Književne novine

· просвете добио

· шке не само :

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

ОБИЛАЗЕЋИ ПАРИСКЕ

КАА СЕ НАГЛЕДА галерија, му-

_ зеја, старих гтрабаља, цркава и

АБуРИХ знаменитих опоменика, и кад истовремено осети да му је мен сасвим оплићао, туриста у Паризу може — под условом да воАм књите — да се сав преда једмој посве бесплатној а пријатној забави: тумарању по књижарама.

Вероватно није нимало тешко доћи до података колико има тачно књижара у Паризу, али се мени више допада кад се каже да им се ни броја не зна. Мислим да у тој хиперболи има доста истине, јер у престоници Француске књиге се не продају само у књижарама, књижарским магазинима и антикварницама, него и у мнотим „мешовитим" продавницама, затим но киосцима (оним што их Арже „букинисти" на обалама Севе и оним на железничким станипама) и у свим већим робним кућама. У великим магазинима, као што су на пример „Лувр" и „Самаритен", има књига од сваке врсте м сваке цене — од књижица џепмег фармата до ЛАРУС-ове енцикаспедије. На моје велико чуђење, одељења с књигама у тим матазинима не привлаче мање пажњу купаца него остала роба. |

Књиге надохват руке

Ипак, права места за уживање џ књитама су — књижаре. За разанку од наших књижара, у који ма између муштерије и полица с књитама стоји несавладива трепрека у вилу трговачке тезте, у парнским књижарама књига вам стоје надохват руке, што значи да је можете слободно пипати, извлачити из „рафа", прелиставати и затледати и на крају — вратити је на место. Не тврлим да је продавцу свеједно да ли ћете нешто купити или ћете изићи празних руку; али он је, по правилу, врло стрпљив м, опет по правилу, веома љубазно ће вам захвалити и онда када пазарите само једну малу и врло јефтину џепниу књИТУ.

Кад већ споменух џепне књиге, нека одмах буде. казано да прва ствар коју запази један књигољубац у Паризу, то је раширеност

“чаве врсте издања. Очигледно, фран "усни изадвачи не пате од пред

расуде ла џепни формат унижава остојанство озбиљне литера-

ДВА ПИСМА СИМЕ ПАНДУРОВИЋА

Наставак са 18. стране

Ово писмо примљено је у Министарству пресвете, које се та: Пе у Нишу, 28; УШ 1915. године. Тадашњи министар прос вете, Љубомир, Давидовић, на Пан ауровићевом писму нанисао је, 46, УШ 1915, својом руком; „Да се Сими Пандуровићу, крижевнику,

"изда на име помоћи три стотине

-из парт, 84 поз. 1. 1915 год." нрос“

(300) · динара државног Буџета за "- Начелник Министарства вете известио је, истог дана, Ра. чуноводство о овој министровој одлуци и наложио му да исту из врши. 1 | - Ако се узме у обзир чињениџа да је један златан дукат вредео 12 динара. онда је јасно да је Нандуђовић из касе Министарства знатну суму но а сма налазе се ба наведена писма налазе се у вене трађи Министарства шросвете: прво је заведено „под Нер. 5395, а друго ПОА ПБр. 3128. (свуда је поштован Нандуро аћ опис. Ми нај ромни прилог приказу ја делић из Пандуровићева живота и из рада Министарства прос вете, које је налазило мотућности да српским писцима номорне и у приликама које су биле те“

читаву Србију.

Милоје Р. Николић

Ра-

за њих, већ и за,

туре! Зато се данас „за џем" издају и дела таквих писаца као што су, на пример, Аристофан, Сервантеб, Стендал, Пушкин, Гете, Бол лер, Малро, Солжењицин...

Пишући ове редове, не: могу = да не споменем чувени матазим (књига и грамофонских плоча) на Тргу Сан-Мишел 5, пред којим се, за лепих. дана, зауставља непре кидна река туриста. Гледао сам талико пута како младе Итадијап. ке, Немице, Јапанке... облапорно грабе из огромних сандука већ употребљене · (половне) књиге и купују их (по багателној цени) ваљда у нади да ће их прочитати, Међутим, ја верујем да многе од тих књига остају недочитане У собама париских хотела и пансиона, да би затим поново Аоспеле у дубоке сандуке на Тргу Сен-Митнеа. „Нолисјен" – најраспрострањенија

литература

Најмасовнију књиту међу тав. џепним | издањима представљају „полисјен", тј, полицијски, детективеки романи, или „кримићи", што би рекла наша младеж. Сетимо ли се да је ово „колевка" детект. романа (Сименон), онда за-

имтревнинирију књижарски из лози У. 1у — то је актуваност издања у разним издавачким обдастима и (нарочито) веома ши рок тематски круг дела која сна: Дају у онај део литературе који називамо публицистиком. Приме. за ради, споменућу две књиге (ве. бег обима сд просечног) које се односе па студентске немире: „Мај 1968. у Француској" и „Ро волт младих". Држао сам у рукама чак и једну књижицу, у облику плакета, чији је наслов доста куриозан: „Цитати из револуције у мају (1968)"; „кликераш" коме је пало на памет да ово објави педантно је поред сваке пароле коју је унео у књижицу означио и Лап и место где је она била исписама. Једна подебела књига носи сплет необичан наслов: „Једна телевизија за све Французе". Иначе, кад су у питању дела из области

-нолитике, социологије, педагогије

и нарочито из психоанализе — ту не треба посебно истицати коли ко су француски издавачи ажујрни, а могло би се рећи и предусретљиви! И једна наша књита: с Чарноајевићу"

„Дневник

Ипак, ма колико та разгаљивало то море књита у Паризу, наш че век постане неизмерно тужан онота тренутка када схвати да међу неколико хиљада наслова зито оригиналних што преведених дела нема ниједне књиге чији би аутор бно Југословен! А уверен сам ла сам управо толико наслова прочитао док најзад нисам у малој уличици Вгва, крај Булевара Монпарнас, натрапао на једну више нето скромну књижару у чијем сам излогу угледао књигу на којој је, испод имена Милоша Цр-

ИМА ЛИ У ПАРИЗУ МЕСТА ЗА НАШЕ КЊИГЕ

буне нема. Колико је у Францус кој, односно у Паризу, омиљена ова врста литературе, најбоље се може видсти у метроу, посебно у оним „возовима“ који воде у первферијске делове града. У њима многи путници дуто време које треба да проведу у вожњи прекраћују читањем; ако то што чита ју није последње издање неких новина, онда је обавезно — „по; лисје".

Да ли је некад (можда пре де-

сет—петнаест година2) у францу- ;

ским) шеслама и У ПОДАТОМНИМ публикацијама _ „вођена _ борба“ против литературе овог жанра то ми није познато. Данас, међу. тим, ова се. литература у Француској продукује (а н „троши") у отромним количинама, а нико је не прогони и не проклиње, Штавише, најтиражнији француски дневни лист „Ргапсе--8олг има устаљену рубрику за рецензирање „лолисјеа". Наравно, критичар којн обавља опај посао настоји да из огромног броја новоизантхих детективских ромапа препоручи читаонима само оне који се, поред уабудљивих перипетија и занимљивог заплета, одликују - и олређеним“ литерарним врлинама,

Актуелност м тематска разноврсност

Разуме се, масовне издавање м масовна „полрапуива џенних изда ња није главна карактеристика

данашње издавачке тродукџије у

њанског, писало Јаштпа] де Сат

појемје.

Купивши књигу, узбућен као да аржим у -рукама властито дело, сео сам у први кафе и почео да. листам „дневника Чарно јевићу".- „Онда ме спопадоше малодушна питања, Шта ће сав ремени француски читалац моћи да открије у оном нашем већ класичном (мако и увек модерном) ромаву2 Хоће ли моћи да схвати његову особену меланхолијуг Хоће ли имати воље да разуме оно шта се. казује у роману Да А: ће узети у обзир и то да је Тај

"роман написан, тако како је на

писан, неких десетак година пре Ремарковог „На западу ништа по во"2 Да ли је, најзад, преводилан (Олта Марковић)) успео да У француски језик преточи опу опојиу арому оригиналног стила „Аневника/2 — У недостатку правог одтонора остала ми је ал

верујем да је, упркос дискрими- , наторској затварености западносвропског тржишта, малим народи),

ма много" лакше извозити на ову

страну месо по друге пољоприврел

не производе него културу. Неколико дана касније прошао

_ сам поново поред књижаре у ул

чишт Вуса и бапио поглед у из лот; место на коме је пре стајао Јоштпа) де батпојемјс било је попуњено неком друтом књигом пре ма чијем сам наслову био савршено равнолушан;

Тде се у Паризу могу наћи (ви: дети) остале. књиге југословен-

__франитекој. Ова чиме највише -|-сних аутора за које анама да 07

издате у Франшуском преводу 38 последњих двадесетак тодина> Да ли су распродате2 Да лисуч танег Схваћене> — Пеставље ући себи ова питања, сетио сам се како моје колеге новинари, допнсници из иностранства, инспирисани патрчотским осећањима ревпосно јављају својим редакцијама скоро сваку реч која се у неком листу објави поводом навопреведених дела. наших писаца на разне стране језике.

Али опет, не моту а да на крају ових забелешки не наведем следећи податак (за који сам сазнао од једног пријатеља који већ дуже живи у Паризу): књига једног истакнутог српског писца, која је пре годину дана објављена У француском преводу, уопште није доспела у књижарске излоге. Разлог није тешко погодити; та књига је штампана по свој прилици у свега 400 примерака, и цео њен тираж издавач је разаслао појединцима с мнетитумијама за које се претпостављало да имају интересовања за нашу куатуру. Недељко Јешић

МИ У ГРЧКОЈ

„СВОЈЕ ВРЕДНОСТИ морама мерити са вредностима и хронолотијом осталих мањих народа, на. рочито оних са истог географског подручја", написао је једном Мио драг Павловић, али није додао да те вредности најпре некако морамо упознати. То смо, све до недавно, бар зшто се тиче књижелнасти и уметности Грчке, сасвим сметнули с ума, запоставили, тако ла нас је додељивање Нобелове награде једном савременом трчком песнику готово изненадило. Није боља ситуација ни на грчкој страни. Недостатак превода поезије, прозе или студија о. југословенској књижевности код Грка са) великим · жаљењем се констатује н у недавно објављеном избору _ савремених југословенских песника.

Књита је штампана у Атини крајем прогиле године, у избору и преводу грчког песника

и приповедача Косте Асимакопула, који је написао и предговор од седамнаест страна. У овој невеликој збирци, на непуних осамдесет страна, заступљен је двадесет и један југословенски песник, махом са по. једном песмом, Састављач и преводилац ове „миниантологије" (како је назвао Б. Бор ко у љубљанском „Делу"), међутим, не зна ни један од језика југословенских народа, па је своје преводе сачинио према ентлеским, француским и италијанским преводима наше поезије. Код превода са словеначког помагао му је М. Тавчар. из Љубљане, а код асталих, ми код предговора, утлавном Миле Загајаи, нану некадашњи културни аташе у Атини, коме је књига и посвећена.

Асимаконулос пише да му је први подстрек за овакав. подухват био сусрет с Ивом Андрићем, који му је, пра неку тодину, „с топдином' говорио о лиризму Југос. ловена". После тага, и из пријатељства Асимакопулова са М. Загајцем, из њихове сарадње, настала је ова мала антологија. У њој су заступљени: М. Бојић, М, Ракић, М. Крлежа, ДА. Максимовић, Т. Ујевић, Р. Петровић, И. Г. Ковачић, М. Црњански, С. Куленовић, О. Давино, Ј. Каштелан, М. Бор, В. Парун, В. Попа (три песме), Б. В. Радичевић, Д. Зајц, С. Раичковић, Р. Драинан, К, Кович (три песме), М. Павловић и М. Матевски. Асимакопулос наглашава да му је било „унстину тешко да начини избор песника". Коначно се одлучио да усвоји принцис по коме би у његову збирку ушли „најзначајнији живи песници и најзначајнији _ међу онима који су Уумран пре или после рата“, са изузетком Милана Бојића, због његових _„непосрелних веза с Грчком" и Милана Ракића, због „његовог музикалног лиризма", У коме је преводилац пашао изврену грађу за „вежбање у превођењу“. За све песнике су састављене и краће уводне белешке. Предтовор скицира развој књижевнасти југословенских – народа Од почетка 19. века до ламас, заАржавајући се, на најкрупнијим Апчнастима поезије и културе. А. утору би се, наравно, могле ставити замерке не толико у погледу избора преведених песника и цесама, јер је та ипак веома лична ствар (он сам каже да је М. Настасијевића _ морао — изоставити због _ „непреводивости" _ његових стихова), него пре зато штоу предговору не спомиње нека имема, из српске књижевности, на пример, Змаја, 8. Илића, Дучића, А. Матића или Б. Миљковића. Поред тога има у АругИх пропуста и нетачности. Тако се за М. Матевског, јединог макелонског пе-

КОИЖЕВНЕНОВИНЕ 1!

смика ове збшрке, каже, на пчример, да је језик којим пише „витле мешавина дијалеката суседних језика него што је самосталам језик"! Или, начин на који своју ортотрафију речи „Југославија" везује за грчку реч „склавос (== лат. зсјауц5) изражава његову необавештеност или нешто виуде од обично дозвољене песничке слободе. Мако у предговору нашу

пеезију слика, можда одвише, тамним бојама (уопште, недостаје јој свелости, ведрине, оптимизма"), он јој је посветио пуно љубави, труда и времена. И зато је, највећим делом, колико могу да судим с обзиром на несме српскохрватског језичког подручја, начинио врло добре преводе, мајсторски сутеришући не само значење и саопштење, него и ритмички и музички израз песме, чак и риму, једном речју, њену потпуну атмосферу. Тим је модвиг још већи, јер није пре-

његов

водио са оригинала. Зато му се „ моту опростити грешке и недо- , стаци, недоследности у транскрип- :' цији м др. , Кажу да је у Атини, за ово крат- | ка време откако се појавила; Аси- ћ макопулова књига изазвала знат- | но интересовање: један вечерњи | амст („Вралини"), према писању + „Дела“, скоро у потпуности је тренео уводни текст ове књите н вод Ковичеве песме „Роботи“, ј |

Е еру је Кович, на основу превода свог |! | романа »Ме ћор пе Муај«, познат МЕ грчкој културној јавности. Са 1 аруте стране, и сам Асимакопулос |, маставља у истом смеру припре« | мајући антолоруију поезије мо про-“ : зе нагцих народа и народности,' ЏМочетком априла он је већ „у туј. сврху" посетио Загреб, где је, тре-! : ма писању „Вјесника“, „са тред=) ставницима Савеза књижевника (| Југославије расправљао такођер о ||. побољшању веза измећу наших м | | | |

грчких књижевника".

У прошлости много интензивније, културне везе међу нашим земљама и народима као да опет оживљавају, премла доста спаро, али захваљујући и оваквим рааовима, начињеним „са радошћу и немиром", и некаквим свечаним

асећањем, како каже Асимакопудос. СУ Ксенија Марички 1 -Гађански

прво ТЕКСЋ, |; ПА ОНДА ПРЕТЕКСТ |

Такозвани _ „нови критичари“ не представљају данас у Француској ништа хомотенију књижевну груму него „нови романсијери“. Па ипак, нако се на различит начин ослањају на марксизам, поихоапнализу, структурализам или лингвистику, сви заједно заснивају своје писање на искључивању све та ито подразумева традиционадистичка историја књижевности. Унркос њиховим разликама они амају једну врсту заједничког дуга егзистенцијализму и феномено логији, специјално у оном смислу који те идеје поседују у критичким и филозофским фармулацијама у Немачкој. У сваком случају, ачевидно је да је такозвана „швај царска школа" одиграла централну ударту у отварању нових путе- ; ва француске књижевне. критике и да швајцарски универзитети до ста дуга трансмитују немачке интелектуалне _ иновације _ својим француским суседима. Цео низ критичара и теоретичара, међу којима су истакнутији Албер Бетен, Марсел Рејмон, Жан Русе, Жарж Пуле и Жан Старобински, дошли су у Француску са швајцарских универзитета. Интересовање за ту критику интензивирало се у новије време и у Енглеској тако да у једном од човијих бројева „Литерарног дадатка" лондонског „Тајмса" нааазимо приказ непреведене књи: те Жана Старобинског „Критичка релација". То је критичар кога енглески рецензент сматра мање доктринарним но пто је Волан Барт, мање екстремним но што је Шарл Морон и мање нејасним но што је Морис Бланшо. Његова књига маглашава потребу да се узимају у обзир резултати _ свих критичких дисцинанна. У иста вре ме, он тврдан да такве дисцинлине какве су, на пример, сопиолотија, или понхоанализа не смеју ла буду импортоване у књижевно дело. У односу између социологије и модерне литературе, на пример, он сматра да је пресудно зна чајно схватити да „језик“ литературе и „језик“ друштва у ко ме се она појављује немају међу“ собног дејства нити су део истог лотоса, Напротив, између њих постоје облици одбијања п опозиције. Старобински расправља о њи ховом правом статусу у оквиру органског јелинства дела м покушава да анализира његову унутарњу _ конфигурацију. Па ипак, он примат даје анаАнзи метафоричке па и митоцеичке природе језика којим се ли тература служи, он настоји да створи један свестан, рационалан, мисаон речник којим би се олакшала студија, несвесног, праџионалног, "немисаоној. Укратко, за

њега примат има текет, а тек он: да. ин. 5

књижевног