Književne novine

ОЉА ИВАЊИЦКИ: ТРЕГОР СТРНИША

ТРАЖИТИ ДРУГЕ ВИДИКЕ

ИЗБОР треће и пете песме из Стрнишиног циклуса Бробдингнаг сигурно произлази из договора о опсегу песама у овој рубрици и избора неких аутора. Али, ако нам је већ цео циклус познат, о тим се песмама може говоити само као о одломцима из те целине. ер, целину не можемо занемарити. Или, друтим речима: треба говорити управо о том циклусу. И код тога не заборавити Свифта, митолошко наследство старих Грка, наше митолошко предање. Као ни Стрнишине остале песме и драме.

Тако је пред нама прилично опсежна панорама разних Викинга, тигрова, инорога, Одисеја и других сазвежђа. Не треба код тога мислити да се говори о поновном насељавању света, тиме што већ постоји. Није реч о понављању, нити о необичном избору необичних појава из већ познате лектире. Пред нама се одиграва својеврсно суочење историје са садашњошћу, јер све је то садржано у једном времену и простору.

Тако је Бробдингнаг овде и сада, Тако је

и са Лилипутом. А ми смо негде: између. Не

мамо имена, нити правих, поузданих облика.

Ми смо анонимни међу знаковима моћи, ме

Њу гласовима и привиђењима. Изгледа да нас тек ово мноштво чудних ствари и појава одређује и омогућује. Звук бубњева и труба даје нам слух. Асфалтирана цеста, њено како и зашто, даје нам тврдо тло.

Једно смо свакако добро искусили: своје лилипутанство! Бробдингнагу нисмо дорасли. А тај је народ ту: „Грооки“ им са. главе три, ји бог, велик и црн као земља/ са именом дугим хиљаду дана". Бајка нам казује, где куца његово срце, али нас не задовољава. И не знамо: „Да ли је тамо језеро плаво /ил' зелен леденик можда>“

Али кривња што нас то не задовољава лежи у нама, не у стварима. Сами нисмо дорасли томе, што стално себи приписујемо. Нисмо на своме месту: „У Бробдингнагу су ОДАИАМ /звоно што одјекује срца света/ а у завејаној долини. /А тамо човека нема“. Изгледа да они, који су над нама, брину за нас, и ми у то не верујемо и немамо поверења. Кривња је наш штит. Говоримо о „непознатом" народу и бога прену ИУ самоме себи. Слепи смо, а знамо да будемо и глуви, кад нам то иде у прилог. 1

. Све знамо о Лилипуту: „О Лилипуту све је знано, /0 Бробдингнагу никада ништа“. Склони смо својим слабостима, њима се одржавамо: наша је снага у човечном! У тој поезији, у том нашем најбољем могућем начину ављења има лепоте. То су „Мозаици", „Одисеј“, „Звезде“, то је „Инорог“. Набројао сам наслове до сада објављених Стрнишиних књига; то што сам назвао: својеврсним суочењем. И истина света, која нам се открива на тај начин, подједнако је својеврсна. Што значи да не може да буде једина и искључива. Осећамо је као мозаик, као одисеје, као звезде, као инороге. Као дивну блештаву декорацију, као нешто. што је уз нас. Као пројекат који нам је као такав довољан, који је сам себи довољан. Као ствар међу стварима. Очигледно је да Стрнишин пројекат не налази одговоре на сва питања, која се постављају пред нас, па чак ни на то да се питања постављају. У панорами савремене словеначке поезије Стрниша представља једну од. највиђенијих и сигурно најнедвосмисленијих песничких личности. У својој песничкој мисији је чврст и самосвестан. Док гради свој пројекат руга му се писањем попевки. Док прима награде за попевке, одбија награду за Инорога, Док први пут објављује Бробдингнага, одговара у истом броју ревије „Диалоги" на питања о најновијим појавама у словеначкој лирици, и каже да „су покушаји аутора о којима је реч, ради свог шпекулантског односа према раду у бити непоштени, па према томе о њима нећу да расправљам." |

· Ако пак говоримо о пројекту неког аутора, имамо у свести и ту могућност да он свој властити рад и радно искуство схвата као највиши и апсолутни критеријум. Ипак, оцењујући једно дело, па и ово, треба узети у обзир све видике којима располажемо, а Стрниша нас својима пре свега обавезује да тражимо друге. ' (

Франци Загоричник

ГРЕГОР СТРНИША

Бробдингнаг

Усјале ватре Бробдингнага под луном очију црвених,

У ковачницама звекет челика,

к зисовима белим дихе ДИМ.

7 Бробдингнагу су одлили звоно што одјек је срца света,

Виси у завејаној долини, А тамо човека нема,

ИЛз звона допире мапутање,

А када тихо пева туч звона, 7 срцу света жарко снезање сећа се сунца прадавнога,

Незнани народ Бробдингнага, 5

„трооки, и са главе три,

и бог, ведик и црн ко земља, с именом дугим хиљаду ДНИ.

7 чаробњаку = прича каже = стиче се нет долина. негде

и тамо, између гора пет Бробдингнаг има ерце«

Да ли је тамо језеро плаво

ил зелен леденик можда:

0 Лидицуту све је звано,

Стевог ЗттЗа Вгорфпдапас

Хагес; овпј; Втођатгнава роа шпо 2 таесит оста.

У коуастсаћ. туепбапје јек!а, к решт утоуот узгаја 4.

У Вгоратепави 50 ишп губи, кг одтеуа 57тсе 5уС1а. Ута у тазнегет; допи, Тат та пођеперга тога.

1 дуопа раја Зеретапје. Кадаг ра што роје Втоп луопа. у згсм зуета орпјепе 5апје зропиијајо зе зопса даупева.

Мехпапо ПЏиаз о Втобатрнава, #тооко, 5 !тепа рауата,

та бог, уецк т, стп Ко! гепија, 7 ттепот, аодшт. 506 ата.

У тогатото — Бајка ртауг 52 зтека ре! доџп пекје.

т. јат, теа рента вотата, тта Вгобатепаг зуоје 57се.

Је тат тогада јехето уауо а је тејеп Тедетк>

О Гпрши је узе гпапо,

о Втобф тгпави таКкаат тис.

0 Бробдиненагу никад ништа»

„_Њ У АВУ РОЕТТСд

ПЕСМУ МОЖЕМО ЧИТАТИ | НА РАЗНЕ НАЧИНЕ

ПЕСМУ можемо читати на разне начине. Не желим тиме да кажем како свако може да

је чита по своме нахођењу: сасвим произвољ- ·

но. С једне стране, читаоца обавезује песма, с друге стране читање, Не само песма, већ и читање има своју структуру. Као појединци читамо у оквиру одређених модела читања, које предодређују наша фантазија; осећања, мисли, могућности. Најчешћи је „естетски" модел читања: читамо песму како бисмо у њој уживали — како бисмо примили њену

„лепоту". Можемо је читати тако да се чита--

њем ослобађамо, а можемо да се њиме и потврбујемо. Песма може бити предмет различитих начина филозофског читања: различитог у зависности од полазне тачке с које читалац визира текст. И наука открива у ЊОЈ разне светове: један читалац стил, други ритам, трећи садржај, четврти везу између аутора и песме, пети њену везу са околином итд. Литерарни критичар је оцењује. Могућности има, значи, безброј.

Ја сам већ дуго изграђујем посебан начин читања, који је у. основи историјски а одреБен је и егзистенцијално, идеолошки и структурално. Због ограниченог простора нисам у могућности да тај тип детаљније опишем: довољно је што сам указао на њ, што сам критичким размишљањем о себи разбио уверење да се читање подразумева, да је мој начин читања једини могући начин и мишљење да је читање у потпуности субјективно. Ако се читање само подразумева, оно укључује тако рећи апсолутну објективност и гениалоидну субјективност. Уверен сам да читам ограничено, али такво сам читање изабрао. Надам се да ћу унутар постављених граница читати јасније, одређеније, прецизније, законитије, сабраније, систематичније, него када бих читао синкретично. Ипак су критеријуми као;

4» у

јасност, систематичност итд. У основи једнаковредни другим, према којима суде други читаоци.

За мене Стрнишина поезија значи једну (опусну) структуру унутар шире макроструктуре, која је још једна међу многим послератним макроструктурама. Језгро те структуре, њена осовина је егзистенцијално-идеолошка категорија бити, која се сама по себи — по диктату властите историје — претвара у ништавило. Бит и ништавило су идентични. Бит се појављује ипак само на начин ништавила, односно као нестајање бити. Ту је суштина: бит није апсолутно одсутна, већ присутна, али на начин одсутности. Никада не можемо да кажемо да не постоји, напротив, све нас одређује, у свему јесте, наш је темељ и наша судбина, само је не можемо видети директно. Сакрива се и до нас продире само кроз разне мембране: кроз снове, машту, мору, блудње, лудости на једној и кроз уметност на другој страни.

Овде објављене песмесуШи“ песма „Бробдингнага". Основну значењску структуру те песме смо управо описали. Бробдингнаг је негација Лилипута. О Лилипуту све је знано/о Бробдинтнагу никада ништа. Лилипут је наш уобичајени живот: изглед. Бробдингнаг је истина. Где јег Не знамо — ако је тражимо као познату, јасну, очигледну, одређену, ухватљиву. Али ипак је осећамо и наслућујемо на начин бајке, песме. Бајка-песма је чак и описује: то је „садржај" те Стрнишине песме; а описан је ван-људски, страно, у основи различито. Људи који у тој земљи живе су непознати, трооки, троглави. Суштина те земље је њено срце: срце света — бит (0 којој се никад ништа не зна).

Тим појмом бити не мислимо на хајдегеријанско опредељење бити и онтолошке ди-

еренције, већ на класично метафизичко опредељење бити као највећег бивствујућег.

пак, та бит није више овде у својој класичној јасноћи као присутност, већ је почела да се проблематизира: откривено је да, у ствари, јесте (као присутна), али на начин одсутности. То је почетак деструкције, највишег бивствујућег, деструкције која је једна од фаза У нашој основној историји (а историју схватамо као највишу структуру нашег „историјског" раздобља). Историја се деконструише и почиње зрачити оно што је за све време крила: своју претпоставку: ништавило (као вољу за конструкцијом света). Унутар макроструктуре, којој припада цела Стрнишина поезија, Стрнишина бит има сасвим одређено значење, различито од других, друкчије је

"тематизирана и експлицирана, а ипак исто-

времено и једнака: једнака у појмовању бити као надређене егзистенцијално-идеолошке категорије целе макроструктуре. У чему се састоје те различитости и те истоветности, одговор на то питање превазилази оквире нашег расправљања.

Једно треба свакако нагласити, У Стрнишиној поезији бит је достигла степен своје

самбекспликације:; самотематизације. До тада се увек појављивала у виду идеје — идеала (у словеначкој традиционалној мегаструктури), а у прелазним структурама пак као природа, човек, Ти, итд. Стрнишина поезија значи тренутак у којем се бит (која до тада не само да је била невидљива, већ и непозната) појавила као проблем и као одговор на тај проблем: као апсолутна Истина. Стрнишина поезија је управо страховито упорна у тој својој — у суштини једној јединој — теми: у опевању (разоткривању) природе бити. У збиркама тог песника готово да нема песме у којој се не говори о бити као таквој, али на својствен начин: бит није никада именована речју бит (директно, идентифицирана је тек код Загоричника, који ју је тематизи- | рао, непосредно именовао и направио од световног филозофски проблем) него најраздичитијим „поетичним" именима. (У томе је Стрнишина везаност за традицију, за „романтику": рецимо Инорог, вучица ноћи, звезде, Минотаурус, птица итд. ти „ликови" показују обострану природу бити: присутну и одсутну, стваралачку и разарачку). У томе — и само у томе — се састоји онтолошка природа Стрнишине поезије (док је у ширем смислу речи свака поезија тематизација бити), што зависи и од нашег читања које види и оно што је иза слике. Стрнишина поезија је „онтолошшка" у специјалном смислу те речи, у ономе који каже да се бит у историјској тачки ове поезије појавила из прикривености, прерасла. у питање и упознала нас са основном конструкцијом света, који се темељи на највишем и првом бивствујућем, (са метафизичком конструкцијом).

Овим је бачен само један зрачак на један — али значајан, основни сегмент Стрнишине поезије, а тиме и на један од кључних обрта (у нихилизам) целокупне словеначке послератне поезије.

Тарас Кермаунер

СЛЕБЕНИ МОНСТРУМ ИЛИ ДОБРОБУДНИ СТВОРИТЕЉ

НЕГДЕ У СВЕТУ, далеко и изнад Лилипута, налази се чудесна земља Бробдингнаг, у којој је исковано џиновско звоно у коме мукло и истовремено нежно одјекује равномерно лупање срца Космоса. Откуцаји вечног срца подсећају на прапочетак живота. Унаточ животу који звуци звона откривају остаје недокучива тајна да је то срце света слеђени монструм прерушен у наду да би се заварао човек или се на дну плавог језера крије доброћудни створитељ који топлотом свога тела држи на окупу све луталице у Космосу. Одјеци откуцаја срца света чују се на несрећу само тамо где их човек не може осетити, где се тубе у белини пустиње испод чије Смрти се крије ко зна колико давних живота, безброј младости жарких сунца, на које данас сећа већ уморно Сунце.

Сергије Шефер, студент

ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНИ КАРАКТЕР УМЕТНОСТИ

КАО И РЕЛИГИЈА, философија и 'научно истраживање, и уметност је облик наше тежње ка трансцендентирању. Јо важи за сва уметничка дела од Алтамаре па до наших дана и искључује сваки до краја доведен натурализам који се управо сада иживљава и завршава у реизму, у оп-арту, пољарту, итд., сваки утилитаризам данас толико проширених ангажованих „уметничких“ текстова, као и сваки ларпурлартизам: уметничко дело није ни голи одраз или приказ ни политичка трибина, ни само себи узрок и циљ, већ је начин трансцендентирања, како за аутора тако и за читаоца, гледаоца, слушаоца. И управо због тог трансценденталног извора и карактера уметничко дело не може се никад до краја ограничити и тиме одредити. Уметност је — као и живот — бескрајна; само зато нам и најстарија уметничка дела могу и данас да говоре живим језиком: свесна или бар несвесна усмереност ка трансценденци својствена је и заједничка свим људима свих времена, док је, међутим, „општечовечански карактер великих уметничких дела“ само више или мање папирната фраза — та дела су пре свега надлична.

Све што је до краја измерљиво и одредљиво, постаје већ због тога малено. А свет религије, философије, стваралачке науке и уметности, стваралачког рада, неизмерни је свет великог Бробдингнаг, јер расте из истинске, а не само овоземаљске моћи, у супротности с лажним лилипутанским светом који. делује због привидног значаја и тренутне“ привремене власти.

Мада уметничко дело израста из земље, минерала и соли личних искустава: животних

| тегоба и патњи (као и весеља!), ипак му раст

омогућава сунце светлије од тропског, и киша бујање од монсуна. Зато само позери и шарлатани изјављују, било, како страшно пате док стварају, било, како то раде хладнокрвно као нека оптичка направа. Стваралачки рад, превазилажење“ познатог света и себе, велика је радост (Гласови добоша и фрула /оре се из тврђава гора. Броблинтна: ТМ/, и та радост чак и осећајно и чулно у суштини није ништа мање реалне природе од оне кад љубиш привлачну девојку или празниш флаше.

Одабрао сам две песме (централну и завршну) из циклуса Бробдингнаг, јер је тај циклус израстао из таквог и сличног знања и осећања и надам се да бар нешто од тога изражава и преноси читаоцу.

Грегор Стрииша