Književne novine

поетско У ИСТОРИЈСКИ ТРАЈНОМ

Васко Попа: „УСПРАВБНА ЗЕМЉА“, „Вук Караџић“, Београд, 1972.

ВАСКО ПОЛА

КРОЗ ПОПИНО сложено и слојевито песничко дело — разгранато тако да омогућује знатан Орој дисциплинарних приступа, анализу стваралачког метода, песничког језика, дикције и лексике, али и анааизу значења, идеја и различитих сфера духа којима је песник овладавао — ипак струји један централни ток. Тај ток, чији смо правац кретања и развијања сагледавали у пиклусима „Опседнута ведрина“, „Игре“, „Кост кости“, „Врати ми моје крпице“ и у збирци „Споредно небо“, окру-

жује једну универзалну, временским међа--

ма неограничену ситуацију у коју песник продире све општијим опсервацијама о човековом положају у свету, 0 битним односима којима се тај положај подвргава, о владајућим принципима унутар читавог космоса. Да ли сеу тај централни ток укључује и најновија Попина збирка, да ли, можда, поузданије и-жохерентније формулише идеје и теме које су раније местимично биле назначене или, најзад; она сама собом чини једну од песникових стваралачких дигресија ван некаквих централних токова2 — то су, мислим, питања која ће читалац и поштовалац Попине поезије им сусрету са „Усправном земљом“ прво поставити.

Судећи по пизу њених 'идеја и симбола које знамо из ранијих Попиних књига, по песниковом одавно отпочетом а овде присутном, патриотским подстицајем и патосом интонираном, трагању у оквиру тема које национална традиција ставља на располагање, одговор је садржан у другом питању. Овом збирком песама Попа поставља преда се један голем песнички задатак и делимично та, као да је реч о једном целовитом певању великог епа у настајању, и решава (потпуно решење треба,

„рекло би се, очекивати када буду публи-

коване наредне наговештене збирке, када већ познати циклуси „Вучја земља“ им „Поклоњење хромоме вуку" нађу ужљебљење у већим целинама). „Усправном земљом“ песник ходочасти један део наше традиције и обасипа нас даровима које је са тог пута понео. Као што је у „Споредном небу“ звездознанац казивао летенду о једном небу на коме су се чудне неке игре играле, тако у овој збирци (у увод ним песмама првог и последњег циклуса, „Ходочашћа“ и „Повратак у Београд“) ходочасник открива циљеве свог ходочашћа и његове резултате: он не жели да препу. сти забораву искуство праотаца, он настоји да га одгонетне и, пошто се врати, да га угради у свест о данашњости, Резултате свог песничког испитивања фундаменталдног националног искуства Попа саопштава у циклусима „Ходочашћа“, „Савин извор“, „Косово поље“ и „Беле-кула“ (реч је, дабоме, о националном историјском и

"духовном искуству), а његову везу са да-

нашњим остварује у циклусу „Повратак У Београд“ (тде се испољава занос једнот савременог и модерног патриотског песника, оног песника који је пре скоро две деценије У нашој патриотској поезији извео

праву једну методолошку револуцију).

Схватимо ли, дакле, да је кључни песмиков задатак настојање да на разноролним темељима националног искуства подигне јединствено здање и да поруку о његовој трајности доведе у наше време открићемо и смисао својеврсне његове тео. трафије традиције која обухвата духовна

светилишта од Хиландара до Сентандреје,

његово песничко обраћање просветитељ ском лику Саве Немањића и, најзад, ње тову концентрацију на историјске епохе које симболишу Косово поље и Ћеле-кула. Ходочасник ће се кретати путевима којима га вучје стопе воде (а племе вукова како се по девет векова старом писаном предању српски народ назива — присутно је у његовој свести док ходочасти мана“ стире, опо прати Саву који га поји густим каменим млеком, учествује вођено вучјим пастиром у боју на Косову, носи главу Црног Борђа и лодмлађено се појављује на београдском Врачар пољу), а вратиће се са ходочашћа да сазрело камење из завежљаја овде па тргу раздели (камење, дакако, представља симбол трајања). У питању је, укратко, један релослед духовних вредности и синтеза којима са данашњим, или бар са некима Од њих, треба обезбелити континуитет ,.. Како то Попа чини п шта су, судећи по песмама у „Усправној земљи“, те духовне синтезе

Кала смо рекли да Попа решава свој залагак лелимично ми свакако нисмо имали на уму могућност ла се, због постојећих и познатих извора инспирације на које се песник отворено ослања (колико су познати манастири толико су позната

и историјска зпачења о којима је у овим

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ о

песмама реч), аутохтоност једног уметничког дела мења другим. Попа, сасвим извесно, из ходочашћа светилиштима духа и историје извлачи сопствена песничка значења п сопствене духовне синтезе. Па ипак, због саме природе ове збирке — а она је и својим насловом одређена — треба имати у виду да песме у њој нису, како се то каже, производ чисте песничке имагинације, нити саме собом реализују једну уметничку реалност која поседује и сопствене, собом инаугурисане законитости. Уметничка реалност Попиних песама

у „Усправној земљи“, при свему, коорди- ,

нира своје дејство са већ постојећим духовним и историјским значењима, или, тачније: она их могућностима своје уметничке врсте п снагом самог песника допуњује. Јер, у питању је ипак својеврстан вид обнове родољубиве поезије која се, мојеп5-појеп5, мора ослањати на нешто истинито, на нешто чему верујемо, на шта се подсећамо и што треба да нам служи као пример. Управо на тај начин ми ко муницирамо са изванредним Попиним песмама: својом симболичком снагом п сугестивошћу оне оживљавају саму срж нашег памћења.

Ми, тако, подједнаком пријемчивошћу примамо изванредну, готово две деценије познату песму „Каленић“ (циклус „Ходочашћа“), којом Попа исказује природу трајности камених доказа снаге и виталности који увек могу да нас надахну, и нову песму „Пастирство Светога Саве“ (пиклус „Савин извор“) у којој Сава

Чува бело камено стадо На зеленом обронку

Помаже сваком камену У наслеђеној црвеној пећини Да се породи

Поји жедне вукове Густим каменим млеком , Што се у седам дугиних боја прелива

— напајајући, очевидно, вукове свешћу о сопственом идентитету и о разлозима вековног трајања. У нама подједнаком снатом звучи нова песма „Бој на Косову“ (циклус „Косово поље"), у којој Побеснело жедно оружје ! Само се насред поља уједа и остварује динамику перманентног зла, а бојовници се придружују небеском коњанику, вумјем пастиру прелазећи из живо; та у легенду, и позната песма „Ћеле-кула“ (циклус „Беле-кула“) која песнички оживотворује страховито памћење овог народа. Зато, најзад, у нама тако одјекује песма „Теразије“ (циклус „Повратак у Београ де)

Некоме сте трг На грудима белога града

Лево и десно сунце Па вама мере . Своју светлост и своју таму

Продавци облака Душа и зевова На вама робу излажу

Гуотачи ватре играчи по муњи И укротитељи громова На вама показују вештине

Нама сте камени длан На вама читамо црту живота

Никад јој нисмо видели крај

— која, сасвим очито, заједно са осталим песмама тог циклуса, континуитет трајања доводи до наших дана (камени длан) и судбином града који је поприште игара разорних сила а за нас симбол снате !'п обнављања, _ заокружује _ ходочасникову причу о судбини овог народа.

· Желимо ли, напослетку, још једно обележје ове Попине збирке да изнесемо морамо рећи да она, иако је не видимо у пејтралном току Попиног стваралаштва (који смо на основу сопственог разумевања њетовог дела означили) првенствено због природе жанра којем припада, посе дује нити које га с тим везују. Има, нанме, у овој књизи „Песма ћеле-куле“ која нас, на неки начин, враћа времену циклуса „Врати ми моје крпице“ — и смислом сво“ Тим, и језиком којим се развија, и по то ме што је њен субјекат чудо. Као да овом песмом, више но и једном другом, песмом која је израз опирања једној готово ирапионалиој ситуацији, израз опирања доминацији зла које се вечито потврђује, Попа нашу националну судбину, изражену пелтном ове збирке, доводи на праг универзалне истине, на праг једног од битних односа којима се човеков положај подвргава; оп пала и лиже се, он се супротставља И

опстојава. То је смисао дијалектике њего-_ вог постојања и трајата, дух његове витал-

ности. . Боглан А. Поповић

| |

" АПРСКО ПЕВАЊЕ (0) РЕВОЛУЦИЈИ

Драган Колунџија: „ПОГЛЕБЕВО“, ауторово издање, Београд, 1971.

ДРАГАН КОЛУНЏИЈА

СУСРЕТ са књигом песама — „Поглеђево", чији поднаслов гласи „Револуција, изабране и нове песме", специфичне је врсте. Мместо да анализирамо — као што смо уобичајили — степен и профил песниковог продора у нове језичке и тематске просторе, принуђени смо, хтели то или не, да се најпре суочимо са питањем судбине досадашњег песничког стваралаштва Драган Колунџије и места тог стваралаштва у послератној српској литератури. На такав методски пут обавезује нас не само околност да нова књига доноси и већ познате песме и неке нове дакле, одређену врсту сопственог избора — већ и чињеница да се књижевна критика различито и променљиво односила и према појединим збиркама и према овом песништву у целини. .

Овакав приступ обавезује нас да се, укратко, подсетимо тока којим се Колунмија обзнањивао у српској поезији. Прва збирка, „Затвореник у ружи" 1957, донела је оригиналне сеоске мотиве, каквима у новије време нико од даровитијих пес-

'" ника није био нарочито привржен, Крити-

ка је, тада, била скоро јединствена у блатонаклоности према Колунџијиним песма-

на, истичући освежење, које пије било само тематске природе и не само одређена противтежа преокупираности националним но античким мотивима и егзис-

тенцијалним суштинама, него и освежење по сугестивности, животној драматичности и непосредној фигуративности. Наредне књиге песама („Чувари светлости" 1961, „Злато и родитељи" 1965. пи „Која година која звезда" 1969) нису по преокупацијама биле изразитије различите од прве, иако је у њима изостао онај младалачки буколички тон. Колунџија је, разумљиво, настојао да обогати певање и новим, нерустикалним (мотивима, да унесе више дисциплине у стихове склоне _ необузданој распеваности, али су нове песме, скоро редовно, биле нека врста одређивања према атмосфери прве књиге. Оно славље живота, које је песник носио у себи, остало је и даље мерило свих животних стања и расположења, и онда кад се обраћао урбаним инспирацијским изворима, а из присуства те релације — рустикалног пулсирања и хармоније, на једној страни, и замршености градског живота, на другој — рађала су се најпре сетна, а касније и скептична расположења. Не би се могло рећи да је критика ове три књиге неповољно прихватила, али је било уочљиво да Колунџија не потврђује онај првобитни успех. Као да му је помало понестајало снаге да међу новим песничким преокупацијама нађе довољно подстицаја за поетски глас који би зрачио аутентичношћу. А у временском интервалу Од петнаест година, од појаве збирке „Затвореник у ружи" до данас, наша поезија је прихватила многа нова песничка искуства, и у погледу односа према песничком језику и у обиму интелектуалних преокупација.

Прва књига редовно, као сенка, прати писца, и кад није толико карактеристична као она којом је Колунџија ушао у литературу. На основу ње вршимо класификације и вредновања, чак и онда кад се стваралац делимично или у потпуности измени. Истичући ово, желели бисмо да искажемо претпоставку о разлозима који су руководили Драгана Колунџију да на овај начин састави нову књигу, Има се утисак да му је једна од памера била да

покаже тематску вишестра-

директније ност, дајући до знања да он није само 3:интересован за рустикалне мотиве, већ и за оно што је опсесивна преокупација све-

коликог српског песништва, за родољубље. Не бисмо, међутим. смели да се превише поведемо за песниковим ознакама м насловима, јер се може догодити да се суочимо са неким контрадикторним мо ментима. Тумачимо ли песме у „Поглеђеву" искључиво или првенствено као текстове о револуцији могли бисмо доћи до закључка да песник — сем у неколиким изузецима — не успева да досегне универзалнији ниво драматике, нити да суштину револуције сагледа из оригиналних позиција и на општијем плану. А оне песме у којима доминира тема револуције врло су различите по сугестивности; док је у неколико најбољих („Крик", „Буђење") дочарана трагика, слична оној У народним тужбалицама, у другим су преовладале књишке инспирације о стралању и већ добро познате песпичке сате.

Стварање поезије о револуцији пеминовно подразумева одређену врсту објективизације песничког предмета, како би се дочарала универзалност револуционар ног чина. Колунџија је, међутим, превасходно лирски песник, код кога је интимистичка, исповелна нота најдоминантнији слој песме. Њега у овој збирци више од свега окупирају мотиви смрти, страха и сумње, п то на врло субјективном плану, а револуција је, најчешће, оквир који смрти као последњем исходишту и раз решењу даје смисаоност. Ако овако схватимо збирку „Потлеђево" запазићемо да је она, истовремено, по све већем провејавању скептичних нота, логични наставак претходних књига, најдаљи корак на лествипи Колунџијиних антипода љубав-смрт. Напоменимо да најуспелијом сматрамо песму „Тајна једног сна", а да за илустрацију песникове основне преокупапије можемо навести и стихове _ песме „Епитаф" (На једној и на другој обал: има мејОвде сам љубав и хоће да ме убију, | Тамо сам земља и газе ме мили они.), којом се завршава збирка.

Изразито лирски доживљаји света показују се у „Поглеђеву" кроз надмоћ дескриптивне распричаности над језичком диспиплином. У том би се смислу, из да наиње песничке ситуације, морало и строжије судити о видљивој Колунџијиној немарности према песничком језику, о ослањању на произвољне везе између семантичких јединица. Модеран песник, који хоће да новим збиркама п потврди свој реноме и демонстрира резултате пажљивог ослушкивања језичких могућности, не сме превише да се ослања на традиционалне песничке реквизите, па макар они били и од пре само петнаестак година. Он мора да буде врло резервисан према слободном и неодмереном коришћењу тен тивских метафора, једноставних поређења, набрајања, уобичајених спитета, односних реченица, прозодичног ритма и свему друтом што може да звучи познато и недовољно садржајно. Другим речима, треба очекивати да ће Драган Колунџија сложеније доживљавање _ света, најављено овом збирком, у следећим књигама оваплоћивати у још прецизнијој и савршенијој језичкој форми.

Челомир Мирковић

невини нити

Сретен Кушаковић

Бранко

Миљковић

Узалуд је љубиш

Ко зна у којим сад пределима спава Дивљи ловче заљубљен у речи прејаке Крв је твоје бреме

Грло што се стеже ватром би да лечи Слутио си змије и паклене шуме Песмо

Краљевство презрено за песму

О звездани дани и ноћна сунца

Мирослав Лилек '

Човек и цвет

Уморни ратник, Бојшита напуштена. Међу оклопима један цвет расте.

Мирисом

Гавране црне тера. Жедне да напоји, латицом росу скупља.

Безглави коњаник

пут тражи.

Иконе запаљене. 5 Поклекну

освајач моћни.

Изгубљени у времену, човек и цвет сједињени, жале

за пчелом које нема, обореним стаблом дедова, за несталим ратником.

Зорица Маринац

Контрасти

Сва су свитања пуна добре воље јер боље од мене знају шта хоћу.

Веча је опет тајна.

Полазим сваког дана на путовање свеже,

а ноћ досеже до раскршћа ума,

И све је шума.

Без зрака ако зајутрим, минућу путоказе. Подне ће ме обићи,

И. никад стићи.

неки