Književne novine

ЦИРИЛ ЗЛОБЕЦ

Сваки живот скоро је

радост победе.

И живот мој.

Сваки нови дан који живим наметне ми

бој

који ми поуздано

победу доноси

и дани које за собом напуштам од свих побеђених војски једини су безопасни:

сви ти моји мртви и изгубљени дани.

Нижем победу за победом

дан за даном

и дан за даном

из победе у победу

растем у свој последњи

дан, док он већ бруси нож

за бол

мог јединог пораза.

Моја кратка вечност

Јесам што никад не бејах, јесам што никад бити нећу. Тренутак сам што кричи светлом душом

своје кратке вечности. Храброшћу својих голих руку у гривама њеним

јурим с њом

у свој неизбежни пад

да бих га прогнао.

Самопревара, знам,

и крв сад у то верује

и у тој вери

сваки тренутак бесконачан је

и моја кратка вечност траје у њему.

А себи кад будем морао признати: јесам: што сам још јуче био,

јесам што ћу и сутра остати,

о боже, имајте милости са мном.

Нешто је страшно истину говорећи

На пут из пристаништа у пристаниште,

крстарење морима челичи морнаре.

| Кад им олуја пресече пут до циља они свагда нов кроз отпор таласима ; прокрче,

на циљ забораве

мислећи отад на пут само.

Тек неочекивани мир луке победи их у замршеној коси ветрове им стиша немир хоризонта из очију прогна

"и здраву со са сунчаних им леђа испере воњем

Аучких проститутки.

Доједрили смо у сањану будућност.

Путева више нема. Само још мрежа улица. И враћаш се по њима свагда кад одлазиш,

| деца ти се подсмевају свагда кад им кажеш | да си с колена на колено, сто хиљада година и више на лађи надања и немира

једрио кроз ветрове у ту будућност

која наједном никоме више није пут.

Нешто је страшно, истину говорећи, да смо остварили човеков хиљадутодишњи сан.

| Са словеначког: | Љубиша БИДИЋ

БОРБЕ ГАЈИЋ

ЗИА

НЕДОСТАЈАЛО МУ ЈЕ МНОГО да би могао личити на човека.

Глава му беше ошишана до голе коже. Лице усахло им побелело као да га сунце и ветар никад нису дотакли. У телу је био толико мршав и нејак да је одело, начињено од грубе тканине сиве боје, висило на њему као на чивилуку. Ходао је погурено, тромо, као да носи тежак терет на плећима. Кратким корацима, успореним делимично и због тешких цокула на ногама, дошао је до средине круга и стао. к

Скинуо је капу са главе. Онда је погледао у сиво небо, опазивши како се црни облаци гомилају изнад високих зидина иза којих се чула потмула тутњава. Разбеснело море је ударало у зидове, са спољне стране, тако јако да је то подсећало на експлозије топовских граната. Бура је почела јуче ујутру. Ноћас се нешто мало стишала. Сада је помахнитала игра ветра и мора достигла врхунац: претворила се у грмљавину.

Прелетео је погледом по опустелом кругу, ограђеном сивим зидовима са свих страна. Цео простор беше прекривен ситним, утабаним шљунком, поцрнелим и мокрим од кише која је сипила. Погурен и блед, почео је. да шета кругом који је жалосно изгледао због неописиве празнине. Свуда, на све стране, само бетон, укаљани шљунак, камен. Све је одбојно и језиво хладно, као у напуштеној гробници. Нигде предмета на коме би се поглед могао зауставити. .

Застао је и ослонио се, леђима, на рапави, местимично оронули и избушени зид, потамнио од влаге и ветрова. Погледао је изнад себе. Осетио се сићушним, изгубљеним, стојећи поред зида, који га' је претећи надвисио са свих страна унаоколо. Чврсто је стиснуо згужвану, мокру капу, коју је држао на грудима, и остао у том положају, лица окренутог ка небу. Затворио је очи и опустио се. Док су му сићушне готово невидљиве капи кише влажиле лице, ослушкивао је ударце морских таласа од којих је подрхтавао високи зид.

— Мислиш да ће га пробити — трже га изнемогли, мушки глас.

Гологлави отвори само једно око. Пред њим је стајао човек омањег раста, са цвикерима, оивиченим црним дебелим оквиром. Био му је сличан готово - у; свему: по изгледу, по

оделу, по гласу. Чак и по годинама. Уосталом, сви који се налазе, овде, између ових зидина, изгледају готово подједнако стари.

— Не верујем. Ово је Баволски јако — додаде човек у цвикерима куцнувши песницом у зид.

Кратким погледом одмери зид од подножја до врха. Кажипрстом подиже наочаре који му беху склизнули на врх носа и ослони се, леђима, на зид. Ослушкивао је неколико тренутака. Затим рече:

— Осећаш ли како се тресе»

Длааном: поглади влажну, рапаву, површину зида, осетивши како му се за кожу лепи мокро и хладно труње оронулог малтера. Обриса длан о рукав блузе.

— Овако се тресао пре шест година. Али, издржао је.

Из џепа изгужване, прљаве блузе, извади згњечену кутију са цигаретама. Џружи је према гологлавом. Али, овај то није приметио јер је још увек жмурио. Врхом кутије га муну у браду и гологлави се опет трже, упутивши му један прекоран поглед. Но приметивши да га човечуљак нуди цигаретом, он брже-боље завуче руку у капу и, пошто добро обриса мокре прсте, ноктима палца и кажипрста извади цигарету коју од

"мах омириса.

— Сад се јаче љуља него онда, пре шест година — рече, враћајући кутију у џеп.

· _ Човек у цвикерима се нагну према зиду да би заштитио пламен палидрвца од кише и ветра.

— Не верујем да ће сад издржати. Море је полудело огласи се гологлави.

Он прво завуче лице у капу и обриса уста и нос, па тек онда стави цигарету у десни угао пожутелих, грозно испуцалих усана. Испусти дим према небу. Пратио је плавичасти облачак дима погледом испуњеним неким притајеним задовољством, све док га нови талас ветра није разнео у ваздуху. .

— Каква је то снага! — рече човечуљак, држећи уво прислоњено на зиду. — Може све да однесе у...

Наочари му опет склизнуше на врх носа јер му се лице_

беше сасвим овлажило од кише. Обриса крајичком блузе замагљена стакла. Поново намести наочаре и навуче капу на

што је више могао да би причврстио држаче расклиматаних наочара.

— Кад бисмо знали где ће га пробити — додаде.

— Овде, где сад стојимо — одговори гологлави, окренувши кново лице према небу. |

ПРИЧА

— Овде2 — погледа та зачуђено, придржавајући асраре

Осмотри место на коме су стајали. оу те и се опушак цигарете на земљу. Размрви га врхом ц “ 1о 25 (се према гологлавом низ чије се лице Ота и ру До кишнице. Из ноздрва су му излазили танки сту ови паре која се једва примећивала у згуснутом ваздуху. .

; ЈЕ МЕ лЕко је а — рече, извлачећи поново кутију са

цигаретама.

— Одавде ништа није д

Подигавши оковратник,

алеко — прошапта гологлави. човек у цвикерима се поново припи уза зид. Поглед му се заустави на другој страни, = а вима сиве зграде, са високим, узаним и замагљеним прозорима. Затим осмотри мала, гвоздена врата, премазана зеленом фар. бом. То су била једина врата која су водила напоље, у овај оголели, хладни простор, окружен зидинама. Једина веза са „спољним светом“, једина могућност да се осети Бет0р киша, сунце. Али, та могућност није дозвољавала да се ило шта види, осим једног делића неба.

— Ти си у павиљону 2432 наочаре.

— У 242 — исправи га гологлави.

— Колико још == упита, завлачећи_ наочаре испод блузе.

— Још једанаест година — рече, обрисавши чело налич јем капе. ·

— Значи, опругаш. ..

– Ми љеви6 саме јат — прекиде га, одмахнувши капом.

— Двојицу2г Ух, то је много... .

— Силовали су ми сестру. Полудела је због тога.

Обрисавши замагљена стакла, човечуљак се поново маши за џеп од блузе. Пошто гологлави опет, на исти начин, ноктима палца и кажипрста, извади цигарету, човек са наочарима ече: Б — Добро си прошао. Мени су прво хтели да скину главу. Гологлави га први пут погледа право у очи.

— Жену сам... — ухвати се човечуљак руком за грло.

Раскопча блузу и рашири је. Завуче обе руке унутра и тек онда кресну шибицу.

— упита скинувши поново

— Што је то била лепа жена! Могла је једним погледом цео град да запали!

— Зашто си је... — гологлави се загрцну од дима.

— Направила је закрпу од мене, курвајући се.

— Колико још» — упита, га гологлави.

— Преиначили су ми на двадесет година. Још тринаест. -

— Тако је било и са мном — одговори гогоглави. |

Зачу се тресак са друге стране зида. Њих двојица се немо погледаше. Зид поче да подрхтава све јаче, као да је острво захватио зем-

стера ситну кишу. која од једном сасвим престаде да пала. Облаци изнал зидина узбуркаше се као обезглављено стадо. Читав круг се испуни хладним, као сечиво оштрим ваздухом, који је допирао са пучине, дајући још већу ударну снагу таласима који су се разбијали при сулару са зидинама.

— Сад неће издржати огласи се гологлави, окренувши се према човеку са наочарима. Овај га није добро чуо “след појачане буке и завијања ветра. Али је, по изразу његовог лица, могао лако да схвати оно што је рекао. Држећи обе руке на зиду, човечуљак се нагну према гологлавом и на уво му рече:

ИЛУСТРОВАО ХАЛИЛ ТИКВЕША

— Разнеће га у парампарчад!

Затим додаде:

— Погледај како се дрма!

Његове речи, надјачане вртоглавом буком, једва су допирале до ушију гологлавога, иако је овај стајао сасвим 73 њега.

Фијук ветра и ударци мора нису се више чули одвојено као раније, већ су се стопили, сјединили, па се сада стицао утисак да читаву ту смртоносно разуздану игру мора, прати нека чудна, неописива музика страха и смрти. Акорди те страшне музике парали су уши, мозак, читаво тело. Стварала је неизрециво болне грчеве у глави и грудима. Деловала је као ноћни зов духова у глави умно поремећеног човека.

Али, упркос свему томе, њих двојица се ни за тренутак, ни за милиметар, нису одвајали од зида са кога је, од јаког потреса, почео да опада малтер. Кад је то приметио, гологлави. је погледао у врх, а гатим приљубио образ уза зид и повикао;

— Срушиће се!

Човечуљак се, такође, окрете лицем према зиду и припи се чврсто уз њега, Наочари му падоше на земљу, а прашина и ситни комадићи малтера засуше га по лицу и очима. Он зажмури, осетивши како му се читаво тело тресе, као да га је ухватила струја. Усред те силне збрке и заглушујуће тутњаве, човечуљак је, сам за себе, притискајући зид телом и рукама, узвикнуо;

— Дошао му је крај!

Али, одједном се све утиша. Као да је нека магична, скри“ вена сила, једним потезом зауставила олују. Ветар се нагло утиша. Из облака се сручи јака киша. Зид више није подрх тавао. Само су са његове површине, с времена на време, падали на земљу парчићи одлепљене коре, труње којим беху засу: ти главе и рамена оба човека.

Остали су приљубљени уза зид. телом, лицем и високо испруженим рукама, док је киша немилосрдно пљуштала по њима. На први поглед, било је тешко приметити та два човека у опустелсм кругу зато што је боја њиховог одела била пот пуно слична сивилу зида. ЛДичили су на два мала, ситна ко мада, одваљена од огромног зида. Њихове испружене руже подсећале су на куке којима су та два одваљена КОМЗАФ прикачена за високи зид низ који су се сливали крупни мла

· зеви кишнице, и који се, лагано, претварао у туробну и застра“

шујућу силуету, јер је убрзо почео да се спушта мрак.

љотрес. Северац потпуно -ра,

|