Književne novine

Мирјана Стефановић

ЗУЈНА ЗОЈКА

Боже, ти ме саклони мисли о васионца (из познате хришћанске молитве)

ти си златна

хладна

зладна

ћутна будна шапутава бујна рујна претолема разблућена сита врела ти си гола изваљена на Ничему — тврдој стери саму себе обљубљујеш јао, Зојка ознојена Звездо Данице

шта је Земља Зојки

под сисом је твојом младеж мрва — зрнце што ти смета, тај младежић у твом зноју то ми зовемо планета

шта сам ја Земљи и то ништа ~ смећа. тачка за мене је преголема:

не могу га опасати не могу та упознати док живим

не могу га обделати не мољу та усвојити за дана

свога

не могу та оплевити нит та могу надвладати до мрака

свога

само мољу настрадати само моту опевати

у ноћи

само моту нађубрити у смрти

својој |

тај твој младеж Зујна Зотка, вечита

Зојка саму себе рађа

камење у твоме телу, харфа црева, језик немир црна плућа, суров север, у желуцу вреле масе предебела вечна Зојка облапорна таласа се

<>»

о 2

Зојка ужива

милујеш се, пипаш, зевам, па. се теглиш, запевушиш, развичеш се — сељанчура проваљаш се — псић у трави и смејеш се, палац сишеш, под пазухом ти се њушиша, чачкаш прсте, пишаш, пљујета = пева црево, језик цокће, зуби шкрипе, жиле трепте, пулсирају црне јетре,

једра црне галије,

крв ти кола по плавети млазом прејака

Зојка Зујна, Зојка, Зојка, моја матеро

(налакћен на писаћи сто купљен у продавниседећи У ста~

ја медавно пи Словенијалее, свом тесном двособном ну на Новом Београду, на периферији Европсв, тог малог континента који излазци из моде, без реалних мођућности да утичем на токове било планетарних, било екстрапланетарних збивања) стрепим само каткад зној твој допре до мене

воњ сурови до ноздрва

ја се престравим

дрхтим — твој ми младем смета, теби младеж, мен' планета велика

џи не могу да дочујем

ни да разумем

како куца срце твоје

твоје, Зојка, — срце Света,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

(атпрични роман

Иван Кушан: „ТОРАЊ“, „Коло Матице хрватске“, Загреб, 1971.

МОДЕРНИ РОМАНИ су, није потребно по-

нављатн и опширно образлагати, _ најчешће конструктивистичке природе. Сатирични романи су, међутим, редовно конструкције, у још већој мери него остали жанрови, јер се увек заснивају на дистинкцији између бСуквалних значења слика и ситуација, и њиховог смисаоног еквивалента, онога што сатирична ромаческна прича имплицира. Управо је због овог момента Иван Кушан, чији смо сатиричарски таленат до сада само наслућивали у неким новелама („Мој пријатељ Пет", на пример), морав при структунрању свог новог романа ла има у виду све битне особености сатиричне прозе, као и различите опасности што вребају писпа који жели да сатиричким литерарним средствима покаже наличје појединих видова савременог живота, Он је настојао, и углавном успевао, да избегне најчешће и највеће опасности које маме "сатиричара, било да су у питању замке упадања у самозадовољну хуморну лакрдију, било прихватања бритког и сладострасног памфлетског тона, било, пак, невоље заузимања позиције умудреног патетичног тумача нарави и друштвених проблема. Од поменутих и неких других опасности Кушан се пре свега заштитно одређивањем профила. и: места главне личности, мотивишући њеним профилом остале елементе романа.

= фунак романа „Торањ" није никакав пронни-

љиви аналитичар. који би рендгенским оком продирао у извитоперености и наличја нашег живота, него један од невољних интелехктуалаца из провинције, какви се ни у стварности могу срести у свим нашим градићима, Оп из дуга времена, кафанске чамотиње, самоироније и личних комплекса узима улогу шалоз“ биљног летописца свога града, у овом случају извесног панонског Доњег Сурковпа, и, из разли читих углова, запажа, бележи н коментарише атмосферу, збивања, проблеме и потребе, Писац је оваквом јунаку омогућио да посматра свет час озбиљно и трезвено, час злобно и зајелљиво, Да гледа са стране или да учествуве у абивањима, да се солидарише или да протестује, да моралише или да скандализира, ла стално буде помало олседнут комплексом импотенције — све до тренутка кад ће паћи мир у оствареном контакту са једном од првих градских дама. Роман се и завршава оним тренутком кад јунак-приповедач бива излечен од комплекса и кад више нема потребу да чини оно што је неопходно за сатиричко сликање» да хиперболише, провоцира, п да, у повременим „припитим стањима, реалистичке епизоде ставља у помало извитоперен и апсурдан контекст, Уз то, аутобиографска форма романа са оваквим јунаком омогућила је мењање тона приповедања, а такође и промене степена реалистичке уверљивости и бурлексности. Писап је једино тако могао да се у потребној мери дистанцира, како би омогућио склад реалистичних и бурлескних сцена.

Кушан је оваквим профилом субјекта на. рације смањио потребу ипсистирања на животној уверљивости | помало конвенционалне параболе о гигантском торњу који политички утицајна личност подиже на градском тргу, и о одушевљењу које се тим поводом ствара иако сврха торња ником није јасна. Алегорична прича о торњу само је окосница романа, а много су важније од главне нити бројне епизоде, јер су У Њима нашле места многе појаве и психолошки типови који, директно или подтекстом, указују и асоцирају на друштвене ни моралне проблеме нашег времена и под небља, и на многе извитоперености у овим 06-

ластима. Малограђански дух, провинцијско по-,

лнтичко моћништво, лажни алтруизам, изневеравање етичког смисла неких професија (врло занимљиве епизоде о гласовитом новинару, или о новопеченом сликару), проблеми националног карактера, примитиван однос према културном наслеђу — само су неке од мноштва тема које се у вези са грађењем мистериозног торња постављају. Поред јунака романа, који исписује „љетопис за разбибригу", како писац у наслову квалификује роман, У „Торњу" упознајемо још неколико личности које се памте, јер су типизиране и врло пластично дате, конпипиране, како то сатиричари најчешће ра: де, да истакну у хиперболичном степену особину Којој писац жели да се подсмехне ил" ла је осуди. Најрељефније и са науслелијим елементима карнкатуре дат је Лик примитивмог градског оца Милана Габоње-Цуце, а успели су и ликови пензионисаног наставника франпуског језика Петра, који у говор стално уноси француске фразе а никад није био у

"Франпуској, и жена које не знају француски

али знају цене одеће у париским трговинама, затим лик Роњца, који држи смешне полити-

КРИТИКА

АРАГОМИР

ИВАН : 51: БРАЈКОВИЋ

КУШАН

чке тираде, и старог Игњаџа, опседнутог про“ блемом заштите у случају рата, па Анкице ко“ ја због васпитавања преко илустрованих жур“ нала, а ради посла, бива суложница импотент“ ног моћника, до осталих занимљивих ликова.

И другим компонентама, а не само оригиналним јунаком-приповедачем, Кушан је сачувао своју прозу од ироничпо-озбиљног рас“ прављања и тумачења. Добро знајући да у са тири нису важни само садржаји и значења, већ, много више, начин на који се садржаји лају, он је настојао да на различите начине своје алегоримчно-сатирично причање учини ди“ намичним, да мање анализира и мелитира, а више да занимљиво прича. Уочљиво је да Је његова проза богатија и пнтересантнија на местима где доминира духовито излагање, до“ бро нађен детаљ, успела инсннуација, суочавање липа и наличја неке појаве, пего тамо где се температура повиси, где се писац мало загрине гневом или нетрпељивошћу. (Ове дру“ ге врсте места је, истини за вољу, мало. Кушан уме да се користи својим искуством новелисте, уме да нађе детаљ који, У дијалогу или у узгредној опаски, осмисли по оживи нарацију, Са изузетном вештином 1 проницљи“ вошћу он се попграва значењима, и терминима, прави духовите алузије спајајући озбиљну страну проблема са жестоким вицом и анегдотом, искоришћава — могућне _ вишезначности, као на пример у успелој епизоди о сликару нанвцу да хуморним размишљањем _допу“ њава бурлеску (,... Нема нанвца што је Панонац, Французи су лук и вола према нама и падају на дупе кад ми с нашим примити“ визмом опалимо усред Париза"). За разлику, дакле, од великог броја новијих сатиричних прозних покушаја у југословенским књижевностима, Кушан је обогатио своју прозу заступљеношћу мноштва тема и проблема и читавом лепезом сатиричких књижевних поступака, од хумора — који би, да није интелигентан и духовит, могао за сатиричара да буде и знак духовне тромости — па до јетке сатире, којој се прорачунато најчешће не до звољава да буде памфлетски“невна и искљу“ чива. Да на крају лоламо: Кушан уме да своје сатирично приповедање испуни актуелностима и акутностима, али и да му омогући оно што права сатира мора да има, димензију универзалнијих значења.

Чедомир Мирковић

Простори лирске емоције

Драгомир Брајковић: „ВЕЛИКО ПУТОВАЊЕ“, Матица српска, Нови Сад, 1970.

ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ је један од оних песника млађе српске лирике који понајвише пажње обраћају мелодијском распростирању говора, односно звуковној димензији песме. емотивно доживљавање света је, међутим, основна побуда његовог певања. Из тога произлази извесна интуитивио-емотивна утемељеност ових песама. Такво певање такође подразумева извесну укрупњеност, усмереност ка битним емопијама, Отуда потиче и његова кореспонденција са романтичним лпрским наслеђем, и то превасходно оним које обухвата такозвана „стражиловска линија".

Његов најзначајнији лични удео осећа се управо у лирским валерима н иманентној лирско-мелодијској вредности оствареног певања. Његове песме као да захтевају гласно читање. Њихова егзистенција се најпотпуније изражава у говору, јер се оне тада узносе над текстом (трафијом) као мелодија над партитуром. То, истовремено, знази п ла су оне отворене према много _ широј публици но што је читалаца, прожете из-

публика

невидљива, само чујна

весном реторичком потребом која полразумева

авуковно-смисаони _ говорни контакт између беседниковог и слушаочевог субјекта.

Заустављајући се над извесним поводом, атмосфером, емоцијом, интунтивио-емотивним сазнањем или доживљајем, песник га доводи и фокус својих стваралачких моћи. Компарирајући присуство и значења властитог бића са уоченим бићем или појавом, настојећи да та два присуства доживи и проникне у њих, он даје пуни размах својој интунцији и реторичкој способности, Мелодијско-лексичке ва. Ријације, настале при том „испитивању теме", задржавају своје битне вредности м у тексту. алној (шире схваћеној) верзији песме.

Ту је, међутим, све подређено закопитостима лирског израза и песпиковој моћи да их следи или да их превазилази, Мелолија језика, при том, овде није сама себи сврха, нити је ту реч само о васпостављању звучног рефлекса света унутар једне аутономне апстракције, каква је мелодијска апстракција, чак и онда када се везује за говор. Звук овде није апсолутизована категорија.

Мислим да би се могло рећи да је пут Брајковићевог песништва веома приближен о. ном путу који су уобличили најзначајмији лириши нашег ромаштизма. Ово тврђење не тре“ ба схватити дословно. Реч је о извесној комларацији лирског поступка схваћеног преко елементарних одредница, а не о компараџији комплетних духовних _ процеса, — непосредно стваралачких поступака нити њихових резултата. ћ

Брајковић је песник чији се израз и прео. купације и унутар једне тако широке струје каква је „стражиловска линија" и извесне друге њој блиске литерарне појаве потврђује сво“ јим исказом и преокупацијама као аутентичан песник, Његов досадашњи рад се може посматрати унутар извесног лирског полиједра којим би били обухваћени и јелан Настаси“ јевић, Растко Петровић, Ристо Ратковић и Милош Шрњански, ништа мање но Бранко Ради“ чевић н Лаза Костић, али се поређења могу чинити трвенствено на плану општих духов“ них одлика н Манифестација _ сензибилитета, па тек онда на плану конкретне лирске лдоградње, учења и уклапања у традицијом запртане путеве нашег романтизма и њему при“ ближених фигура српског међуратног модер“ низма,

Заокружене лирске и звучне слике, какве су у овој књизи понајвише „Словенска туга", „У бубњу матере", „Свети Никола", „Небеска острва" и „Мост", воде нас у непзмерне просторе лирске емоције. Њен интензитет пулси“ ра, као. и интензитет лирске остварености. Но, простор између читаоца н песме, тај чисти простор који увек изнова треба освајати, бива преброђен ни овладан магијом лирског беседништва. Долази до извесне замене планова. Успоставља се незаобилазни мост између читаочевог и песниковог бића, који воли кроз биће песме, То романтично тројство наговеште“ но је већ у самом стваралачком чину звуч“ ном споном, звучним ентитетом који је она песма, Претпо“ стављен слици песме и слици коју песма ствара, Као другим двема облицима њеног егзи“ стирања, он захтева, сада, да се планови 38" мене, Говор поново делује својим магијским вредностима, опчињавајућом мелодијом и про“ ширеном кореспонденцијом _ која настоји да надмаши границе разумског,

Спиритуалност овако схваћене песме је и“ манентна. Зато и ово разматрање, посвећено разјашњавању песниковог стваралачког чина и егзистенцији његовог певања, као по извес“ ном оквирном кретању његовог остварења У релацијама наше традиције и наше лирске са“ времености, није могло да се посебно задржи на слици песме и непосредним ана“ лизама њеног артизма, успелости и неуслело“ сти.

Ширећи, трансформишући и богатећи властитим искуством лирски концепт који почива на наслеђу нашег романтизма и међуратног модернизма, _ Драгомир Брајковић је песник чији напор доприноси васпостављању једног континуитета и, истовремено, лирске кореспон“ денције са оним што се из овог наслеђа из: дваја као незаобилазна тековина п есенцијална вредност. На ширем плану, Брајковић је ма оном току увек препознатљиве лирике која мири интелект и емоцију, чула и дуђа у 4" јем је средишту људско биће. Његова поезија рачуна на публику најразличитијег састава У афинитета, и то с разлогом. па овићева прва књига представља 368"

јан допринос савременој српској лирици " отвара доста озбиљних питања са којима Пе најпре морати да се суочи — и да потражи одговоре на њих — песник сам, у свом Да" љем певању. Његове пове песме, а нарочито „Слово о постању", уверавају нас да се 19 дине лирским одговорима на ова МА пи ања наставља с несмањеном ствар лачком снагом и надахнутошћу. ка а то — пред нама је песник који Уа ЦЕ лим јези више од оног што се доста А пажњом“ М приказа и најава назива али спој ба а колико његова поезија, У прв

Ју била достулна и „попадљива"“, она 3,

а Ц унутарње, духовно ангажовање читао

Срба Игњатовић