Književne novine

ТРИЂИНА

"ОБНАВЉАЊЕ ВРЕДНОСТИ

Наставак са 1. стране

: Мо Је потврђивање националне приза са Ано развијање националКиша ти суштинска. одредница саи социјализма у његовом новом пр устројству, како се тврди и ис-

Беда У овим дан , онда. је логично и праведно захтевати да се то исто начело примењује на све и користи од свих југословенских народа. Наиме, сматрамо да Фе охратова. и социјалистичка начела треал зајамче права Срба и свих народа

Ј 2 живе у својој матичној републици и држави, да слободно испољавају при падност својој националној култури у цеАмни и користе је у свим њеним садржајима и'оолицима. Наравно, на доследним самоуправним начелима и са одучним отпором било каквој антисоцијалистичкој те жњи и централизму, било чијем праву на очинство и монопол. Јер, таква културна права, природна су права у нашој цивиАмзацији и она не могу бити ускраћена ни у једном демократском друштву.

Други битнији моменат нашег културно-историјског тренутка, и са дубоким и, убеђен сам, трагичним последицама на будућност култура у југословенском простору, јесте порицање и потискивање југословенства као тежње за заједништвом. Не бирају се средства да се идеал неколико генерација морално и историјски порази. Реч је не само о негирању југословенских традиција, него код многих и о потискивању и оспоравању југословенства као вишег интернационалистичког 06 лика друштвене свести у југословенским земљама, свести о вредности зближавања. и уједињавања свих стваралачких моћи југословенских народа на основу равноправности и међусобног поштовања, свести о историјској, егзистенцијалној узајам ности и плодотворности међусобних утица ја и прожимања, свести о условљеностима. наше слободе и заједничкој, неминовно истој судбини док нам је до слободе, достојанства и социјализма стало у овом свету крцатом несагледивим злом и силама поробљавања и уништавања. Поништава се оно што је у култури спајало и уједињавало југословенске, посебно хрватски и српски народ; цепа се заједнички језик, та несумњиво најкрупнија заједничка тековина у културној сарадњи Хрвата и Срба; поричу се све сличности и узајамности; подвлачи се и велича оно што нас разликује и раздваја.

А идеологија ослободилачког југословен ства, прожела је све националне културе југословенских народа, нарочито српску и хрватску, и одредила многе њихове идеј не смерове и исходе. Читави културни, . књижевни и уметнички покрети су зајед_нички; многи духовни садржаји не могу “се разлучити без поништења или лажи. бројне истакнуте личности, стваралаштвом су се уградиле у културе друге нације... Сви су умни људи југословенских народа поштено, с најплеменитијом намером тежили зближавању и узајамности, издашно се отварали утицајима, уклањали елементе раздора, нудили себе без остатка југословенском идеалу. Те огромне моралне тековине и демократске вредности које припадају и српској историји и култури, уложене у темеље југословенске заједнице, данас се у корену и мотиву оспоравају и обезвређују. Оне су чак постале хипотека политичког срама и заолуда, посебно хипотека историјске кривице срп-

ског народа (...).

А није тешко уочити један закон ко-

лективне психологије и историје: блиски лдижују, 0-

нај 1 ако не настоје да се У У борби за разликовање неминовно

Ј мржње, шовинизам, раскол, У ложе пао од мржње, шовинизма и раскола, народа етнички, историјски и културно даљих и далеких. Човек Каин, прво је убио брата. Авеља, није без разлота записано у књизи постања (...).

српски интелектуалци м

Мпркос свему, стране ти имају све људске разлоге да 1 оним најбољим м преовла-

ану верну г Мин“ традицијама српске у уре. “ тој култури, никад се није загасила 57 и моћ да се мисли и дела увек У о ћ историјском усмереношћу свог народ . А; а кле, ослободилачки им ман пе винња Ши какве привремене идеологије и са Је цијалне и моралне агоније, клонућа

еју да нас скрену од

"спућа око нас, не см а сине као суштине културе.

аступања „ис О ф Не оеноја разлог који може да нас по кодеба у борби за слободу им достојанство човека и његове мисли. Никаква искуше“у муте тежњу за золи

лам по ша не треба да нам 1 Ј Јо тј прожимањем и уједињавањем са свим "југословенским, балканским, ев-

ропским културама смо на мржњу одтоварали мржњом, на лажи лажју, на проваЧни је Иви“ ки и назадњачки дух својим провинцијааизмом и својим назадњаштвом, ако бисмо на србофобију узвраћали хрватофобијом и осталим фобијама, ако бисмо исполитизоваћди и национално-пропагандним. циљевима и политичким борбама за. власт и место око ње усмерили своје културне установе и јавне делатности, ако бисмо са чинили било какав савез са мана који смеју све да кажу, ако бисмо се окорили људима који мисле да имају права на све, ми бисмо умрли као интелектуалци и ствараоци, Национална култура која на лажима и опсенама. полупросвећеног пука заснива свој друштвени утицај, и мржњом према другом народу служи једној држа-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

Ако би

· воборачкој идеологији и националној оли-

гархији, таква „култура" не преживи своје творце; она умире са својим барјактарима. Ми одбацујемо националистичку идео» логију у култури данас, ту идеологију егоизма и агресивности, нетолеранције и кодективне глупости, зато што су идеје мрж ње других народа, насиље над туђим вред ностима им посезање за њима, обезвређење другог, пристајање на локалне, регионалне, партикуларне критеријуме и мере, дубоко страни оном ослободилачком, хуманистичком и трагичном бићу српског наро да и његове културе, Тај је народ потврдио себе највишим моралом и слободоумљем у светској заједници, у два светска рата улагао нештедимице себе и у европску слободу и демократију, са заносом и убеђењем се уложио у светски социјалистички покрет, имао очи, слуха и памети за сваки нови стваралачки глас у европској и светској култури у последњем столећу, био, у целини посматрано, увек на страни напретка. И како бисмо ми данас смелим и могли да стварамо, мислимо, снеБамо супротно, неамбициозно, приземног Ми не пристајемо на националистичку идеоло гију и зато што је то идеологија бтрократске државе и власти, па културу, науку и уметност потчињава својој прагми и својим интересима, поништавајући ства. ралачку аутономију културе, награђујући своје следбенике мрвицама власти и привилегијама које понижавају ум, машту, достојанство. Напионализам, као што видимо око нас, уводи у културу политичке и субјективистичке, дакле пролазне садржаје и критеријуме као примарне садржаје и критеријуме. А култура у бити ре-

ВУК И ДОСИТЕЈ — ДВА СТОЖЕРА СРПСКЕ КУЛТУРЕ

шава егзистенцијалне проблеме људске, она се мучи са космосом и вечношћу, свла дава смрт и стваралаштвом обележава тра јање човеково. Ми, дакле, одбацујемо националистички и шовинистички дАуУХ и про лазне и локалне преокупације, управо са становишта људског разума и оног вишег смисла, постојања,

(...) Ако наше друштво има разлога за велику забринутост, а сматрам да има, рекао бих, у тој забринутости и на њеном врху, треба да буде и ступањ стваралачке слободе и социјалистичке демократије, ус лови и могућности науке, истине и морала. Ми смо још далеко од правих стваралачких слобода и могућности за суштаственије истине о друштву и себи.

Интелдектуалне снаге у Србији, у целини гледано, још немају правих могућности за јаче позитивне утицаје на развојни смер друштва; оне се често и олако политички проказују, морално обезвређују чак и да брину за судбину народа и своје културе. тешко да је данас нешто прече од стварања услова нашој науци и умној снази да проналази праве путеве у овој неизвесности и уграђује себе у општи напредак друштва (...).

Време без наде не постоји као историј ско време; а историјско време је оно у коме се дела и ствара за будућност. Људи и епохе које се нису уложиле у будућност, не постоје у памћењу живих. Порелак који лишава људе одговорности према будућности и моћи да за њу раде, умире заједно са његовим творцима, Пре неки дан, један наш умни савременик лепо понови ону општу истину: „наде су везане за вредности". Треба, значи, прво именовати опште вредности.

То обнављање и именовање вредности, природно је очекивати да настаје из културе. Само из ума и маште народа, слобод ног и етичног ума и човекољубиве маште, могу да се обнове порекнуте и створе нове вредности и идеали заједнице. А за тај циљ је неопходно сједињење п организовање целокупне умне и моралне снаге народа.

Тај се задатак не може дуго уцењива-

ти непостојањем повољних услова, Јер, с

давно се зна, мисао се рађа ш у тами. За велику мисао и истину, ОД Сократа до овог трена, мало, сасвим мало било је повољних услова. Противник сам нашег траАиционалног менталитета и вештине изговора историјом и објективним условима. Ту вештину треба великодушно препусти ти пораженима. Упркос свему, хоћу да верујем: наш значај и улога у друштву је, на концу конца, ипак у мери наше даровитости, снази наше истине и знања, висини нашег морала. И спремности на жртву.

Ако нешто разумем историју, рекао бих, наш је народ највише могао и постигао кад је од себе највише захтевао. Свеједно што су људи у нашој земљи обу зети потрошачко-егоистичком сврхом прсгреса, п приклонили се многим лажним потребама и пролазним вредностима, ми имамо моралну и духовну подлогу да истакнемо нови редослед општих вредности, да подстакнемо тежњу за општим кудтур ним и моралним препородом друштва.

Сумња ми пресеца залет, признајем.

Могу ли се данас, и у нашим приликама, успешно понудити замене постојећим лажним и пролазним вредностима, може ли се било шта учинити што стихију непросвећености скреће ка вишем смислу духовности Не знам. Можда м није могуће. Али зашто једино успехом као нисходом делања и стварања, хранити надахнуће, мотивисати чин културе2г Тим пре што бит културе стоји ван мера корисности и трајне успешности, Култура је непрестани напор у неизвесност п изузетност; највиши смисао јој је да смрт свладава и у времену људско чини вечним. Неуспех оног нижег и превасходно идеолошког просветитељства је у заблудама о не прекидним и мерљивим користима од кул туре и њено свођење на функцију средства, на разлог пратме (

При том, сматрам, имамо све разлоге да се одлучније ослободимо неких инерпијских обузетости прошлошћу. Садашњица

нас прогнала тамо. Наша се мисао мота по гробљима, тори на поразима, Уместо да прошлост својим живим и трајним вред, ностима обогати садашњицу и буде надах нуће новим делима, ми се у историју укопавамо по некаквом егзистенцијално фаталистичком пориву. А време је брже од светлости, Морамо ипак одлучно кренути напред, у сутра.

Ми припадамо народу коме је лаковерност коб. А наше доба, наша цивилизација, има неограничене моћи опчињавања илузијама и привидима. Да се не пристане на обмане и привиде мора се, изгледа ми, по старом: од себе и живота много захтевати. На српском тлу, данас само за себичњаке и подлаце не поставља се питање: шта смо спремни да жртвујемо култури и будућности, да Светозарева Србија на истоку буде Србија у читавом свету (..«)-

Предлажем, дакле: опет људима будити нову пи велику наду. То је верујем, нај лежи задатак савремене културе. КУлТУра је ту улогу у свом изворном мотиву понела и вршила је у свим добима им народима. А да би У нади што мање било обмана, мора се уважити искуство и домаће новије историје: нада заиста не сме искључити сумњу, нити (било како да 38мени и потисне мишљење. Треба, дакле, наду, сумњу, мишљење, доводити у СКАЗА који дух човека и народа чини стваралачким. Добрица Ћосић

„КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“ ОБЈАВЉУЈУ ИЗ. ЛАГАЊА КЊИЖЕВНИКА ДОБРИЦЕ БОСИБА, ПРЕДСЕДНИКА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ, ИМ ЖИВАНА БЕРИСАВЉЕВИВА, РЕПУБЛИЧКОГ СЕКРЕТАРА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ и КУЛТУРУ, ПОДНЕСЕНА НА РЕДОВНОЈ годишњој скупштини ска, изводе из Свог ГОВОРА ИЗАБРАО ЈЕ ДОБРИЦА О. СИћ, А АЗЛАТАЊЕ ДРУГА БЕРИСАВЉЕВИЋА ОБЈАВЉУЈЕМО ПРЕМА СТЕНОГРАФСКИМ БЕАЕШКАМА, ИНТЕГРАЛНЕ ТЕКСТОВЕ ОБЈА. ВИЋЕ „ГЛАСНИК СКЗ“, БР. 5.

__ЕМАНЦННАЦИЈА__

(РИСКЕ КУЛТУРЕ

ПОПУТ друга председника и ја се колебам мало да ли да говорим као задругар или уз позиције своје сопствене функције коју дневно вршим. Вероватно ћу попут њега, али врло кратко, јер је време поодмакло, говорити помало на: један а помало на други начин.

Ја бих прво хтео да кажем да код овог пи• тања језика о коме се данас повела једна за-

тпимљива · дискусија, очигледно бесперспектив-

џа. са становишта. данашњег завршетка, дакле гитања језика па до многобројних других литања која:је апострофирала особито реч пред“ седника: друга Ћосића, ми имамо потребе м чак је; нужно о. томе водити озбиљне разге• воре и расправе. ..

Друг председник је поставио нове смерове и меторијски значајна питања у време у коме н други постављају та питања на сличан или други начин и дају различите пли мање нап више идентичне одговоре, Мислим да митања запста јесу значајна и крупна, али да за одговоре на: њих треба далеко темељитије, рекао бих, са више интелектуалних шанси од ове кеју пружа вечерашњи разговор да се сретнемо и да: разговарамо.

Мислим да је веома добра – иницијатива Сепске књижевне задруге и Као члан Управног одбора ја сам је подржао, да се и питаве језика Као једно значајно научно, крупно политичко и национално питање, са свом 03биљношћу, на начин како то доликује науччим институцијама које су позване на разговор и културној институцији са таквом традицијом и угледом какав има Српска књижевна задруга, да се расправи, Мислим да би и нека друга питања о којима је овде било речи било у програмским излагањима или у дискусији таксђе вредело прво озбиљно фиксирати, потпуније и темељитије; а затим утврдити начин и место на коме ћемо и о њима разговарати,

__.Хтео бих да кажем да из извештаја а им као. члан · Управног одбора, као функционер који се.на други начин сусреће са иницијативама Српске књижевне задруге, видим, видео сам и сматрам да су од најбољих платформи ипак. најзначајније конкретне иницијативе н највећи допринос чине они резултата хоје смо остварили и, они које смо као најнепосредније велике културне теме и подухвате уписали у свој програм. Мислим да је већ и досадашње искуство показало да те иницијативе, те теме и та питања имају шансу и подршку и мислим да. би тим путем Српска књижевна задруга, разуђујући и подручја, и тематику и групације интелектуалаца као једна велика иптедектуална заједница требала да тај пут следи и да тим путем иде,

· Ми имамо ситуацију да је све оно што је Српска књижевна задруга и та велика интелектуална заједница око ње иницирала а што је улазило и што се подударало са Биталним интересима еманципације националне културе српског народа и општим програмом културног развоја чији се резултати, ма ко лико били незадовољни њима, не могу тако лако довести у питање — добијало подршку и мислим да ће је и даље добијати. То, уосталом, и нскуства из последњих година. када је тих пницијатива управо од стране Српске књижевне задруге више, а н њених обавеза на другим местима установљених програмима културвог развоја, најбоље показују. Мислим да бисмо тим путем занста требало лаље да сарађујемо са другим факторима културне »0литике и са бројним институцијама које још писмо укључили у овај велики посао, за кеји се зове еманципација српске националне културе пи њено повезивање са свим националним културама које имамо на својим просторима ми опим културама изван наших простора за које по виталним, традиционалним или #0вим облицима културног развоја имамо интереса да сарађујемо,

Свидела ми се особито она интонација ко• ја —-и као задругар ћу се за њу залагати, поред значајног истицања. (а то је баш један велики. посао Српске књижевне задруге) пеопходности доказивања. нашег сопственог нашноналног идентитета и интеграције старих вредности у нове токове модерног друштва, традиције која је ту осведочена и доказано постоји -— пледира за сарадњу. Мислим да би било врло погрешно ако бисмо чињеницу да у интегралном бићу нашег народа живе значајни делови других народа, југословечских и других суседних, и обрнуто, да значајни делови српског.народа живе у већим целинама наших „југословенских народа, ако бисмо ту чињеницу „искористили, мли, боље речено, ако бисмо. насели тенденцији да та чињеница бу• де јабука раздора. То би била веома погрешна политика, рекао бих, испод нивоз традиције Српске књижевне задруге. Мислим да је пледоаје који је овде од почетка дат, а то је да на мржњу одговоримо сарадњом, а на фобију конструктивном иницијативом, најбољи пут како да те, околности, које су наше псторијске пи неминовне околности, кскористимо у интересу повезивања култура и народа.

Најзад, има веома много великих нашпоналних послова у нашој сопственој средини. Ми смо, постављајући · своје програме културног развоја па крупне сопиолошке и културпио-социјалне промене у бићу Србије и српског народа, наумили, заједно са значајним бројем кацлонааних, културних по политичких ппсти= туција, да додамо лопту, да пружимо шансу, да гозовемо На велике и мале, али корисне националне послове у култури, све веома царасле интелектуалне. снаге у овом друштву. Мислим да. је Српска књижевна задруга већ програмом којег се подухватила, и новим могућностима које,су наговештене, на добром путу да се управо одазове на ту иницијативу и. ја бих се заиста залагао, а мислим да ће то бити став највећег броја задругара, да се таква иницијатива и помогне и подржи, Мало је таквих националних _ културних институција, таквих комплексних ин компетентних као што је Српска. књижевна задруга, које могу толико много помоћи инишштјативама, могу их осмислути ни дорадити, Мислим да би била огромпа штета кад би се таква институција, мање него што, је.то могуће и што њене одговорности. пред националном културом претпостављају, кад би се она мало томе одазвала. Живан Берпсављевић