Književne novine

ЈУБИЛЕЈИ

ХОБРИША ЦЕСАРИЋ

ПЕСНИК ТИХИХ М НЕЖНИХ СТРАСТИ

Поводом седамдесете годишњице истакнутог хрватског песника

Читава уметност је игра с хаосом; она му се све опасније приближава и отима од њета све шире сферс душе, Ако у историји уметности постоји неки напредак, он се састоји у сталном порасту тих од хаоса отетих области.,,

Арнолд Хаузер

ТЕМАТСКИ ОКВИР лирике Добрише Цесарића је разноврстан и сложен: социјалне, супротности и немири, загледаност у тајне природе, љубавне реминисценције, болови п туге на велеградском плочнику, суморни градски пејзажи и др. У њеним језгрима битише човек и епоха бурна у својим ужасима и заносна у својим лепотама, Цесарић уме да стихом дирне људско дно, да покрене људску душу и да измами последњу кап радости или туге. Контрасти су заправо начин његовога доживљавања света, могућност да докучи тајне и да их уздигне до јасних запажања и идеја. Његова је лирика израз жара једне живе п свеже иепосредности, која није интелектуалистички ограничена, већ је у својој искрености отворена за готово све људске доживљаје. Цесарић је сетан м тих песник који се буни и тугује у својој усамљености и тишини; он је велика самоникла песничка личност која у миру, спокојству и невиним радостима налази смисао живота. Истина, ом поси у себи п љуте кавге пи лелеке, али им не подлеже, већ је окренут сунцу и пепрекидно озарен њиме; носи у себи људски мрак, али кроз живот иде светао и благ.

Цесарић, наравно, има своје властите симболе помоћу којих суочава супротности, открива слутње пи немире, наговештава тишину и мир, изражава различита расположења. Кад читамо његову поезију, имамо утисак да.у глаухом добу дапа или ноћи гледамо тихог сањара како заљудљен у природу лута од јавке до јавке и од варке до варке. Али, то није сањар чији се снови исирпљују у самодоживљавању, то је песник који у сваком детаљу из природе види човеково присуство и осећа жудњу да пронађе извор из кога кључају снага трајања и светлост која га испуњава. _ Ипак, Цесарић је свестан да оно није бесконачно, да се тај недоглед ипак негде свршава, да су настанак и нестајање густ и неразмрсиви сплет који чини замршени круг живота,

Целим својим поетским делом Цесарић је заронио у размишљања о смислу човекова живота. Он је веровао да у животу има много пукотина по да све што постоји у њему није на дохвату људске руке, али човек се ипак упиње да докучи тајне ко-

_је трепте око њега, Вођен екставом духа и сукобљаван с многобројним педаћама

живота, Цесарић је већ давио пустио лпрски врисак у свет и непрекидно лута за његовом јеком:

Ја хоћу свјетла! Сунца, које злати Све чет се такне. Ја топлине хоћу И обзорја, мој друже непознати.

(„Пјесма мртвог пјесника")

У том смислу његова поезија означава тратање за људском срећом, каткад одбеглом с младошћу, а каткад притушеном вртлозима времена:

А што сам хтиор Дићи се до славе. А сад ми свака мисб рану дира. Од рана идем оборенг главе.

(„Прије четврт стољећа")

Цесарићева је поезија кондензовала прошла искуства у пуном њиховом светлу и мраку, и тугу за нечим чега није било а могло га је бити. Има у њој мирне снаге и отмености, истанчане сензибилности 1 несумњивог лирског шарма. Кроз екстатична преживљавања живота песник сугерише моћ и снагу човекову да понире У дубину свега што га окружује п узбуђује. По тим особинама Цесавић је песник тихих и нежних страсти. То је, такође, песник чијој песми, чини се, увек претходи музички доживљај. Он пе може ла питие песму док се израз у њему толико ме избистри да се осети функција сваког вокала. Отуда Песарић дубоко осећа значење речи као основног срелства за казивање поетских дожипљаја. Уопште, њего. ва лирска фразеологија је пуна инветшије и он сваку реч дубоко доживљава, како с њене појмовне, тако и са акустичке стране; јер само потпуно доживљавање речи, каже Цесарић, по пзванредна иптимност с њом омогућује уметничко ангасжовање у језику... ,

Уколико више лалази у тајне човека и трироде, утолико Шесарићева поезија постаје у осећањима и расположењима тананија и све се више претвара у шумове и звуке, у суптилно зрачење, а затим у дубоко медитирање. Кроз њу се човек предаје присном разговору са собом, помавља у себи радости пи туге, љубави и торчине, сусреће се с лститвеством и млахоћу, тледа себе зрелог, слути своју старост, ужива у раскоши природе, налази сатоворника ми пријатеља, поверава своје мале тајне н тако, подсвесно, открива поезију У свему што постоји пошто кроз њу добија моћ топора: у камењу, лишћу, дрвећу, путевима, градовима, споменицима. железничким трачниџама и затонима који по њима клизе, Све је у тој поезији добило виши смисао, све се преображава и — очовечује. Заправо, то је само један облик песникове жудње ла све што постоји на овоме спету пума људске функције, и зато је Песарић стаки предмет, сваку

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 7

појаву и све што је додирнула његова мисао оживљавао поезијом:

Прољетна киша није као друге. Прољетна киша растапа туге. Велике, свијетле, несхватљиве уму Радости има у њеноме шуму.

Када ромиња и шушти по лишћу, Заљубљеници — како се стишћу! Смију се очи, сриа се младе. Прољетна киша залијева. наде.

(„Прољетна, киша")

У таквим тренуцима његова лирика тори од унутрашњег немира, обликујући тајпу магију и — како је писао Јуре Каптелан — чудо које се не да поновити, чудо које дочарава слику једног посебног света. У том свету огледају се стремљења савременог човека који живи у непрекидној дилеми: има ли или нема смисла трагати за неким новим смислом кад је овај у којем трајемо толико поремећен2

ХОБРИША ЦЕСАРИЋ

Поетски смисао живота Цесарић види т предавању ин остваривању једног вишег и салржајнијег животног квалитета:

(0, сада схваћам свијетли осмијенеба! Тајанствен говор дрвећа и трава

У складу је с куцајима срца —

И понад свију снова та је јава.

(„Љубавно предвечерје")

Често је констатовано да је Цесарићева лирика, с једне стране, лирика инспи"рисана градом и градским — пејзажима. Песник осећа било и снагу свога града, његов раст и бујање, а са њим и бујање живота уопште, јер то је раст непресушне људске енергије. Међутим, ма другој страни, та лирика града зна да буде суморна и болна, јер излази из панораме града и улази у живот човека, у његове унутрашње односе и осећања. Ту ова лирика постаје драматична, јер кад песник сиће на асфалт и умеша се међу људе, он више не види његове урбанизоване симетрије и пејзаже, већ ослушкује било њиховог мукотрпног живота на велеградском плочнику, живи с њиховим патњама и неспоразумима, отискује се низ неплегледне путеве којима лутају њихове болне и сањиве душе, Дртим речима, п пакао живота нашао је места у тој лтрипи: Живе су их гонили и гњели, Ножем су их распарали мртве — | Ти, што жртве за живота бјеху, Осташе п послије смрти жртве.

„Мртвачница. најбједнијих")

Цесарић је подједнако сугестиван — и кад говори о суптилиим чарима природе и о невидљивим силама које човека вуку у драму им катастрофу, Гледано с те стране, и он би, као Тин Ујевић, могао рећи да у себи има емотивних муња, јер су н његове визије живота страствене ни муљевите, напросто понекад пеку својом емојивном снатом и жаром а драма. Он непосредно говори свој доживљај целовито — и КАА се одушевљава и кад се згража над »удском судбином, кад се суочава са оним што чини човека срећним, као и с оним што га сатире, мрви, што убија у њему мисли по осећања, што га претвара 'у олупину, Носећи се, дакле, с проблемима живота храбро и без прелрасуда, он види оно ттто јесте и исказује то врло интензивно: као трагику ни јадање, али и као морање да се траје баш тако како се траје. Овај нас песник непрестано сукобљава са оним што јесмо и са оним што бисмо хтели бити, А између тих двеју категорија видимо човека често со. цијално угроженог и хласно пониженог, Зјапе из његове „Баладе из предвечерја тешки болови и дрхте у њој црне слутње — живот је толико неизвестан да човек постаје трагично неситуран у њему. Цесарић је апсурд живога довео до, осећата језе: жута шкиљава светлост у за баченој улици предграђа великога града, неколико цигли и мрак, мрак, мрак, а људи се. као сенке, клате, ломе и губе у том мртвом пејзажу;

Десимир Благојевић

Варке недотода

ВЕЧЕРЊА ИЗМАГЛИЦА И АУЧОНОШЕ

Ноћи у пале жижак бољке: злоћи шаљу сен и стазе; . ивиле јадом богомољке, бају, слазе на твоје богазе, мају сјају да та не погазе, — миле стазе што се плазе, -- стазе, стазе што пролазе...

Тренут | смео ма пут дићи, Свенут шапну: ићи, ићи... ои каменуј сузу да не пече“ — црв ти рече; крв претече... Спи на срцу скоротеме, — скоро вече

скоротече... Душе немаш; ни кап реци! Руше куле немој деци, — 308 ти јавља руком плахом, — сева земљом, туче страхом, — снева с неба, прети прахом:; лов узрујан баш за дахом, • ~ но за двхом, — ки за прахом.,. Теку реке, реке зрачне; пеку огњем, огњу мрачне; ћути. сањан, сам сени с веком: пути

нису једном реком, · — једмом реком, — с једним веком...

Тио збори вал што носи, — био онај што не коси. „.. Спасу жижак, спасу треном, гласу тајном мртвом семом, — мрклом семом, затретеном ...

... Стани, сени: трагом самим дани сузу кад је смамим, — крај Е пред зору според јавља, = знај да иврчак то понавља, 3 = итд понавља домет јавља...

Скину камен што мавали, сину шапну: мали, мали... Род да нађе трагом тавним: ход му да је путем давмим, — лодом давним, — ходом травним...

... И лије на углу метролејска 6 лампа

Свјетлост црвенкастожуту

На дебело блато крај старога плота

И двије, три цигле на путу.

И увијек иста сиротиња уре

У њезину свјетлост из мрака,

И с лицем ма којем су обично бриге

Преће је у пар корака.

(„Балада из предграђа")

Цесарић с болом доживљава социјални раскол, а удес сиротиње прати та и узпемирава као симбол рашчовечавања. Зато су његове визије живота проткане сазнањем о егзистенцији пуној зебње. Њетова. лирика је и лирика крика, коју симболишу страх, пораз по револт, лирика згуснутог, торког људског бола, који се достојанствено подноси и који-се може чути само у тихом пи дубоко замишљеном песниковом монологу, Очито је, међутим, ла је Цесарић, потресен сумрачним сликама из живота, пастојао не само да каже свој немир, своје узбуђење и згражане, гећ по да потражи могућности како ла превлада зло, како да пробуди у људима потребе п неопходност | хуманијих односа, Из тих п таквих осећања пропзапао је Цесарићев лирски крик који Је бачен у свет, лута п тражи своју бесконачну јеку, | односно дубљи и трајнији љулеки смисао. ЈЕ

ма у овим песниковим настојањима чарстине и одважности да се снажно олупђе суровостима житота. Али је у Цесарићевој поезији развијена п мисао да свако свој бол треба у себи да сатре. Ту до пунога изражаја долази емотивна п мисаона комилекесност његове поезије; њене осцилације од лепршавих радости

до гротескних мо потресних визија моказу-,

ју да су у бићу овота песника трмсутни

Ноћи, ноћи сродне бољке: злоћи, злоћи богомољке...

Зар смеломе на пут поћи Бар ти самуј од поноћи: ти каменуј сузу што потече, спи на срцу — ране лече, = ме опече и протече,..

Трне

жижак док га 2а3е: црне

тихој, црме слазе.

Зар баш стижу давне бољке2

зар баш. гмижу богомољке ... 2

Трне жижа док га газе:

црне тихој, црне слазе,

— добро вечс, скоротече!...

ЈУТАРЊА ИЗМАГЛИЦА И ЧЕЖЊА

3 Кад бејах силан ил. сурван у прах, ја море земљи, земљу мору звах;

кад прељубница зора расточи блуд,

ил мачем Сунце рани њену груд,

ил окуми ме древне чуме ноћ, —

ја морам мору, мору поћ..,

Док сејах чемер, од скитње губих дах, ја мдре земљи, земљу мору звах; кад скамени ме камом камен-род, ја клецах мору, земљи спремих 700; кад затравни ми очи огња. моћ, ја морам мору, мору поћ...

. И макар мрва, макар цвет, ја тетурах се земљом клет:

кад добох, добох као сем,

па теби дпет, теби трем,

а земљом копним, земљом мрем, па снова мору шанух: ја сам њен,

Док круних сузе баш на кам, ја сањах торко Сунце, Сунцу, плам: мине ли век, разјарен ето дух, ја Земљу грому, земљи Сунце чух, :.. И ту где паде тутањ, паде тром, ту да је наш. стари, стари дом: букне ли зора, окуми л ме ноћ, ја морам мору, мору поћ,..

. .„Минуше зоре, не оклевета. ме поћ, па ако сине нове муње з0в, смореној глави зар древни кров — : ја морам мору, мору поћ... Кад бејах дробан или сушта моћ, пелином тових глад, а љуто басах, минух мови трад: — ја морам мору, мору поћ.

И сјате ли се таме, буде ли пад, ил челом охол у панор, охол у ад, љубав разјари, разјари ноћ: ја морам мору, мору поћ, ти мору, а он земљи гре, с дланом на срцу, а он с кликом мре...

. Ти ниси зора. мукла, ниси пелен-моћ; ја морам мору, мору поћ...

И дати мору, земљи дати дах

(зар да си дробан, развејан у прахр зар писи дуб, зар ниси гладна ноћ): .

— ја морам мору, мору поћ...

(Из необјављене књиге „Добродошлица")

сви слојеви егзистенције и да с подједнаким узбуђењем, болом или узнесењем реагује на сваки животни ток. Таква су осећања најсажетије и са изузетном лирском ватром исказана у песмама „Мртвачница најбједнијих", „Повратак" и „Срце", Ове су песме различите тематски, другачије по надахнућу, разноврсне и у структури, али им је визија ппак јединствена: у њима се увек тражи пут из хаоса и изобличују узроци друштвених или етичких поремећаја, У овим (и не само овим) песмама има продорне снаге којом човек треба да брани и учвршћује — позитивне стране у својој егзистенцији:

Но вријеме се креће, но вријеме се креће

Ко сунце у кругу, И носи нам опет вно што је било: И радост и тугу. И синут ће очи, наћи ће се руке, А срца се дићи И слијепи за стоме бившега живота Њима ћемо ићи.

(„Повратак“)

Само велики песници могу да у наш мали живот уткивају велике покрете, да у оном што је било чедно и безазлено 1олако и с осећањем горчине откривају захуктале токове немира и неспокоја п тако многа животна чуда преображавају у једно јединствено чудо, из кога сав живо почиње, а смрт се потискује, У кругу таквих песника место је и Аобрише Цесарића, јер његова лирика чежње за излазом из стања човека недостојних вишеструко показује колико је овај месник искрено желео да живот не буде патопљен само јадом, како та је често видео, пето и неуништивом, тихом и достојанственом радошћу.

Миливоје Марковић