Književne novine

POZITIVISTIČKI METOD u književnoj istoriji danas je, principijelno govoreći, zastareo. Ispitivanje biografskih pojedinosti, istorjskih okolnosti, duhovnih uticaja, svega onoga Što predstavlja suštinu »univerzitetske« kritike i što je usmereno prema spoljnim okolnostima književnog dela, takvo ispitivanje pripada prošlosti. Svi moderni komentatori se slažu da je pisanje studija koje obavezno govore o »životu i delu« jednog autora načelno prevaziđeno. Ovo metodološko odbacivanje pozitivizma kao arhaičnog postupka koji je cvetao u doba Lansona i našeg Skerlića nikako ne znači da on i danas u manjim književnim sredinama lišenim bogatc i razuđenc kritičke tradicije ne može biti itekako zanimljiv i vredan. Ne treba nikako smelnutli s uma činjenicu da mi nismo dobili u vreme procvata pozitivističke književne istorije (Skerlić, Pavle Popović, itd), a ni kasnije, sve ono bez čega se jedan potpuniji, pouzdaniji rad na književnoj istoriji i kritici ne da ni zamisliti i što prethodi, makar i u negativnom vidu, svakom dubljem, modernijem raspravljanju o knjievnosti: detaljne biogralije, biblioprafije, kritička izdanja celokupnih dela. Zato se i moglo desiti da se kod nas čuju glasovi pobunc u teorijskom pogledu inače sasvim opravdani, protiv pozitivizma kad još nismo znali za mnoge tekstove da li 'odgovaraju originalu, ni kada su prvi put odštampani, ni ko ic svc o njima pisao.

Monografija Radomira Ivanovića pisana je u pozitivističkom duhu. Ona osvetljava na na|potpuniji način život Milutina Uskokovića, zasada ispitivan samo parcijalno. Njegova analiza Uskokovićevogp stvaralaštva je podrobna i rađena na osnovu dobrog poznavanja matcrijala u okvirima trudicionalne književne istorije o kojoj smo maločas govorili. Ova knjiga Je plod višegodišnjih napora i traganja za raznovrsnim činjenicama. U njoj su izloženi podaci o Uskokovićevom poreklu, detinjstvu, školovanju, javnoj aktivnosti, književnom stvaralaštvu hronološki posmatranom i, na kraju, o mutnim okolnostima pod kojima je romzmsijer izvršio samoubistvo. U monografiji je isto tako detaljno opisana sredina u kojoj ie autor »Cedomira Tlića« živeo i radio. Ivžmnović je strasno, strpljivo i upormo istraživao sve ono što stoji ma u kakvoj vezi sa Uskokovićem. U faktografskom pogledu njegova knjiga je veoma bogata.

Ivanovićeva analiza Uskokovićevih pripovedaka i romana ne izlazi iz okvira manje ili više poznatih ocena i stavova. Ona je korektna, na svoj način iscrpna ali, na žalost, nedovoljno kreativna. Ivanović je, čini se, bio na putu da prevaziđe nivo jedne standardne pozitivistički komponovane monografije, Osećao je lu i tamo gde je pravi put koji vodi ka originalni-

(III

Pozitivistička monografija”

Radomir Ivanović: »MILUTIN USKOKOVIĆ«, »Nolit«, Beograd 1968. |

jem, svežijem ispitivanju, ali kao da se plašio da napusti utrvene staze, Prihvativši jedan davno poznat metod rada, on je samo mest mično pokazivao želju da otkrije u Uskokovićevim delima nove vrednosti. Skerlićevi sudovi, izgleda, postaju s vremenom najviši, bezlični, neopozivi sud istorije. Zaboravlja se da ih je ipak izrekao samo jedam Kritičar. Tako je i ovoga puta njegov sud bio odlučujući. Skerlićeva velika pogreška, kada je u pitanju Uskoković i ne samo Uskoković, sastojala sc u tome što je on sudio o vrednosti dela u zavisnosti od stepena usaglašenosti ideoloških pogleda stvaraoca sa pogledima koje je on 78 stupao. Zato što Uskoković nije mislio o velikoškolskoj generaciji sa početka ovoga veka onako laskavo kao što je to on mislio, kri-. tičar se sa dosta oštrih reči okomio, iako u osnovi dobronamcrno, na »Čedomira Ilića«, najbolji Uskokovićev roman.

Radomir Ivanović je prihvatio bez pogovora pogrešne principe Skerlićeve ideološke kritike nastojeći da verno razradi i primeni njegove argumenite. Na osnovu unapred usvojenih

_jdeoloških shema koje apstraktno primenjuje,

Ivanović sudi delu sa visine držeći sc političkili i socioloških kriterijuma. Pre svega, Ivanović smalra da je pesimizam Milutina Uskokovića predstavljao za njega veliko opterećenje, koncepciju koja ga je sputavala; da je duže živeo on bi se, kaže Ivanović, oslobodio pesimizma. Odakle on to zna i zašto je, uostalom, pesimizam u vrednosnom smislu inferiorniji prema optimizmu? Po mišljenju autora monoprafije, Uskoković greši kada opisuje preokret u Ilićevim filozofskim shvatanjima do kojeg je došlo zahvaljujući plimi spiritualizma krajem prošlog i početkom našeg stoleća, Ali on zaboravlja da je filozofska situacija. tog petioda bila takva, da su mnogi intelektualci napustili scijentizam i prihvatili Bergsona. Bez ove idealističke tendencije, piše Ivamović, Uskoković bi bio pisac većeg formata: »Njegova su politička i sociološka čula mnogo slabije reagovala na stvarnost, manje jc shvatala i zapažala od njegove izrazito slovenski emocionalno obojene pesničkc duše«, Ovakav način ocenjivanja, koji istina nije karakterističan za odnos istoričara prema Uskokoviću u celini, ali koji naročito dolazi do izražaja prilikom analize »Čedomira Ilića«, predstavlja jednu dobro poznatu varijantu vulgarno-sociološke koncepcije. Po toj koncepciji, književni kritičar i is1oričar najbolje zna šta bi romamsijer · trebalo da radi, kako stvarnost da naslika, koji likovi smeju da budu pozitivni a koji moraju biti ncgativni. Ako odstupi od isline, opšte, svevažeće i večne, biće prekoren zbog ideološke kratkovidosti. Postoji, dakle, model stvarnosti i dužnost je pisca da ga objektivno opiše. To su siare zablude i Ivanović, autor jedne u osnovi solidne i korisne monografije, treba!o bi da ih se što pre oslobodi.

Pavle Zorić

MIP IBDJENIS KNJIOJR

NEGE TOA OIR IE TRGA BU Oz TUMR.JON

Isaac Bashevis Singer

PISAC koji piše na jeziku koji iz dana u dan sve više izumire (jidiš), pisac koji piše o jednom svetu »čija smrt nije proces nego gotova činjenica« (jevre)jske zajednice istoćne lHvrope) postao je Živi klasik književne Amerike. To je istina koja zbunjuje, ali koju niko ne dovodi u pitanje. Svakom svojom novom knjigom Isak Baševis Singer potvrđuje svoju pripadnost velikoj tradiciji pripovedanja i, pomalo paradoksalno, podseća da se iza njegovog tradicionalističkog, gotovo anahroničnog književnog postupka krije moderan krcativni senzibilitet.

Roman »The Manor« (Imanje) nc pripada onom deln Singerove umetnosli u kojem se sa žanesenom Husredsređenošću ispituju taj|nc fantastičnog, natprirodnog i demonskog u čoveku i svetu (o tome su »Kniiževne novine« Disale povodom Singerove zbirke pripovedaka »Glupi Gimpel«); ovai roman, koji sc pojavio ma jidiš jeziku (naipre u nastavcima) još 1955. podinc, koji je tek prošle godine objavljen u engleskom prevodu (kažu da sa ie bilo užasno teško prevesti) pisan ic čistim realističkim Dpripovedačkiri postupkom. Isak Baševis Singer, pisac uz čije se ime susreću atributi »folklorni umetnik«, »fantastista«, »jidiš-modernista«, »religiozni umetnik« ie pre svega majstor pripovedanja. »Kad pričaš priču, onda pričaj priču«, kaže on; i to čini.

»The Manor« je porodična hronika koja je u isto vreme i široka freska jedne epohe. Opisana zbivanja odigravaju se između 1863, gOdine neuspcele pobune Poljaka protiv Rusa, i kraja XIX. veka. To ic bilo vreme nagle modernizacije života u Poljskoj i »haskale«, jevrejske prosvećenosti, kad su, saglasno opštim tendenciiama, starc, tradicionalne, religiozne vrednosti zamenjivane novima; kad su Jevrcji, ukliučujući se u tokove ekonomskog i intelektualnog preporoda, počeli da napuštaju svoja geta i sela i da prihvataju nove, radikalne idcje koje će izmeniti svet, njihov život u njemu, da se uključuju u tokove jedne epohe koja Će, na kraju, njima samima doneti smrt i unišićnje. Stmger maistorski oživliava te dane kad su se surovo i bolno kidale veze sa' prošlošću, kad su sc sukobliavali nauka i Bog, soci|alzam

i mesijanstvo, nagli uspori i nepovratna pada-

4

THE MANOMR

Farrar, Straus and Giroux, New Vork 1967.

nja, kad se život, kao i uvek, samo u specifičnim okvirima, kretao između sreće i tragedije. Singerov roman je priča O porodici pobožnog Jevrejina Kalmana Jakobija, sposobnog i poštenog čoveka, koji spremno i odlučno Pprihvata mogućnosti koje njegovom poslovnom smislu nudi novo vreme; ali se on sa podjiednakom odlučnošću odupire novim revolucionar- · nim idejama i Životnim shvatanjima koji zadiru u vekovne navike i običaje i znače prc- ' sudan raskid sa starim Životnim vrednostima. Singerov roman ie istorija Jakobijevih dilema, njegovih unutrašnjih 'sukoba, nesporazuma koji, razaraju njegovu smirenu porodičnu sreću, to je priča o Jakobijevom »materijalnom usponu i duhovnom padu«, o sudbini na koju, SVOjom neumoljivom logikom, deluju spoljašnje okolnosti pred kojima čovek, uprkos svom VeTOvanju da postupa prema vlastitom slobodnom izboru, neprestano ispoljava svoju nemoć. »The Manor« je jedna od onih večnih priča O roditeljima i deci koie sc pišu u svakom VICmenu i koje ispisuje svaxo vreme; to je onaj sudbinski sukob koji je garantija i preduslov svakog napretka, onaj stvaralački nesporazum između generacija koji ostavlja za sobom obilje. gorčine i neraščišćenih odnosa. . y Tsprepletene putanje ljudskih sudbina koje ovo delo čine živim svedočanstvom o jednom prohujalom vremenu nc dolaze u ovom roma: nu do svoga kraja. »The Manor« je samo Dprvi deo jedne obimne freske koja u toku ove godine treba da bude upotpunjena., Smireni narativni tok Singerovog dela odlikuje se fascinantnom jednostavnošću koja, ncosetno i nenametljivo, pretvara čitaoca ne u posmatrača, neBO . U Sančesnika zbivanja. Singerov pomalo, mono” toni pripovedački titam otkriva radosti, 1 strahote postojanja na isti onaj majstorski način na koji rekreira imelektualnu istoriju goneracije kojoi ie i sam pisac pripadao. | ingerovoj umetnosti Ima obilje mudrosti koja nije mudrost intelekta nego mudrost srca 1 ona, imaginativno oplemenjena, svaku njegovu knjigu čini zapisom O čovekovoj konačnošii a ljudskoj večnosti. To je najbolia preporu koja se može dati da bi se za delo OVOP 100 dernop tradicjonaliste zainteresovali ı naši

izdavači. SNIME: ee Dušan Puvačić

Ogledi O

ogiledaniu Miodrag Drugovac: »PODVIŽNO OGLEDALO«,

Makedonska kniga, Skopje 1968.

ROMAN JE — kaže se — matura književnosti. To isto moglo bi se reći i o književnoj kritici, a pogotovu o kritici romana, kojoj su posvećeni ogledi Miodraga Drugovca, Sledstveno, OVI kritički ogledi predstavljali bi jedno novo i ubedljivo svedočanstvo o zrelosti makedonske literature. Oni svedoče da se ta savremena literatura već odavno nc bori za svoje »mesto pod suncem«, već za više i adekvatnije mesto; nc za samu egzistenciju, već za, postizanje ŠtO VIŠĆ i što univerzalnije vrednosti. U sadašnjoi društveno-kulturnoj situaciji, označena zrelost i vrednost :odsudno potencira potrebu za međusobnim upoznavanjem (i prožimanjem) makedonske književnosti i književnosti na srpskohrvatskom jeziku. A potreba za tim upoznavanjem navodi nas da upoznamo potrebu za prevođenjem ove Drugovčeve knjige, koja nas može in-

formisati o najsavremenijem, najzrelijem viđu

makedonske literature. O romanima St. Popova, J. Boškovskog, Đ. Abadžijeva, J. Leova, SI. Ja-

·'nevskog, V. Maleskog, K. Solunskog, S. Draku-

la i D. Soleva.

Sam autor veli da ova njegova kritička esecjistika nije »nikakav roman o romanima«. Svejedno, ona je jedna savremena, nadahnuta liteTatura o literaturi, a njegov »predgovor« je sadržajan programatski esej O eseju. Ovaj eseJ nas obaveštava, na prvom mestu, o samoni metodu Drugovćeve csejistike. Odmah sc vidi da zrelost toga mnmetoda odgovara zrelosti nOVOB, makedonskog romana koji čini predmet Drugovčevih ogleda (i koji ie stasao u deceniji od 1956. do 1964. godine). Spomenuti metod dijalektički spreže strukturalno objašnjenje književne tvorevine sa njenim antropološkim tumačenjem. Po našem esejiisti (koji je marksist od lukačevske loze), teorijski rezultat ovakve sprege bio bi »uvod u još nenapisanu poetiku romana«, koja bi obuhvatala prevashodno »s istem odnosa kojim se objašnjava pojedinačni lik romana«. Tim sistemom bilo bi uslovljeno jedinstvo raznih akcija u strukturi, romana, a od ovoga jedinstva zavisiće umetnička vrednost dela (ogled o romanu VI. Maleskog »Ono što beše nebo«).

Kako izgleda, Drugovac nec svodi totalitet dela na njegovu strukturu. Međutim, imajući u vidu upozorenje Romana Jakobsona o krajnioi dvosmislenosti izraza »struktura«, ovde ne bismo diskutovali Drugovčev koncept strukture.

·Ograničili bismo se na primedbu da umetničku

strukturu nadmašuje vrednost dela, koja bi, u očima M. Drugovca, bila srazmerna njegovom humanom i aktivnom potencijalu. Po svoj prilici, to je i pobudilo cseistu da strukturalnu analizu dopuni antropološkim tumačenjem, kojim je ovde obuhvaćeno i kritičko vrednovanje dela (vrednost = ljudskost). Može biti da Drugovac najdublje zadire u ljudsko biće romanesknih junaka. kada ih tumači kao ra njenike: »Sve ličnosti Koca Solunskog. su... manje ili višč ranjene« (podvukao M. 0.) Čovek ic u iskušeniu da ovu originalnu interpretaciiu uopšti. Zaista, baš time što pokazuic

da ljudi iesu defektne jedinke, pisac ih.

podstiče da od sebe načine perfektnog, celovitog, isceljenopg čoveka. Baš u tomc bi se sastojao humani i aktivni potencijal romana, dakle njegova vrednost.

Ovakvim intelektualnim metodom Drugovac uspeva, manje ili više, da obuhvati celinu razmatranog dela, Istovremeno, SVOI intuitivnim prilazom, on ne retko uspeva da pronikne u najosobenilu suštinu datop romana ı njegovog junaka. Na taj način, prikazujući individualnost romanesknog, ostvarenja, On daie Umetničku individualnost samom tom prikazu, — koji se, stoga, i oblikuie kao samosvoilna esejistička »literatura o literaturi«. Intuicija našeg esejista prodire naročito duboko u sudbinu Igna Podzemskog, u tu ličnu tragediju koju on opisuje kao kraj nedorečenopg života, odnosno — kao smrt bez življenja: »Minuo aič život, a kao da nije ni postojao« (esej o V. Maleskom).

U Drugovčevim, esejima o makedonskom, TOmanu — nas podiednako zanima i ta ese\istika, i taj roman, i makedonski svet ı čovek. Ovu esejistiku odlikuje, između ostalog, i, piščeva zračna, živa intuicija, kojom njegovi ogledi nadvišavaju suvoparnu ostetičku skolastiku, kao i kritičku feljtonistiku., Sadejstvujući da takvom · intuicijom, autorova pouzdana i TaZ: granata erudicija dopire do nekih osobenosti savremenog romana. Do specifičnog odnosa JUnak — sredina, to će reći — do onoga što CImI kristalizaciona os moderne romaneskne strukture. Za Drugovca, ovaj odnos je »permanentn1

x

“

dijalog sa realnošću«. Daklic, svojevrsni konflikt (kao što je »sudar između oca 1 SlUać, ili, u jednom istom licu, sudar sima sa revolucionarom). Usled ovakvih sukoba u središtu svoje strukture, pa i u biću svoga heroja, savremeni roman težio bi da bude bliži drami (i lirici) nego cpu. : |

Prožimajući dramsku radnju koju Drugovac opredeljuie kao samo delatnost romanesknih likova, ocrtani sukobi obuhvataju, takođe, i moralne, često kostolomne i tragične konflikte, koji predstavliaju dubinsku dimenziju prikazanih romana. No, ako nas utisak ne vara, Drugovčeva misaona sonda splita Sc na]manje duboko baš.u tu dubinsku dimenziju, gde zapire o tradicionalni, okamenjeni, dualizam dobra i zla, odnosno — o kontrast između pozitivnog i negativnoP. junaka. (Izgleda, uostaJom, da diialektika najteže prodire u sakralni lavirint etike). Drugovac afirmiše i simpatiše pozitivne junake poput Kirkova (iz »Solunskih atentatora« J. Boškovskog), a oni mahom liče na legendarnog Rahmetova, pa i na neke Malroove figure koje vaja odnos akcije i smrti: »I naša smrt — objavljuju oni — treba da bude deo akcije«. :

Pošto se ovde ne može potanko pretresati Drugovčeva etička koncepcija, kao ni njegova estetička misao o strukturi, to se valia ograničiti na napomenu da on u akciji nalazi zaiednički imeniteli umetničkih i moralnih vrednošti: »Istinski humanizam ie u suštini nezamisliv bez akcije« (ogled »Atentator Konstantin Kirkov«). Biće, da mu, ovai imeniteli omogućuje da zapazi diialektički odnos između stendalovskog »pokretnoz ogledala« i bodlerovskog »omađijanog ogledala«. Ono prvo bilo bi »magično« upravo zato Što ie sposobno da se preokrene u delujuće, pokretačko ogledalo. Ono bi postajalo neka vrsta sočiva koje svetlost umetniške istine prikuplja u fokusu, da bi ie transformisalo u temperaturu ı encrglju čina,

Fokus je romaneskni junak: tačka susreta čitaoca sa piscem. Susret, međutim, odigrava se ne samo kao zaprliaj, već i kao, sudar (recimo, kao sudar sa Monom Samonikovim, beživotnim junakom-manekenoni Dimjtra Soleva). Tako, susrevši se sa ovim darovitim esejistom, mi se srećemo ne samo sa devetoricom savremenih makedonskih romansijera, nego i sa njihovim junacima, u kojima prepoznajemo svOJeE

savremenike, — ba i sebe samč.

Radojica Tautović

Čitka publicistikzm

Zvonimir Kulundžić: »POLITIKA 1 KORUPCIJA · U KRALIEVSKOJ JUGOSLAVIIT«,

»Stvarnost«, Zagreb 1968.

POSMATRAJUĆI korupciju u staroj Jugoslaviji, kao deo sistema njene vlasti i kao svrhu i smisao vlasti, Zvonimir Kulundžić je U SVOjoj bogato dokumentovanoj knjizi pišao O: najznačajnijim aferama koj su se z2bDile' d'"periodu od 1918. do sloma ".i'e' Jugoslavi)e. Razumljivo je da je Kulundžić najviše pažnje posvetio takozvanoj Našičkoj aleri u kojoj je bio teško kompromitovan čitaV niz minista-· ra, narodnih poslanika, poslovnih ljudi različite vrste, advokata i novinara. U Kulundžićevom pričanju oživela je i ličnost Rade Pašića, sina Nikole Pašića, čije je ime, u vreme. između dva rata, i i korupciju i

bilo sinonim za koru! korupcionaštvo. Svoje mesto dobio je i Radićev ubica Puniša Račić kao što je o različitim aferama Milana Stojadinovića Kulundžić takođe opširno govorio. |

Kao i dosad u svom proučavanju vremena starc Jugoslavije Kulundžić sc koristio iskazima preživelih savremenika-svedoka, , štampom, literaturom, legalnim, polulegalnim· ili ilegalnim brošurama, stenografskim . beleškama Narodne skupštine i Senata i svim onim što je moglo da mu koristi da prikaže u punoj svetlosti sve korupcionističke afere i njihove glavne aktere. Novinar od rase i dara Kulundžić piše ŽIivVC i zanimljivo i njegova knjiga se na nekim mestima čita kao roman. Ali istovremeno ponekad se Kulundžić isuviše zanese problematikom o kojoj govori i počinje da teži ka izvesnoj senzacionalnosti koju bi „eventualno savremeno novinarstvo moglo da prihvati, ali koja, u jednoj ozbiljno koncipiranoi knjizi kao što je Kulundžićeva, može prilično da smeta,

Korjsteći se različitim izvorima Kulundžić nije u podjednakoj meri bio kritičan prema svim dostupnim dokumentima, On sa podjed: nukom verom citira zvanični ı,dokumenat ili izvor iz stenografskih beleški sa sudske ras· prave u Našicama kao što se koristi i pisa: njem Cicvarićevog »Beogradskog dnevnika« koje nijedan ozbiljan istoričar ne bi mogaa” da uzima ozbiljno. Isto tako Kulundžić je big ponekad sklon da prema istorijskim ličnosti· ma za koje nema mnogo simpati ja bude nepra: vedam i da im zamera i ono u čemu su one U pravu, Učešće u zaveri protivu kneza Nikole crnogorskog za svakoga onog ko poznaje cr mogorsku istoriju pre može da predstavlja čast nego verolomstvo i izdaju. Slikajući „mračnu ličnost Puniše Račića Kulundžić mu zamera i to što je Račić učestvovao u zaveri protivu kralja Nikole.

Naravno, kada je reč o Knjizi od nekoliko stotina strana onda neke greške, propusti i ostalo moraju da se potkrađu, kao što u kra] njoj liniji nijedna od tih grešaka ne treba da ostane neispravljena.

U poređenju sa Kulundžićevom knjigom SG atentatu na Štjepana Radića knjiga »Politika i korupcija u kraljevskoj Jugoslaviji« predstavlja mnogo manje ozbiljan naučni rad. Njena najveća vrednost je u tome što je dato obilje materijala, što su citirani mnogi izvori i ŠtO je obilje podataka grupisano na jedno mesto. Više publicistička nego istorijska Kulundžićeva knjiga čita se sa .nteresovanjem, ali i zaboravlja kao novinarski senzacionalistički spi.

Predrag: Protić

KNIIŽBVNE NOVINE