Književne novine

ЕСЕЈ

ЗАПИС 0

ЊЕГОШЕВОЈ ЛИРИЦИ

Рајко Шеровић

КАД ГОВОРИМО о Његошевим лирским остварењима, онда нам се одмах, на почетку наметне пјесма „Ноћ скупља вијека" не тога што би била успјелија од осталих Његошевих сочињенија ове врсте, већ због своје

теме која је била н остала основно ткиво сваке лирике, Његош је лирик у

4 у појединим фрагментима „Горског вијенца", „Шћепана о ора „Туче микрокозма" И )

» али се његови лирс нуци из ових дјела уливају у пиреку етен свеобухватну слику свијета, подређени су широј композицији и монументалнијем захвату Само на моменте, како је то с правом уочено, проваљивала је из аутора „Горског вијенца" неооузданија лирска бујица, емотивна ексллозија, више као моменат предаха од наративне тутњаве догађаја, екскурзија, интермецо, међунгра... '

Опсједнут озбиљношћу задатка, гранднозкошћу теме, монументалношћу сопствене визије, Његош је остављао недовршене лирске исповијести, свјестан да никад не говори у своје име, да оно „из главе је цијела народа" мора да одзвучи као несвјесна порука муза старогрчком пјевачу, да кроз њега. протичу свјетови маого шири од личних, да је пјесник изаораник, „твар најближа божеству“ и да он открива смртнима свеукупност „мирова" н међусобне везе међу свјетлошћу далеких звијезда. Мада је могао познавати Бајрона, Шелија и Китса, а посебно Пушкина, Његош. никада није могао усвојити теорију романтизма по којој је поезија прије свега. излив сопствене душе, надмоћ субјекта, патња која је, прво и прије свега лична, да би тек дубином личног допрла до универзалности. Други дио романтизма: ослободилачке идеје, буђење националне свијести, окретање богатом извору усмене књижевности могао му је знатно више прирасти за срце. Поезија романтизма и свих неоромантизама до данас сачињена од индивидуалног бунта, сукоба пјесника као јединке са многобројним лицима свјетова није у тако суженом облику могла за собом повући Његоша и ако је овај пјесник био дубоко свјестан своје личне надмоћи над околином, трагичне изузетности и обиљежене судбине. Један богати лирски дар вјероватно је морао да буде сасјечен у коријену.

Правог одушка нагомиланој тензији емоција која не би излазила из оног непрецизног оквира кога називамо чистом лириком — Ње-

гош је повремено давао у амбициознијим ли--

терарним творевинама које нијесу дозвољава“ ле лирску стихију, фрагментарност емоције, ризичну и непоновљиву потку непосредног доживљаја који је лични тренутак и лична суд“ бина. Тамо гдје је пок;

ље упадао у конвенционалне токове експреснје, спутан. нечим што је било изван њега и чије често несаломљиве зидове није могао да поруши. Пјесник који је онако прометејски порушно све до тада познате родове, врсте, типове и жанрове, који је створио ми еп и драму,

и симфонију У исти мах, није успио или није“ |

желио да се изрази у ужим лирским формама пако му аутентични лирски ' тренуци нијесу били страни, Истина, основну стваралачку енергију Његош је трошио и потрошио у својим „већим" дјелима, у покушају _ стварања једне синтетичке слике свијета и црногорског народа у њему. Али ни тамо гдје је у преда“ сима покушавао. да остави иза себе лирске трагове, у ужем значењу ријечи, очигледно је уз апстраховање мноштва фрагмената који су допирали до њему својственог мисаоног усијања, пловио линијом која је лежала у доњем слоју његових стваралачких могућности, Пјепидлачко је питање зашто Његош није бло -више лирик, зашто се остварио у равни која припада епском духу, као што би било филистарско питање зашто је Шекспир написао „Отела" а не „Божанствену комедију •

У прилог форми „Горског вијенца", „Шћепана Малог“ и „луче микрокозма иде све оно што је Његош могао затећи као дно свог насљеђа. Народна епска поезија, мит о пропа“ сти и поновном усиренућу државе, историјски тренутак бременит ослободилачким борбама и ослободилачким _надама мн, коначно, улога владара у једном, надасве, херојском и у по мах тамном времену — усмјерили су грего“ шев геније правцем којим се вјероватно једино и могао кретати. Уосталом, Његош је природом талента, улогом коју је у кратком животу обављао могао да се пореди само КА „дивовима", да слиједи једино њихов Ур м јер. Сигурно да су му били ближи АИ спир, Есхил, Софокле, Данте, ЕТЕ Ра Пиндара, или решимо Шелија. јан сц „Борис Годунов“ морао му је Мај Кеа свих љубавних стихова које је и Ма вучна родоначелник руске лирике и руске

литературе. . Постоји још један разлог пи

ј и оста -

„Горског вијенца и облика 2 редуслој ва одвукао од 6 ј ј | вање богатог и више вајпогоднијих за изража а

; ; вог индивидуума. лојног пјеснико које није имало слуха за

живио времену у лирско. у људима који су презирали личну | колективној еуфорији јуна-

патњу и живјели У У) љЕ пне и акције, У времену које је призвавало

1 колективни отаџбински само громк ријеч и | идеал. у таквим оквирима те МИ

! 1 иједн % ! лосрдни критерији вр! [ Пн " су, на начин како је По ЛИ Бој вода Драшко, до непостојања "и Ба њ друге свјетове и друкчије цивилизације.

ги] осјетљивијем Његошу није ништа дру: па Пало осим да се приклони и Ета раз, да у оквиру постојеће Ковденш А пије која несумњиво није живјела зе 5 дјело које превазилази ефемерности спохе. па. тамо гдје Његову ме Пик могућности над интелектуалних " пари ос његових земљака, она се не тај па сар хову скалу вриједности. мо Друга је ствар „народске" концепције свијета Дру Ин колико Његош умије да осјети

пје

авао да само фиксира · | једно стање, један на изглед тренутни згнуснути емоционални набој, често је и мимо своје во-. :|

верзално у трошном праху сопствена епохе, чиме се то кроз лавиринте једног Времена долази до будућности, Овај пјесник је једини од великих у свијету створио дјело у коме се на два три мјеста узгред и стидљиво помиње љу-“ бав, она „магическа" страст коју је, ако је вјеровати документима и свједоцима, сам пје сник не једном осјетио. . Тешко је у „класичној Црној Гори ма ко, а посебно Његош, јер стоји на челу „племена", могао имати права на лични живот, тешко да је ико могао бити друкчији. Ли у антици, ренесанси, а и касније елеменат личног није био под страшнијом присмотром, Ако би се у тадашњој Црној Гори појавила личност која би, по својој природи припадала другим оновременим свјетовима, била би брзо екскомуницирана, Вријеме је тражило строго одрећени квалитет, селекција била сувише ригорозна, И Његош, снагом владичанске митре ко ју је носио, чак помало ирационалним ауторитетом династије Петровића, репутацијом храброг и мудрог човјека — сигурно никад није помислио да би могао разбити овај неписани канон, од кога се, вјероватно, и сам прибојавао, Она два бојажљива фрагмента о љепоти жене који су му се отели испод пера у „Горском вијенцу“, не само што не може да каже у првом лицу, него се не усуђује да сличне ријечи стави у уста ма ког од Црногораца. Љубав Вука Мандушића пројектована је као сан, по ријечима кнежева шерета, као неразумна тлапња, опасна по Мандушићев друштвени углед. Кад говори о Турцима пјесника наравно ништа не обавезује, па због тога ласаж о хуријама посједује сву силину оријенталне сензуалности, за чију је помало морбидну љепоту сам Његош, судећи по неким другим изворима, имао довољно слуха. Одијељен од жене мисијом коју је морао да оба-

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ — ПОРТРЕТ ЈОСИТА ТОМИНЦА (ДЕТАЉ)

вља, неумољивим кодексом не само религиозних догми, јер би их вјероватно порушио, Његош је у манастирској тишини, у усамљеним шетњама и тренуцима поноћних узбуђења, како је то суптилно запазила Исидора Секулић, морао осјећати глад за женом, тако рафиновану емоцију да је она просто вапила за изразом. |

Али само једном, мако нигдје себе не помиње, наслућујемо да је о љубави говорио у првом лицу. То је у пјесми „Ноћ скупља вијека", Феноменално — један велики свјетски пјесник, један једини пут говори о љубави У своје име. И, одмах да кажемо, не тако да би то била његова лабудова пјесма. Ту су сви елементи који пјесму овакве тематске оријентације чине необичном, особеном, снажном: и плотско и рафиновано, тјелесна неодољивост и ирационална сила у исти мах, али све је опет нечим стијешњено и угрожено. Као да је извршено извјесно насиље над почетном емоцијом. Нешто помало тешко и тамно толико оптерећује пјесму да имамо утисак да ће јој загушити дисање, Можда је настала у једном даху, али се стиче утисак да се пјесник овдје сувише мучио, да се рвао са некаквим силама којима само снажна поетска индивидуалност може одољети. То је · била драма Његошеве лирике, можда Регошевог бића, а ту лежи и једна од одгонетки вашто готово у читавом деветнаестом вијеку у Црној Гори практично нема лирике.

Не усуђујући се да одмах, »тп тедав гез« пусти на вољу страственој слици и чулној визији, да отпочне да развија клупко доживљаа у пуном интензитету, Његош ствара фабулу, експлицира вријеме, лоцира радњу, хвата залет из далека као да слиједи грађа за читав један еп. Једноставно оправдава оно што ће доћи, као Да на каснији садржај Владика и творац „Горског вијенца" нема права. Као да жели да каже да му се слична визија могла јавити само у изузетној, надстварној омами чула, јер се природа постарала да га довољно

о ТЕСН

зачара и опије, а затим увуче у неку игру у којој »гаНо« слаби, а чула се отимају из до тада чврсто контролисаних активности. Слично оправдање тражи се и у језику. Сав изражајни апарат сувише је мутан за Његошеву познату јасноћу и бриткост, за племеннту једноставност његове а ике метричке ковине. Почиње сувише компликованим шеснаестерцем, више ученим него природним, и труди се да одмах на почетку сугерира да се ради о „умНОМ" им „високом“ предмету који мора анга-

. жовати све читаочеве интелектуалне силе, Нај-

бољи, најблиставији мисаони тренуци у „Гор. ском вијенцу“ и „Лучи микрокозма" изражени су много једноставније. ИМ прве ријечи: „Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече", Ето одмах лу на, док у „Горском вијенцу“, у сличној ситуацији када пјесник не говори у првом лицу долазе много једноставније ријечи: „Чело јој је љепше од мјесеца". Затим та и за Шегошево доба сувише књишка именица прелест, кад поуздано знамо да Шегошу није било тешко да овдје пронађе много животнији синоним,

Упркос неодољивој чулности која час јаче, а час слабије избија из пјесме, Грегош се труди да јој да једну ванземаљску, високопарву и трансценденталну димензију, да све подигне до предјела у коме се не може јасно распознати основни повод и коријен доживљаја. Тако снабдјевена једном претешком симболиком, и сувише реторским орнатом, натруњена „словенизмима", који су у тренугку настајања пјесме дефинитивно ишчезавали из књижевне употребе „Ноћ скупља вијека" остаје непрестано у сукобу између једне подсвје-

"сне пјесникове намјере и плотске садржине,

час у животној матици, а час у области строго дистанциране медитације коју би могли назвати похвалом љубави. Ову пјесму није писао духовник, али је свештеник, узет у шнрем значењу ријечи, у њој сувише присутан. Или да будемо тачнији у пјесми се јасно осјећа Његошев страх од сувише чулне експликације, То је можда негдје у зачетку, несвјесно морала бити безгрешна, или мање гремшна љубавна пјесма, али је пјесник у њој и поред свих оптерећења био јачи.

Предмет пјеснаковог дивљења: _ Жена и њена љепота нијесу ни једном названи пра» вим именом, Жена је први пут вила, други пут прелесница, затим дивотница, Све арсенал књишки, ислужених ријечи којима ни |Бегошев контекст не може: удахнути љепоту. Дакле, пјесник овдје робује истим конвенцијама које је тако успјешно срушио у својим најбољим дјелима, М честе реминисценције на античке појмове; Аврора, Феб, Атина — књишка поређења ове врсте, оптерећују пјесму и одвлаче читаочеве асоцијације од основне психолошке линије доживљаја, Намјерна екстатичност тона, високопарни шеснаестерац са двије цезуре — све то асоцира на Лукијана Мушицког и Стерију, иако ова двојица никада нијесу успјели да досегну силину Његошеве слике.

Међутим, у стиховима као што су „Тренућ ми је сваки сахат — моје време сад не иде; силе су ми на опазу, очи бјеже свуд да виде", или: „Сњежана јој прса кругла, а стрепају светим пламом“... Или још успјелији примјер: „Зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе", Његош изненадно одбацује начин псеудокласичарске. експресије и' доспијева _ до дна земаљског доживљаја љубави, до најтјеје ЧУЛНОСТИ 1: 5 Ва

А у лира иу мал Реса; иџак, у већем дијелу стихова, да ли

„Но,

због недостатка праве ријечи коју би могао

срести у народу или усменој поезији, или можда „због жеље да намјерно замути прави предмет пјесме и остави читаоца у недоуми-

ци, или због тежње да се оправда за тако. . невитешку и профану тему — пјесник повре-

мено одлази у сувише књишки тон, оптерећен старим нефункционалним језиком: „Шјелителни балсам свети — најмирисни аромати". Но и поред свог класичарског и славјанског језичког труња, поред вјероватно скривене жеље да напише пјесму која би била химна љубави, а истовремено држала равнотежу са личношћу владике, владара и мудраца, поред Његошеве намјере да тјелесно у љубави заогрне превисоким љубавним патосом и ученим декором, да читаву тему дигне до метафизичких висина, до једне сфере у којој царује виша мисао, „Ноћ скупља вијека" остаје једна од најинтересантнијих љубавних пјесама насталих на српскохрватском језику. Она представља Његошев најсмјелији покушај осослобађања од стега сувише једносмјерне средине и једносмјерног времена, залет из вла-

| · дичанске одоре у свијет без личних ограниче· ња, одјек Његошеве: намучене душе која је

за једно елементарно људско осјећање морала да тражи заобилазне путеве, Пјесних, очигледно, није могао почети оваквом пјесмом свој стваралачки пут, јер би сигурно био згажен и ућуткан на самом почетку, али је у укупној оркестрацији свог дјела могао у једном тренутку себи да дозволи толики луксуз и да се позабави сличном темом, Читалац оваквој пјесми коју је потписао вјероватно _ највећи пјесник витештва у модерној свјетској историји сада прилази друкчије, у крајњем случају један слични „пад“ могао му је опростити и Црногорац-савременик, Ипак, Владика У своме обимном дјелу никад није био тако близу великом искушењу да „опали шамар“ својој епоси, да је изазове и да јој се наруга. Али су „супротни вјетрови" били прејаки за његове слабе силе,

Тако је драма Његоша лирског пјесника овдје истовремено кулминирала пи била завршена, јер је пјесник доспио, за своју епоху, до највише тачке самоослобођења. Даљи рушилачки покушај водио би у таму потпуне изолације, која би у очима савременика обезвриједила његова остала дјела и онемогућила му историјску и државничку мисију.

Тешко да можемо у цјелокупној историји свјетске литературе наћи аутора коме су окол ности за стварање тако мало ишле на руку, Који је свакодневно морао да рјешава најпрозанчније задатке од разграничавања међа. мирења племена до дуге и исцрпљујуће преписке са малим и великим везирима, малим и великим силама. Уз све то долазили су владичанска митра, непрестани сукоби са Турпи“ ма, ауторитет династије, глад у народу, нензвјесна будућност и стално надмудривање са Русима, Аустријом, босанским и скадарским пашама, Томе опет треба додати страшну кон венцноналност средине. непостојање писане л! терарне традиције. Од свега тога Његош је сувише отео за литературу, па је само тај пол виг раван највећем дјелу. Пред овим феноменом сваки аналитички приступ Његошевој ли чности и дјелу завршава тамо гдје је и почео. Даље слиједи простор неразјашњиве тајне.

Милорад Црњанин . ~

Затробне

песме

МОЛИТВА

Броге, брже, нама се жури,

на другој обали звезде зелене, извади нам новчић из уста

и реци нешто за душе изгубљене!

Ти имаш, сенку и себе,

а ми смо само сен. сени, О, реци, реци нешто, реци: ви нисте изгубљени.

Чујемо песме снених жена.

Сени се наше разводњавају. Страх нас: оне чекају тамо,

а њихови нас гласови рањавају.

Ми се давимо... ми се давимо,

срећа што нису ту наша тела.

Вода је жута. Пси лају.

Између две обале сена се наша разапела.

СПРОВОД

И не наведи нас во искушеније.

Већ су смислили коме ће даривати наше кошуље коме ће поклонити наше успомене.

Већ су смислили ко ће љубити наше жене ко ће љубити наше мужеве.

Целивају нас у чело љубе нам руке и запевају.

А све су смислили...

О не наведи нас во искушеније па да устанемо.

ПРЕДЕО

Из овог предела бета нема.

Најзад су поверовали у наше речи призавају нас да им их омет говоримо...

То чудно жутило

то чудно жутило.

Жуте воде жуте нам куће походе. Жутило из нас никако да оде.

А волели смо бело.

Најзад су поверовали у наш одлазак у наше путовање. , И као да су се помирили.

Обећавају доћи ће нам. И ништа више. Ништа.

РИНГИШПИЛ

Последњи пут сањао сам никад виђено море “ и на њему као брод мој рингиштил.

Жена ми одтонетала снове

а ја сам рекао:

Чуо сам и смех

али га не видгх.

Детеле су неке птице " око ринзишпила све разигранијег.

Жена ми одгонетала снове и слутила неко брзо путовање због гласа што ће сутра доћи.

Све сам јој рекао

ал не рекох јој:

Одлетео сам у море. |

ДЕВОЈКА СА ЦРВЕНИМ СУНЦОБРАНОМ

Кас да сам пошла у шетњу пи као да ће се расиветати то црвено сунце над главом ми.

Треба само да померим руке да га дотакнем тихо и“ да се осмехнем;

И биће све као пре...

Ал

нешто

нешто иде по телу

нешто назриза моје груди.

А. као да сам пошла у шетњу и као да ће се расиветати то црвено сунцг над главом ми.

МОЈА ДРАГА НА ОБЛАКУ СПИ

Куда то путујемо моја немоћи, предивна моја мушка туго2

Чуј како мирише бело! Дуго

ћемо пловити, а снаге нећемо смоћи да померимо руке, ил отворимо очи, и заплачемо.

А ти мирно, спиш,

и сниш,

децу што нас слуте, у небесима, кроз грање.

Никако да те пробуди смех сина који мокри у наше побање.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ = 7