Književne novine

Милан Милишић

Предат

Љубави, љубави што као пјесак лежиш на мени

Кад бијах поносан и жељех те

Не имах ни тебе ни ишта од свега.

Сад, кад те имам, поносан нисам Мирно ми поглед пада на ретке Које откуцавају наша притиснута

срца Љубави, постоје ријеке Пролазност су други Помјешани са прошлошћу и | будућношћу.

Наше је да се дохватимо грана Које се сагињу И мјешају са затрљајима

И у трави наша су имена Лагана, без трагова И без сјенки

Ми из истине нисмо, ни из лажи Из других смо предјела, једнако

опасних И овдје не можемо остати “

%

-4а

% М Е" +

ДУМНА

Зајапурена у лицу, заручнипа вишњег Кроз тврд вјетар главачке срља, Подижућ, сприједа, мало сукње ушкробљене При ходу да не смета, да се не испрља.

Пење се сјен усплахирена Уз најближи бријег. И цвијеће гаси. Дошла си. Отишла си. То није био

дан.

Ја сам у твојој машти смирен.

~

Х

Погледај ову расивијеталу грану шљиве! Сјећаћу се овога дана по овоме Што ћу ти сад рећи, Ти знаш Одавно се већ спремам да напишем... „да Једно писмо. Дакле Изишао сам по киши да предам једно писмо на пошту — На лицу застале водене капи Пале су на под кад сам ушао Пажљиво облизао маркицу и љепило на полеђини Читко исписао адресу Осврнуо се јеланпут, двапут и Изишао на кишу

Ходао сам ни споро ни брзо Мислио сам о свему али највише о теби Јер у свему си ти и кад ме не слушаш А многе ствари тешко видљиве се прибрајају Сад их је мноштво. И знају наизуст Оно што једни о другима мислимо

Кретао сам се ни споро ни брзо Посве налик писму адресираном

з читко И упућеном обичном поштом, која Некад, данима, чека.

Киша је падала и поскакивала Прешао сам руком преко лица И као да је нека мрена сишла са мојих очију Сјетио сам се расцвијетале шљиве | коју сам Примјетио полазећи да предам писмо

И вратио сам се један комад пута Поскочио, дохватио грану

И зачас био засут латицама и

+“ | капима Које су злвојно трепериле на лишћу.

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ б

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

АОГАЂАЈ НА КОЊСКОМ ГРОБЉУ

Младен Марков

ОДАУЧИШЕ да убијеног Аврамескуа, богатог сељака кога је Басараба убио једне тамне ноћи, пребаце у коњско гробље.

„Одмах ћемо“. Сузним гласом рече Басараба. „На коњском гробљу има ископана рупа. Стрводер је спремио за краву. Рекао сам му да остави, То је изговор. Ловци ће, рекао сам, ићи на лисице па да смрад навуче дивљач, Рупа је велика. Преко њега ћемо краву пребацити. Никад нико неће знати, Кости ће им се измешати,. “

„Спалићемо га.“ Рече Молдошан.

„Кога>“ Запита Жура.

Басараба му се окрете целим телом. Унесе му се у лице. „Аврамескуа“. Рече,“

Жура је закључао врата канцеларије и пошао са њима. Осећао се као да га воде на губилиште, То више нису били Молдошан и Басараба. Њихови ликови у његовој свести попримише огромне димензије двојице непознатих који га воде у мрак, у доживљај колико занимљив толико опасан, Занимљивост је било нешто што је Жура потискивао из детињства. Опасност је била то. Она која држи мач над главом. Требало би већ једном да га шчепа жељезна рука, она рука која је власник оштре реке од које постаје око и шиљци гвоздени што му се забадају у табане. Жура је ишао у средини. Молдошан и Басараба су ћутали.

„Душе ми,“ прекиде тишину бојажљивим шалпатом Моддошан, „ако ме не хвата страх, такав страх још нисам осећао.“

„Кукавица си ти.“ Рече Басараба.

Скренули су у попречни сокак што води ка ледини, Иза ледине црнели су се далеки кукурузи.

„Хајде, пожури.“ Молдошан га изненади наглом од лучношћу. Ишао је брзо кроз мрак, за Басарабом и Молдо шаном. Охрабрујуће га је ухватио Басараба за мишицу.

„Сачекајте мало.“ Рече Басараба. „Ја ћу само по врећу и ствари, Тамо су код вектернице.“

Одвојио се и потрчао кроз мрак,

А зашто ја идем, опет сину Жури мисао, и ког сам се ђавола заинтачио са овима да сахрањујем Аврамескуа.

„Све смо спремили.“ Рече Молдошан док су прелазили пругу. „Брзо ћемо све завршити, брзо, јако брзо...“

„Шта сте спремили>“ :

„Петролеум. Изгореће и кости.“

Кукурузи зашушташе. Из даљине се зачу шушањ и бат корака. Молдошан чучну. Кроз кукурузе се видело небо. Молдошан стиште Журу за мишицу тако да га заболи. Жура трже руку. Обојица зауставише дах. На насипу поред пруге појави се огромна силуета Басарабе и зачас нестаде у ували. Затим се чу разгртање стабљика и његов тихи дозив.

„Ту сам.“ Изиђе Молдошан,. Басараба спусти на земљу врећу. Звекну нешто лимено.

„Шта је то2“ Упита Жура.

„Канта са петролеумом.“ Рече Басараба.

МАУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

Из вреће је извадио ашов. Пошли су неколико корака напред п стали. ;

„Овде.“ Рече Басараба и забоде ашов. „Молдошан, ти си кукавица. Зашто си се удаљио»“

„Нисам кукавица.“ Рече Молдошан. „Само мислим да је јако непријатно пипнути мртвог човека а поготово оног који је почео да трули.“

Басараба остави забоден ашов и приђе Жури. Пријатељски га поташша по рамену. Унесе му се у лице. Жура му виде само врх носа.

„Ти не би пријавио. Знам сигурно зато што ти је јасно да сам ја то случајно, а и сам према Аврамескуу ниси гајио нарочиту пажњу...“

„Говориш као гангстер.“ Рече Жура равним гласом.

„Хм... јем“ мислиш да сам такав»

„Охо“ Жура се усиљено насмеја. „Има времена за разговор. Засад, остави...“ у

„Мора да су га мрави начели.“ Шапну Молдошан.

Басараба раздражено баци ашов и приђе Молдошану, На сваки покрет кукурузи су шумели, шуштали. Басараба. ухвати Молдошана за ревере капута и снажно га затресе.

Окренуо се и опет наставио са копањем. На моменте је подизао главу, остављао ашов забоден у земљу и освртао се на све стране ослушкујући да неко не долази. Кости су му крцкале услед напора.

„Готово“ Рече напокон. „Ух, ала смрди

Молдошан се приближи рупи. Тело се није видело. Назирало се само одело. Забелео се џемпер при помицању главе. Молдошан зачепи нос и уста.

„Смрди.“ Рече и Басараба пригушено. „Како ћемо“

„Ашов. . “ Кроз шаку проговори Молдошан. А рупа није била дубока, Смрад је штипао и очи из којих су излетале сузе.

„Као да плачемо.“ Рече Молдошан.

„Можда ћете и плакати.“ Двосмислено ће Жура.

Басараба завуче ашов у рупу испод леша. Другом руком ухвати га за одело. Направи покушај да извуче леш са подизањем ашова као једнокраке полуге. Одело са Аврамескуовог тела исклизну из Басарабиних руку. Басараба опсова. Поново га ухвати чвршће. Г

Жура и Молдошан изибђоше из кукуруза. Жура је сео на. земљу а Молдошан је обухватио једну стабљику кукуру“ за и повраћао гурајући повремено прст до гркљана.

|“

Мртав је овај човек.“ Моллошан а а „Јеси ли поравнаог РА Нисан тебе чекао“. и ажено ће Ба ." ма пад асараба је на леђима носио врећу са мртвацем. : " У Журу није погледао. . ~ ОА, ошану. ~ „Узео Зар је Жура знао да Басараба не а погледа. Молдошан узе са зем ан Кир — "Ишли су журно, поред пруге. ВА ал ит бе ишли ги Жура скоро поскакујући од журое ишла па су Молдоша!: ерет са рамена на

1 штао т испред Басарабе. А он је прече Преко неба су прола-

! « 1 ос и уста. у раме. Обојица су зачепили н | езничкој станици ви-

зили тмурни облаци. Само се на же» дела чкиљава светлост. -

„Боли ме, шапну за себе ЈАНЕ знам како ћу сутра погледати људима

о и = ако да сретнем 5 његову ћерку, не смем ник Ма а је зашто, али је осећао

„Зашто»“ Упита Жура. за ВА а похотну, неодољиву жељу да нешто каже. 4 Бич Јесда 2 је сопствени глас који је ослушкивао и осел г ) боју. је промукао и тих. пали За а Пара м ово учинио, Кажу људи да онај ко јелан пут убије не може више да спава. Лик И – паоа а пред очи. Додуше, ја га нисам уоно... та, н рујеш...

Да бог да...“ Жура је само потврђивао.

дошан, ово све. Ја не. у лице. Ону Флору,

“

Био је сасвим исцрпљен и

мрзео је себе због поласка са њима. А зни бе ' · ом себ е савес ах је Лу неким тешким теретом себе и свој ти и ел СИР хватао Од високе Басарабине прилике што се за њим котр љала хропћући и дишући тешко. аи А Молдошан је стално говорио. „Невесело је сре: Ја сам научио на радост и весеље. Додуше, смрт У сав није забрињавала. Сматрао сам седе потпуно МеотН 4 им а сала ми се нешто стегло око срца па се све плап ји да ће ме неко клепити по врату иза леђа.“ Он је налазио утеху

у разговору.

Био је густ мрак. шли су пругу и увалу поред

Једва су се назирале прилике. Пребагрењем окруженог коњског гробља. Стигли су до свеже ископане рупе. Басара. тешко спусти врећу. Кроз мрак, одмах поред. рупе, жупкасто је светлела длака угинуле краве са све четири ноте подигнуте у“ вис. Ноге су јој биле укочене. Давно је угинула па се охладила и укочила. Басараба истресе Аврамескуа из вреће, узе канту и поли га по читавом телу петролеумом. Ашовом га догура до ивице јаме и као да је тренутак размишљао нагло се одлучи пи гурну га даље од себе. Тело се тромо, са тупим ударом о свеже ископану земљу свали на дно јаме. Молдошан се опет измаче и поче да повраћа. Хркао је и пуштао дубоке уздахе. А Жура се стиснутих усана и прекрштених руку на стомаку устезао да не приђе Басараби, отме му ашов, лупи га по глави и стропошта га у јаму. Басараба обиђе земљу извађену из јаме и ашовом удари краву. „Хладна је“ рече, „морамо јој поломити ноте.“ Почеле су суво крцкати кости крављих ногу у ломљењу. Жура више не издржа. Из стомака му се подиже талас незадовољства, обли га хладним знојем и он тромо пође ка Басараби. · „Доста, пригушено изусти, „шта то значи Управо кад хтеде да заобиђе свеже ископану јаму из земље га запахну смрад. Наслони се на један танки багрем и не осети да му се у руку забола бодља. Топла крв му се низ руку поче смузати у рукав. Наслоњен на Сагрем повраћао је и тупо гледао Басарабу који је касапски ударао по крављим ногама. Прскало је месо на све стране ударајући их по лицу. Молдошана кад удари као да га стровали шрап-

2

нел. Он узе у обе шаке земљу и поче се њоме трљати по лицу. Жура хтеде да ишчупа парче образа, оно место на коме осети удар хладног љигавог меса. Басараба поново обиђе земљу и извади из џепа шибицу. Кресну палидрвце и пусти га у јаму. Шибица засветле, обасја за тренутак лик старог Аврамескуа. Било је то лице изнакажено, крваво. Отворена уста пуна земље и широм отворени капци. Жура је, онако наслоњеног образа на земљу, за тај тренутак уздрхтао и стресао се.

„Бути, будало! Ржеш као Ђаво. Јеси ли полудео2“ Продера се Басараба на Молдошана који је отхукивао.

„Не, нисам. Само сам мислио да ћу излудети ако не урликнем као курјак.“

„Баци земљу!“ Просикта Жура и показа на јаму. „Баци! Доста је већ“. П

Басараба прође поред њега и нестаде у мраку. Онда се зачу његово стењање и измрцварсно тело краве сруши се у јаму. Зацврчаше њене длаке, али ватра нагло утихну. Басараба снажним замасима поче бацати земљу на њу. Земља је била растресита и свежа. Са сваким ударом по телу краве Жура би се тргао и пролазили би га врући таласи. Истегнуо је руке. Запуцкеташе кости и зглобови. Пошао је нагло преко пруге па кроз удолицу завио сокацима према својој кући, Гуши га мрак и косе се две интимности преко гробова а он је тако немоћан. Стоји и жели рећи истину људима о себи и својим размишљањима, о Револуцији. А не може. Руке су. широке, кошчате шаке са задебљаним зглобовима жељне да приме у загрљај. Отубеност га хвата и мрзи себе у тој ноћи што је постала тако грешна и наводи га да падне у мрак, Он је тако изгубљен, безнадежно посрнуо у кал сопствених мрежа.

Наслони се на зид испред куће и поче аупати главом о цигле. Оштра ивица расече му кожу на челу и опет потече крв. Смузала се сада крв низ лице и допрла је већ до угла усана. Одједном је схватио смисао догађаја на коњском гробљу.

Басараба га увлачи у злочин.

Била је топла мемљива ноћ, ноћ која . неће никада, · тако се чинило, престати. Село је једно ведико гнездо, а људи у њима уморне птице које су заспале после дугог лета. Једино се он батрга, пара мрак и хоће да пипне кљуном трачак светлости. Дуж читавог села пружила се ноћ, Басараба јој је барјактар. Једва отвори капију и уђе у двори- | ште, Уморно се свали на клупу и гласно зарида.