U Americi sc BOVOri o strahovima i antagonizmima koji nastaju usled zZsnih sukoba, ali 10 ipak me objašnjava zašto je današnja Amerika sklona da političke probiemc pretvara u VOJNGC probleme, »probleme prilagođavanja u probleme nasilja«. Nova levica tvrdi da je nasilje neizbežno jer je Amerika kapitalistička zemlja i da je kapitalizam sam po sebi institucionalizovano nasilje; aii podseća Šlezinger, ncOsporno Je da su sc mnajsuroviji akti nasilja čoveka proliv ČOveka odigrali u Nemačkoj, staljinis siji i predkapitalistićkoj lIndoneziji. »Činjenica je da je svaki oblik zajednice u jzvesnom smislu instituc:onmalizovano nasilje; čovek u dru"Štvu uvek napušta meru »Sslobode« i prihvata meru nutoTiteta«. Nepostojanje efikasnih {ederalnih zakona o mnošenju oružja može donekle da bude odgovor, jer je Činjenicu da je u onim američkim drzavama dc postoje adekvatni zakoni mnogo manji procenat ubistava vatrenim oružjem nego, recimo, u Teksasu, Misisipi, Luizijani ili Nevadi.

Zaključujući svoje razmišljanje, Šlezinger navodi dva osnovna raziopga za toleramciıju nasilja u savremenoj Amorici. Amerika se, kaže om, već čitav jedan ljudski vek nalazi u ncprestanom ratu. Dugi rat devalvira ljudski život i privikava ljude na ubiJanje. A rat u Vijetnamu je mnogo suroviji od drugog svetskog rala ili rata u Koreli zbog toga Što njime ni na koji način nisu ugroženi američki nacionalni dintercesi ni nacionalna bezbednost. U darugim ratovima ubijali smo Što smo morali, iz potrebe. U ovom ratu ubijamo bez pqtrebe i tako kužimo svoj nuacionalni Život. »Kad se masilje legalno sankcioniše g.li razloga u'kojem ljudi nc vide nikakvu moralnu svrhu, to predstavlja očigledan podsticaj za pojedince da se, posluže nasiljem radi onoga Što oni nmiogu manijakalno smatrati svojom moralnom svIhom.« ' redu. a više

OJ |” PMC)

a ===

CO

je u tome da uprzwlja podslicajima koje dobija iz Sspoljnjeg sveta, »rirodc, od ostalih ljudi organizujući ih, dajući im formu.

Kada se govori o Odnosu stvarnosti i umetnika, primcćuje Deks, ireba voditi raŽana i o jednom i o drugoni faktoru. Pogrešno je izolovati samo subjektivni, stvaralački činilac, isto tako kao Mo je pogrešno izdvojiti rcalmost — odraz; u ovom drupom slučaju pasćemo u Vulwarmi materijalizam. Modc:ina umetnost, završava Deks, daleko je od 1eorije odraz. Realizam je i danas mogućan, ali ne onaj stari realizam pox kojim se obično podruazumeva Tprevlast spoijnjeg, rcal iiog, odraženop. Umetnost ic dolazi posle rcalnosti. Ona: se. otvara prema budućnosii, predviđa prisustvo sutrašnjeg dona.

Zoran Milošević

Drugi razlos za klimu nasilja u Sjeainjenim Državani Šlezinger vidi u dejstvu masovilih medijuma na Sstanovništvo. Masovni medijumi nc stvaraju nasilje, ali; pojačavaju agresivne i dcstruktivne impusle. U poslednje vremc televizija i [ilm razvili su pomograliju mnas'lja koja mnozo više demoralizuie od pornografije seksa koJim se zasad jedino bave čuvowi javnih vrlina, Naročito je poguban uticaj televizije, jer ona ne samo da određuje 2mocije i ponašanje gledalaca, nego može da umanji oOsećaj za realnost. Dok s jedne sirane, stimuliše dečju agresivnost, ona, s druge siranc umanjujc značaj smrti: ijudi ubijeni u jednoj TV epizodi obično oživljavaju u drugoj. U junu mesecu Jedno dete je upitalo jednog čoveka kuda putuje. »U Vašington«, odgovorio jc čovek. »Zašto?« upitalo je dete. »Da “prisustvujem pogrebu senatora Kenedija.« Dete je reklo: »A, da — ponovo su ga ubili.« »Takvo ubistvo, kaže Šlezinger, može uveliko da uslovi način na koji ljudi pristupa Ju zamršenostima postoja1nija.« Niko pametan ne želi da ponovo zavede vladavinu cenžure, ili da mobilizuje novu legiju za odbranu javnog ınoraja, ali društvo zadržava izvesmno pravo na samoodbranu. Nc poštoji problem koleklivne krivice, ali postoji problem kolektivne odgovojmnosU. Sigurno je da 200 miliona Amerikanaca nisu ubili Riona i ČE Kenedija i Mortina Lutera Kinpa. Ali 200 miliona O ebkal U odgovorni za karakter drušlva koje deluje na poremecene ljude i podstiče ih na poročna dela. U Americi ima mladih ljudi koji u svome ocajanju osećaju da je odgoVOF na nasilje — novo nasilje. Muogi inteligentniji se sa Ovim ne siažu. Oni žele da Amerika prizna svoju odgovornost. Oni žele da konfrontiraju »mrak u naSoj prošlosti sa mrakom u na šoj sadašnjosti«. Oni žele da pokažu da život nije postojal i predvidljiv nego neizvestan, da nasilje nije devijacija neso slalno prisutna | mogućnost; oni Žele »da naši lideri manje SOVOTGS O zakonu i čine za DIGWdu.« Lađislav Ninković

SNJIŽEVNE NOVINE