Književne novine

АНКЕТА

„КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

(ТАРА И НОВА КРИТИЋА о

Трајноет п обнављање искустава књижевне критике

На крају анкете о старој и новој критици, у којој је учествовало двадесет критичара. из Београда, Загреба, Новог Сада, Љубљане, Сарајева, Скопља и Титограда, осећам потребу да и ја кажем шта о том односу мислим, Пошто је илузорно "покушавати да се извуче неки резиме из низа одгТОВОра, од којих је сваки био специфичан, оно што ћу ја рећи неће бити никакав закључак анкете, већ један нови, последњи по времену објављивања, индивидуални став о том питању, 1

М низу многих наших закашњења у домену културе, једно је н „нова“ критика, јер прошло је ни мање ни више него шездесет и две године како је (1900) Џоса Елајас Спингари први пут одржао предавање о новој критици и тридесет једна тодина како је (1941) Џон Кроу Ренсом паписао књигу под истим именом, А код нас се тек недавно повела реч о нашој новој критици и о нашим новим критичарима, О новој критици се, истина, још много товори у Француској, али је и тамо она започела своју егзистенцију још Одмах након другог светског рата, Стога бисмо данас, на основу искустава англосаксонске и француске „нове критике“, руских формалиста, чешких структуралиста, па и немачких и италијанских стилистичара, већ могли да донесемо закључке о доприносима-и слабостима свих оних струјања која иду или могу да иду под заједничким именом „нова критика“ м да утврдимо до које мере је она успела да порекне м потисне начела „старе“ критике као сувишна и непотребна, А на тај начин ћемо и прелиминарно оценити могућности и свентуалне домете наше „нове" критике, |

Свестан сам, међутим, да је до тих закључака тешко доћи из више разлога, Један од првих је овакако чињеница да је појам нове критике врло неодређен и да обухвата многе критичаре, чак и у једној јединој земљи као што је Француска, који исповедају врло различита схватања, Па ипак, постоји нешто што их мање или више међусобно спаја и, истовремено, одваја од старих критичара, Рејмон Пикар, који је у књижици „Нова критика или нова обмана“ бранио „стару“ критику, указао је на неке синониме којима се у Француској означавају и једна и друга, „Нова“ критика је критика интерпретације или идеолошка критика, а „стара“ критика се исто тако назива универзитетском и позитивистичком критиком или чак (по Гиставу Лансону) лансонизмом. Тешко је, међутим, у тим називима наслутити шта, у ствари, представљају и једна и друга,

Нова критика је, пре свега, побуна против неких старих, освештаних метода или, тачније, приступа књижевним делима, који се једном речју, обично, крсте као позитивизам. Насупрот старој критици која је претежно неговала спољашњи приступ књижевности, испитујући све могуће околности које условљавају стварање књижевних дела, нова критика се залаже за унутрашње испитивање, односно анализирање онога што се тиче његове специфичности, Док су стари критичари настојали да У својим критичким разматрањима обухвате све што спада у делокруг утицаја на дело п утицаја дела на околину, нови критичари се готово једино брину за анализу самога дела, а првенствено онога што чини његову суштину, У вези с тим стари критичари су (да се послужимо терминологијом нових критичара, посебно Бајота) дело посматрали дијахронично, наиме историјски, док нови критичари књижевна дела анализирају синхронично, без обзира на временску, историјску димензију, И, најзад, стара критика је била делатност људи дубоко уверених да се дело може протумачити и објаснити до његових најдубљих слојева, па, на основу тога, и прецизпо утврдити његова вредност, док нову критику пишу људи који сматрају да критичари треба да настављају писање дела у једном од праваца које је зацртао писац, односно да та дарађују и употпуњују, а не да га оцењују,

У вези с тим стоји теорија о вишесмислености књижевног дела, коју налазимо код Виљема. Емпсона и Ајвора Армстронга Ричардса. По њој, дело нема само један смисао, који критичар може открити као његов једини и прави смисао, већ је вишесмислено, тако да сваки критичар може наставити и развити једну од линија којима се оно ствара, М књизи „Критика и истина“ Ролан Барт, одговарајући на критику Пикара, истиче да је „симболички језик коме припадају књижевна дела по структури плурални језик, чији је законик такве врсте да свака реч (свако дело), њиме рођено, има много значења“ и да стога сваки критичар може једном делу да да само једно од многих значења које оно има, те критика, према томе, није ништа друго него субјективно, систематизовано и култивисано „дубоко читање“, пбрифраза, настављање метафора дела,

„ново расцветавање симбола које чине де-

ла“, интерпретација итд, (Узгред, буди речено, о критичкој интерпретацији писали су немачки теоретичари Шпицер и Кајзер, једна група енглеских критичара. 06– јављује своје расправе у едицији „Инсерпретације“, коју мређује Џон Вејн, а н један наш млађи критичар је недавно објавио књигу под истим насловом, )

Те личне интерпретације, међутим, никако не значе интерпретације у оном смисалу У којем су их давали стари импресионистички критичари, Стари импресионисти су се ослањали само на своје личне, не-

КЊИЛЕВНЕНОВИНЕ 8

посредне утиске, док се нови импресионисти ослањају на неке научне или филозофске ставове: структуралисти на лингвистику ишли, тачније, семиотику, представници тематске критике на историју идеја, представници „психокритике“ (Шајрл. Морон) на психоанализу, представници филозофске критике на марксизам, феноменологију или егзистенцијализам итд, И-. ако је нова критика једна нова врста импресионизма, тај импресионизам није напван, већ је учен, доследан, систематичан, Проповедајући „дубоко читање", он, у ствари, проповеда читање по једном систему. Наравно, то систематско читање није исувише строго и допушта критичарима да у своје критичке написе уносе елементе своје личне једначине, стилске и језичке егзибиције и чак помало екстраваганције, што и љутог Бартовог критичара Пикара наводи да призна да у његовој књизи о Расину има „извесног поетског шарма“, мако му замера да је „пронашао један идеолошки импресионизам који је догматске суштине“,

Та догматска суштина нове критике је, штавише, исто тако позитивистичка као што је била позитивистичка и Тенова, Бринетјерова или Лансонова критика, Оно што није успело многим критичарима. крајем прошлог п почетком овог века: да превазиђу дилему коју је Јован Скерлић именовао као супротност догматске и импресионистичке критике, превазишли су

дица — нису биле запажене, Сужавањем ви. дика јасније се види, мада мало искривљено, јер смо се дуго навикавали да књижевне проблеме гледамо са дистанце која нам је омогућавала шире поље виђења, Међутим, књижевно дело је настало из многих околности које, да бисмо та колико-толико схватили, морамо узети у обзир: и проучити их заједно с њим, како бисмо и њега боље разумели, Нема непомирљиве супротности између „суштиме“ књижевног дела и онога што га условљава и нова критика. је умногоме једнострана зато што одбацује помоћ биографских и историјских података,

Претерано и неоправдано поверење критике у биографију и историју се више пута показало као неосновано, па чак и погрешно, али то још није доказ да све чињенице из живота писца и епохе треба занемарити као сувишне и непотребне, У реферату који је 1966, тодине прочитао на симпозијуму критичара у Серизи-ла-Салу под насловом „Читање текстова и историја идеја" Жак Роже је с правом рекао: „Радо ћу се сложити с тим да је предмет критичаревог интересовања једно дело а не један човек, и да, ако му је човек потребан, онда то може бити само писац, а не можда кукавни јунак неке сиве биографије, Међутим, зар човеку и писцу ништа није заједничког Зар снови и опсесије које откривамо у делу нису припадали једном живом човеку2“ Има, наравно, писаца чија је духовна биопрафија невидљива са спољашње стране, као што је случај са Расином, Русоом, Малармеом, Валеријем, али, с друге стране, зар се може схватити дело Волтера, Бајрона, Хемингвеја или Малроа без доброг познавања околности у којима су се они ангажовали свим својим бићем, не само духовно него и физички Колико год биографизам

СТРУКТУРЕ СУ СВУДА ПРИСУТНЕ, АЛИ ИЗА ЊИХ СТОЈИ НЕКО ИЛИ НЕШТО ШТО их СТВАРА АОЈА ГИБСОН: „БЕЗИМЕНА СТРУКТУРА" ;

нови критичари, Да би се, на пример, разумела _ Бринетјерова теорија еволуције књижевних родова читалац његових критика није морао да познаје Дарвиново учење о еволуцији живог света, али за разумевање критичара-структуралиста неопходно је познавање семиотике у много већој мери нето што је то обично случај чак и са већином високо образованих читалаца, (С друге стране, пак, нови критичари врло слободно третирају и интерпретирају књижевна дела која анализирају. Мако се ту и тамо истиче како је за нову критику битно да је то једна стручна критика и да се њена суштина своди на једну методолотију (што је сасвим тачно), критичар, пре свега, мора бити личност, јер метода сама по себи не чини критику, Срећна је околност што свако уметничко дело пружа. мното могућности за различите интерпретације, што разним личностима које се ослањају чак на једне исте или сличне методе омогућавају врло различите интерпретације, То је, уосталом, оно што и чини критику критиком а ис науком о књижевности, Иако највише сцијентистички у новој критици, чак и структурализам омогућава. врло велики број интерпретација, које, у крајњој инстанцији, зависе од критичареве личности, јер структуре на које критичар обраћа пажњу никако нису нешто што је сасвим јасно одређено, М свом есеју „Структурализам и књижевна критика“ Жерар Женет добро примећује: „Структуре нису ни издалека предмети на које наилазимо; то су системи латентних односа, више замишљених него опажених, које расуђивање тради док их подваја, те покаткад долази у опасност да их измисли верујући да их открива“, А та чињеница доводи до уверења да је, у крајњој инстанцији, књижевно дело добрим делом, творевина самог критичара, који је у њему видео нешто што постоји само као могућност, Исто тако, овај догматски или, можда боље, сцијентистички импресионизам (ова синтагма је, наравно, парадоксална, али у њеној парадоксалности је добрим делом мовина нове критике) своди се на агностицизам, који, с друге стране, омогућава прихватање било каквог филозофског или идеолошког уверења, Није ли, на. пример, Барт кокетовао са марксизмом у „Нултом степену писања“ и „Митологијама“, као што је, с друге стране, Лисјен Голдман као марксиста заступао „тенетички структурализам"2

Нова критика је, међутим, усредеређивањем погледа па само књижевно дело, открила у њему многе особине које раније— док је поглед критичара, био разбијен на посматрање многобројних елемената не само дела већ и свега онога што је то дело условљавало мли било. његова после-.

био погрешан, занемаривање биографских података лишава нас драгоцених чињеница за боље пи потпуније осветљавање књижевних дела многих писаца,

С друге стране, књижевно дело је тешко схватљиво ако се не узму у обзири историјске чињенице о епохама у којима писци живе и стварају, Историјски дух је мање приметан, мање личан и мање специфичан, али је присутан чак и у ономе што је у делу индивидуално, јер се кроз уметникову личност преломио и тек тако у делу показао, У ономе што зовемо књижевни стил или правац, као н у појму књижевног рода или врсте такође можемо открити историјску боју, која се непрекидно мења, али је увек присутна, Стога су многи представници нове критике морали да напусте ортодоксност својих теорија п да признају активно дејство историјских фактора: неки. руски формалисти признали су да је за објашњење стваралаштва појединих писаца неопходан појам миљеа (Јуриј Тињанов) или појам класе (Борис Ејхенбаум), док је амерички „нови критичар“ Клиент Брукс у другом издању своје књиге „За разумевање посзије“ усвојио историјску средину као неопходан оквир за разумевање дела једног писца,

Како је онда могућно да се нова критика. сматра једино могућим или најбољим критичким приступом књижевном делуг Књижевно дело је окуп свих елемената које импликује појам човека, А у човеку, чак и кад се сав посветио стварању књижевног дела и, као Маларме, сматрао да све постоји зато да би се завршило У Књизи, не постоје само естетски елементи него и мното неестетских, Умерени формалист Виктор Жирмунски је у својој књизи „Питања теорије књижевности“ тачно запазио: „Присуство ванестетских задатака у процесу стварања сувише се лако потврђује изјавама самих песника им сведочанствима савременика“, Одбацујући. да товори о свему што се тиче човека, почев од његовог изгледа до његових филозофских погледа и од уметничке традиције до друштвених покрета његовог времепа, критика неоправдано сужава свој предмет, Свеједно одакле ће се поћи, али се у критици књижевног дела мора прећи читав универзум присутан у њему, било да се пође од фонеме у формалној анализи дела, или од визије света која се одражава у њему, То је задатак који најуспешније испуњава критика коју називам интегрална критика и којој свесно инклинирам, настојећи да у погледу на дело једног писца увек пређем читав круг од анализе његовог погледа на свет до анализе структуре његовог дела (В, „Прсте неверног Томе“, Београд, издање „Нолита“, 1965).

Сви велики критичари су били инте-

_ традисти; (С, Џонсон, Сент-=Бев, Бјелински,

Де Санктис, Тете, Брандес, Шалда, СкерАХћ шта, спајајући извесну теорију или систем са својим мање или више тачним импресијама, Способни да гледају велике целине, читаве историјске епохе или чак и читаву историју књижевности свог народа (и не само њега), они су, наравно, мање пажње поклањали минуциозној анализи текста, Чини се да нису имади времена и стрпљења да у току свог живота направе само једну или две монографије и релативно мали број појединачних анализа књижевних дела, јер су хитали синтезама, Из историјске перспективе се не види ситан вез појединих књижевних дела или појединих писаца, Код њих, међутим, ништа није било хипертрофирано, као што је код „нових“ критичара увеличан поглед на дело до те мере да често изгледа да је настало ех то. Апализа структура књижевних дела, била је присутна и у њиховим синтезама, али, наравно, не тако детаљна као код нових критичара и утопљена у низ других, биографских, историјских, стилских анализа и разматрања, Нова критика, дакле, није нова по томе што је открила ново поље критичких анализа, већ по томе што је један од предмета старих критичких разматрања прогласила јединим и тиме омогућила да се на њему откривају финесе које су раније остајале невидљиве, Код нас је Скерлић све донедавно био критички идол, коме су сви увек тежили, мада та нико никада није достигао, Свако је писао критичке приказе, тежио писању монографија и сањао о стварању историје националне књижевности, Данас неки наши млађи критичари више не теже Скерлићу, него Елиоту, Шкловском, Башелару, Барту или Морону, Скерлићев утицај је помрачен, али тиме, међутим, није нестала потреба. за једним таквим напором какав је Скерлић м своје време учинио, на нивоу садашњих знања. Не негирајући занимљивост, виспреност и духовитост анализа које налазимо у радовима неких наших мла. ђих „нових“ критичара морамо да признамо да има много послова које критика треба да обавља а којима се они, мтлавном, не баве: дуготрајније приказивање нових књига, анализа читавих разнородних опуса појединих писаца, писање монографија и синтетичких радова о појединим епохама или о националној књижевности уопште,

Нова критика се У англосаксонским земљама највише бави дидактичким пословима, а у Француској п код нас анализама појединих књижевних остварења или стваралаштва неког писца у једном једином роду. Велики део критичког посла, дакле, остаје необрађен, Стога се у Француској не само непрекидно прештампгава Лансонова „Историја француске књижевности“ него се Пол Тифро прихватио да, поштујући како Лансонову методу тако пш његово техничко презентирање материјала, напише њену делимичну исправку и допуну за године 1850—1950, која се инкорпорира у дело први пут објављено још 1894. године, Слична је ситуација и са Скерлићевом „Историјом новије српске књижевности“, с тим што се нико није сетно да је допуњује. Мако се структуралисти бране од примедби да занемарују историјски аспект књижевног феномена, тешко је замислити историју књижевности писану са структуралистичког гледишта, Било би то, у ствари, презентирање миза анализа различитих структура дела хронолошки поређаних, а не стварни историјски преглед, који мора садржати и анализу _сопијално-културних околности књижевног стваралаштва, Због непогодности метода нове критике да се створе књижевно-критичке синтезе, многи радови ове врсте, мако су у много чему застарели, не престају да важе, Нова критика није успела да се стари, позитивистички подухвати баце у запећак као нешто поткуно превазиђено, Живећи, дакле, упоредо са старом, нова критика није успела да постигне коначну супериорност и неоспорну трајност, Очигледно је, напротив, да су разне методе шове критике, у ствари, само привремено избиле у први план, као што се у историји књижевне критике већ дешавало, Није ли (по Алену Тејту) још стари Лонгин (односно писац расправе „О узвишеном" из 1 века) био „нови критичар“, затим Колриџ, Бен, па и наш Богдан Поповић с „теоријом реда по ред“, коју је од Бена преузео, М као што су након њих дошла нова струјања у критици, тако ће, нема сумње, и после нове критике доћи нова нова критика, која ће, вероватно, бити ближа, старој него новој критици, „Стара“ и „нова“ критика су, у ствари, два пола критике, који су међусобно опречна и чи-

„ји представници полемишу огорчено бра-

пећи свој приступ књижевном делу, али, тледано из историјске персгективе и из целине књижевно-критичке методологије, они су подједнако потребни и код највећих критичара их и налазимо срећно спојене и измирене,

Истаријске релативности и пролазности онога што се сада зове привлачним именом „нова критика“ свестан је и Ролан Барт, који у есеју „Структуралистичка активност“ о својој, структуралистичкој варијанти критике, каже: „И управо зато што је мисао о смисаоности историје у исто време и учествовање у тој смисаоности, структуралном човеку, без сумње, није много стало до трајања: он зна да је м структурализам само један облик света који ће се променити заједно са светом“. Критичка искуства и методе се мењају, али остаје и нешто трајно и непроменљи“ _ во: тежња да се књижевност што потпу. није схвати, Одувек је било критичара који су снагом своје личности м својим великим радом успевали да повежу многе видове анализе књижевног феномена и да на њега гледају готово. истовремено из разних углова, А други су усвајали извесну методу и њоме, колико им је она то омогућавала, посматрали једну, мање или више важпу страну књижевног стварања. Мако су заостајали за првима у свестраности, тешили су се тиме да у домену који су стално држали на оку виде више детаља од њих,

Драган М. Јеремић