Književne novine

4

же"

"||

НВОШТЛОСТ И САДАШЊОСТ

Црњански о прузи

| Београд · Бар

1

Познати књижевник Милош Црњански дошао је. у нашу редак. „чију да се пожали како на жиро-рачун Фонда за изградњу пруге Гсорад — Бар још није стигао милион старих динара које је,

| примивши награду ( 'дело, уступио томе фонду.

'1„Та путовања новца од банке до банке код

Удружења књижевника Србије за животно

нас — рскао је

. Нрњански=— трају невероватно дуго, Томе се и не чудим толико колико се чудим што „Политика није хтела да објави мој текст 0 тој прузи која се тада називала Јадранском, текст који је први пут публикован пре готово четрдесет година, 1932. Али, ето, нису

хтели.

Ја баш сада спремам за „Политику своја сећања, а ово је једна

од тих ситница, данас актуелна, из мојих сећања. Та моја сећања

откриће многе непознате и мало познате ствари, ствари већ одавно | забораељене, ствари које се данас не знају".

· Уважавајући захтев Милоша Црњанског, „Књижевне новине" 06јављују тај његов текст са увсрењем да су се ствари са том

пругом потпуно измениле. Стара: шиваћа. машина, наравно као симбол који је пре четрдесет тодина фиксирао Шрњански на. завршетку своје репортаже, „заиста неповратно припада прошлости".

· ПРИСТАНИШТЕ КОЈЕ ЈЕ БИЛО САН » ТОЛИКИХ ГЕНЕРАЦИЈА

ЖЕЛЕЗНИЦА која ће везивати Дунав и Јадран, тзв. јадранска пруга, свакако је једна од веза, на којој се, иако са тешкоћама и закашњењем, ради. Значај њен биће јасан свакоме тек временом. Као политички и економски сан, у нашој прошлости, та јадранска железница била је визија неколико генерација. Крај њеног економског значаја, за Румунију а нарочито Русију, за нашу земљу ана има значај једног болног тримера о томе, колико смо, пре, умели да, као пелина, слутимо ве лику будућност, Бар, стари наш излаз на море, кад та пруга буде завршена, пеће ли постати велико пристаниште које је било сам толиких _ тенерапија2 Засада, из тлела као да смо та заборавили.

И околина Бара има ону грчку лепоту приморја од Будве до Бојане, која је, после голих стена Халманије највеће изненађење за путника, башта испод Црне Горе, камените до исба, суре и без биља.

Бар лежи много питомије него што се обично мислам и велика равна његова обала трандиозан је терен за лучке пројекте.

Скадарско Језеро, иза тог при-

"станишта, у вези са Јадраном реком која је пловна, наша јадран ска железница која се ради до Пећи, иза тога пела наша земља, Срелња Европа, Румунија, Русија, м мислима, заиста се чини као једна величанствена будућност 0вог места.

У ствари, на жалост, засада, Бар дочекује брод само својом питомом сликовитом обалом. Њетово пристаниште спава мртвим сном.

М зеленилу обале,. двор кнеза Данила, опљачкан године 1918. ол аустријских војттка и разбијен сав, сала је молерна пољоприврсел. на школа, Чемпреси, неколико

| јабланова што су сишли из Хер-

: цетовине, куће талијанског ару-

Фтитва што је градило железницу

У Ђар — Вирпазар, потпуно, запуп-

| тена железничка станица, ватони на прузи што иду дуж мола до твоздених, празних, зарђалих скла-

Г дишта, то је све засада, Наша же-

» дезница на Јадран ради се већ до

, Пећи, стићи ћемо и до Бара. Тада,

· све ће ово бити старо гвожђе.

Мосталом сва та роба, што Аолази из Италије, ни сада није у стању да копкурите нашој трговини коју обављају наши бродо-

_ ви ол Метковића, па дуж тог при-

' морја, залазећи и у Скадарско Јеаеро, ло Плавнипе, док талијанска претоварена у Бару, мора да се претоварујс у Вирпазару.

Талијапски капитал који је, на много толина још, власник луке у Бару није извршио све лучке ралове, алт све да их је и изврштио, против неумнтног тока дОтаћаја не би могао ништа,

Ако смо у организацији великих, аржавних послова често и брзоплети, приватном _ иницијативом и пзаржљивошћу никад нисмо били тори од других.

Туристички, посета тог примој)ја добро је организована, бродовима п аутобусима, комбиновано. Пруга бродарска што улази У Скадарско Језеро, засада, потпуно одговара потребама. Будућност, пак, биће велика.

Док посматрам рад у пристапишту Бара, осећам да сам очевидап једне стагнације која ће проћи.

Мала, залимљена, талијанска жехезнипа почела је да дими. Иза планине ја сам видео велику, нашту јадранску пругу.

Око мене су били туђи вагони им зарћала складишта. А на зиду, пожутела плаката „Барског дру-“

штва", њетова „Правила за истовар п утовар". Поцепана као ктта.

МУ великом, скономском, свет. ском хаосу који се као куга птири и по левантинским им адри

јамским пристаништима, мртвило Бара само је један безначајан статистички податак. Будућност је ипак била ту за нас, на том мору.

У невидљивом спремању те буаућности, какву ли је улогу имала она личваћа машина коју смо искрпали у Бару2 Какав ли је то живот чемеран једне жене био

твезан за ту стару машину У ко

зна каквом роману једног живо та је Ам значило чемер, или срећу2 (М. ЦР.)

ПЕТАР ЏМ ПЕТРОВИВ ЊЕГОШ

Првобитни наслови „Горског вијенца“

СВОМ | НАЈБОЉЕМ и епохалном књижевном дјелу Његош је из. мијенио шест наслова док се на крају није коначно одлучио за данашњи — „Горски вијенац", Че тпри су од њих одавно већ познати. То су Извијање искре, Изви искра, Извита искра и вијенац Горскиј. Прије ових Његош је исписао био још два. Али они су врло нечитко и нејасно, написани, Управо то су двије ријечи, исписане једна преко друге, а потом обје прецртане, Једну од њих Милан Решетар, наш познати и дутогодишњи проучавалац Његошева дјела, прочитао је Архибуднидан. Дочим за другу, коју он по грешно узима као прву, каже да се не може прочитати.

Решетарово тумачење _првобитног наслова „Горског вијенца" једино је до данас и постојало. Оно је умногом било и прихваћено као тачно. Међутим, оно је сасвим произвољно и неубједљиво. Решетар је погријешио при чи тању. Он је узео и измијешао слова из једне и друге ријечи. Отуда је им настало његово погргшно тумачење.

Првобитни наслов „Горског ви јенца", како смо га ми прочита. ли, био је Архибадњиданљ. Своје дјело Његош је прво назвао према дану догађаја, када је на почетку ХУШ вијека извршена истрага потурица у Црној Го ри. М значајном Бадњем дану, прногорској сицилијанској вечерњи, он је видио велико историјско збивање. За њега је то преломни и судбоносни догађај у животу српскога _ народа. Зато је Његот убрзо измијенио први наслов, који је био дао, и преиначио га У

Архисудниданћ, који му се учинио много бољи и ера та Али ни са овим није био задовољан, већ је оба прецртао и испод њих написао Извилић искре,

Сви наслови које је Његош по кушао и на крају дао свом дјелу, Архибадњидан, Архисуднидан, Из вијање искре, Извинскра, Извита искра, Вијенац горскиј, док се вје рујемо приликом штампања у Бечу 1847. године, није одлучио за Горски вијенац, имају у суштини исти смисао и значење.

_ Сви они симболично означавају нови датум у историји Црне Горе, зору и појаву новог и слободног живота. Црногорско Бадње вече, као и француска вартоЛомејска ноћ, представља националну револуцију која је очистила. тубу из торине" им донијела опште ослобођење. То је избија. ње искре и рађање слободе која је на читав вијек претходила Ка. рађорђевом устанку у Србији. За ово велико народно дјело вијенац славе и признања припада витешкој и горостасној Шрној Гори.

. То су све мисли и значења ко ја садрже ранији и данашњи наслов „Горског вијенца". У давању имена свом дјелу Његош је пошао био од ужег, локалног 20 гађаја којем је на крају дао ши роко обиљежје читавог једног на рода. Његова је основна идеја У читавом његовом раду, пјесничком и политичком, слобода п ос лобођење. Ту идеју он је симбоАично представио и у камену, у својој гробници на Ловћену коју је завршио баш у вријеме, када је започео рад на свом врхунском дјелу (1846). Из тога симбола и потекла је идејна генеза „Горског вијенца". 5

Идеја за подизање црквице на Језерском врху „Његошу је дошла, како је то забиљежено у књижевно-историјској _ заоставштини професора _ Павла Поповића, нашдег до данас најпризнатијег познаваоца _ пјесникова живота и дјела, по угледу на цркву или ма настир _ Ивана _ Црнојевића на Ловћену код којега су се свело вали Црногорци да учине покољ међу домаћим Турцима". Пред знаменитом, Црнојевићевом за дужбином _ донесена је историјска одлука за извршење овог суд боносног чина, То исто је Њетош намијенио и својој задужбини, само шире и свестраније, У Црнојевићевом манаститу је одлучено те је изведена истрага потурица у Црној Гори, а Његошева прквица са његовим тробом треба да буде стални подстре кач и „вјечна зубља" која ће да упали пламен општег народног ослобођења. То је идеја коју је велики _ проповједник _ слободе жтреко свога гроба. завјештао свом народу, пошто није успио да је оствари за живота, Зато је он црквицу „обијелио" (Врчевић) и дао јој нарочити облик, ротондо, како би је-на оној висини подједнако могли да виде са свих страна.

Постанак ловћенске црквице на исти начин објашњава и Ње тошцев секретар, Милорад Медаковић, „Владика, каже оп, желијаше да се његов дух налази и вије на оној висини, те да лакше прелијеће и погледа по осталом Српству, којему је улијевао љубав к својему роду и да свети Косово". „Владика желијаше ла и ма оном свијету ради за своје Џрногорце п за све Српство.

У свему Његош је генијални слободар. „Он је створ од једног комада" (И. Секулић). Његово дјело, политичко и књижевно, у пјелини служи остварењу широке југословенске мисли. Зато су непријатељи наших народа у оба свјетска рата настојали да умање његов духовни утицај и његов значај: у првом су му скину“ ам кости с Ловћена да би на истом мјесту подигли споменик сво јих побједа, а у другом су му то. повима _ рушили гробницу, у чему их је спријечио револтирапи апел из Цетињског манастира. Кроз све буре и ломове па. ше историје Његошево дјело је зрачило пи надахњивало најдубљим патриотским мислима и о сјећањима. Његову вриједност и животворност најбоље су осјетиан партизански борци у овом рату. Његов“ „Горски вијенац" бпла им је најомиљенија књита 7 она која се највише читала. њему они су налазили највише подстицаја да морално и физички истрају у непоштедној борби. Зато је послије ослобођења и дато достојно признање великом пјеснику. Прослављани су му ју билеји, издавана дјела више него икада до тада, снимани филмови, рестауриране куће, родна и владалачка, и претворене у музеје, многа мјеста у којима је повремено живио обиљежена су спомен-плочама и прије свега оправљена црквица на Ловћену, који он, и само он, оличава читавим својим бићем. Тиме је и за нове генерације спасено оно што је Његош створио и сачувана реал ност и истина о њему да би се правилно доживјело и схватило његово дјело, које за нас пред ставља наше највеће и трајно духовно благо, веће од сваког при видног, _ заводљивог, и момента хног материјалног богатства.

Саво Вукмановић

КЊИНЕВИРНОВИНЕ [0

Јосип КОСОР

Писма Јосипа Косора

ОБЈАВЉУЈЕМО ТРИ ПИСМА ПОЗНА. ТОГ ХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНИКА ЈОСИПА КОСОРА ПИСАНА АОБРОСЛАВУ РУЖИЋУ, ПРЕДСЕДНИКУ __ СРПСКЕ__ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ.

ОРИГИНАЛИ ОВИХ ПИСАМА НАЛАЗЕ СЕ КОА ИНЖЕЊЕРА ДРАГОСЛАВА РУЖИЋА, КОЈИ НАМ ЈЕ ЉУБАЗНО ОМОГУЋИО ДА ОБЈАВИМО ЊИХОВЕ ПРЕПИСЕ.

Минхен, 2811. 1908.

Каулбахштр. 46. П Многопоштовани тосподине! Охрабрен Вашим цијењсним од-

говором на госи. Бранка Попови-

ћа, шаљем Вам своје сабране радње за Српску књижевну задругу.

Прва моја молба на Вас мнотопоштовани господине предсједниче је та, да ми извините, што не

шаљем ствари преписане ћирили“_.

цом. Неизмјерно много труда стало би ме преписивање, које је цначе моја друга смрт. Будите ми наклони, па одредите, да се препишу. Јамачно је сувишно, да Вам саопштавам своје мишљење и осјећање: да ми је Србија мајка, свијетла и силна нада Балкана, једнако драгом домовином каа и Хрватска,

На папиру. сам написао слијед новела, У „Црним гласовима" нумерирао сам на задњој страници како теку по вриједности.

Дрим, да ће се дати саставити ваљана збирка, што радо препуштам Вашој увићавности.

Брзо рјешење и одлука Ваша

користила би ми веома, ну ја сам унапред увјерен о Вашој блазонаклоности. _ За мене ће бити преголема радост, ако се будем могао приказати смерно својим радовима српском народу, јер ће народ лако препознати сина из Далматинског загарја, тамо од другог Косова поља.

Препоручујем Вам се тосподине предсједниче најтоплије одани

Јосип Косор

Мимтхен, 12/11. 1908. Курфирстенштр. 2211

Многопоштовани тосподине!

Хвала Вам особита на дојављењу гледе мојих ствари, ну опростите ми што Вам опет пишем, ну жода ми меће перо У руке, 7

Јрије седам мјесеци поднесох молбу Земаљском одбору за Земаљски сабор у Задру, за подје. љење штипендије у сврху штуди“ ја, и мното тосиоде заступника обсћа ми свој заговор.

Седам мјесени чеках, све наде уложих у то, п у чекању моралних мука прекратих живот јамач. но за пет година, и номислите, данас ми јавља карта, да ће ми бити подијељена потпора од 100, сто круна! 1!!11)1!

Какво разочарење, какав ударац за мене, који немам ништа. пи више ово вријеме проживјех у Монакову од нада и дугова. |

Литерат у Хрватској је презрен, потову онај који нема наслова чиновничког и који је тако дрзовит те хоће своје перо да употпуни опсежном спремом у тубђини. „Ну ја имам толико поноса да им данас брзојавим, да се одричем тих 100 кр., нека њима подаре душевне сиромаке.

Опростите ми многопоштовани господине, да Вас на овај начин упознајем са својим положајем проклет да је мој удес.

И оваке прилике нека ме побу. де на даљњи рад!

Ја упирем очи сада у Београд, за који сам увјерен, да је чист од оваких предсуда те да цијени искрено неро и сиромашних књис жевниха.

__Будите ми добростиви и покло. њени па одредите да се пожури одлука о мојим стварима, јер ми је у Монакову једва могућа сгзистенција. до 1/4.

Буди премуштени Вашем избо,

, које мовеле да се одаберу за Српску књижевну задругу.

Са особитим почитањем и срдачним поздравом

Јосип Косор

Минхен, 1614. 1908. Адр. Курфирстенштр. 2311 Многопоштовани господине! Уверен. сам да. ћете. ми опростити, ако Вам моја писма досађују, Пошто сам без средстава, без цигле паре и пошто овај месец живим на дугове, то Вас лепо молим да ми дојавите, могу ли се чему понадати брзо из Београда,

То је мени нужно знати, а да могу према томе удесити своје живљење — своје торко живљење.

Усудио би се ставити један предлог. Ако ми се не може никако друкче помоћи, не би ли се мотло посудити окле на рачун будућих хонорара.

Молим да. провидите.

Са асобитим почитањемћ и срдач. ним поздравом ;

Ваш одани

Јосип Косор

Ава писма Симе Пандуровића

У ПРВОМ Пандуровићевом писму реч је о његовој књизи „Дани и ноћи“, која је изашла из штампе 1912. године. Њу је Јован Скерлић похвално оценио и о њој, између осталога, рекао: „Са пригушеном тугом им са горким задовољством чита се ова књига меланхолије живота, у којој се, са прелива њима модерне душе м са јаком личном нотом једног оригиналног песника, певају вечите ми просте истине људског срца, оне које су певали још индијски песници Веде, као што их певају и најпарадоксалнији модернисти: да је цео живот плима и осека, клаћење ше талице од радости до бола, фаталан пут од колевке до гроба, и један кратак и будан сан у вечи тим смењивањима дана и ноћи."

Аутори су, у оно време, сами издавали и продавали своје књите. И поред овакве Скерлићеве '0пене, Пандуровић није могао да прода своју збирку песама да би покрио штампарске трошкове и зато се н обратио министру просвете за помоћ:

Хруто Пандуровићево писмо писано је за време [ светског рата и износи тешко стање у Ср бији. ·

— Господину Миннстру Просвете пи Цркв. Послова.

Част ми је замолити Господи на Министра да, према мишљењу Глав, Просветног Савета ПБр, 8710, од 7 априла 1912 године, из ВОАЈГ донети одлуку да Министар. ство Просвете откупи извесан број примерака моје књиге „Да ни им ноћи",

У Београду 10 априла, 1913,

Сима Пандуровић

Министар просвете, Љубомир Јовановић, на полеђини овога пи сма написао је својом руком: „ОА Аучујем да се, према мишљењу Главног Просветног Савета, по цени од 1.530 дин. откупи 150 ко, мада књиге „Дани и ноћи", и ис мтлати из 1 позиције 62 партије о вогод. буџета".

По признаници од 13. априла, те године, Пандуровић је за сво“ је књиге примио на благајни Ми. нистарства просвете 225 динара.

ПЦ

— Господину Министру Прос вете и Шрквених Послова. 0.

Годину дана сам на војној дужности, са јако умањеним при“ ходима и знатно увећаним расхо дима.

Принуђен тешким материјал Ним околностима у којима се на лазим са својом породицом у воме рату, част ми је замолити Господина Министра Просвете и

рквених Послова да изволи на: ћи начина да ми се, с обзиром на материјално стање у коме се на лазим, а из кредита и извора на мењених помагању писаца и пос традалих у овоме рату, долели једна помоћ од три стотине АИ нара. У Ваљеву

3 августа 1915 год. —_ има Пандуровић

писар Министар, Просвете и Цркв. Послова

Маставак на 1, "страни

|

| |