Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Најпосле Видосаву рече, да спрема Зелёнка, Коња од једека свију, које на стотине држи, Бољег и лепшег и који од виде из горе je бржи. Затим до друга верна, до царице љубе се снђе. Она већ будна беше и прёд њега брижна изиђе. Сузе низ лице рони несрећна с новога para, И моли цара да јој остави једнога брата :и Барем рад заклетве сестри, која на најгоре слути, Да he joj цело племе на Косову том изгинути. „Оца и браћу милу и зетове, све ми одвбдиш. Ти, моје сунце, пред свима на мрачни ми запад одхбдпш. О, како немате душе ви тврди ратоборни људи. Срце je ваше од нада а ледене ваше су груди. Суза и ужаса вапај бедних безпбмоћннх жена Вас не потреса ни једнога часа ни једнога трена. Децу без заштите своје, без очеве деснице моћне Бацате лако вољи судбйне, ненавидне, злоћне. 80 Кано кад покупи мора страховита јадном човёку Оца и матер и децу слатку и брата и секу, Па га к’о суво дрво да чами онамо осйми Зелена гора где беше, коју прогуташе плами: Тако и мени сада за крвави жртвеник рата Отрже ти и оца и последњег премилог брата. Ко he ти чувати дома и Стевана милога сина? Ко he ти нејака Вука извёсти до сиаге и чина? Слатко ти дете Милёву, кад остане јадна сирота. Ко he je младу довёсти до дома и мете живота? уо Најпосле несрећну, јадну више нет свё друге жене, Ко he да брани одё зла и напасти Moryhe мене? Остављаш круну на мени и бригу за земљу и царство. Коме опасност свака грози и грех и митарство. Крушевац безбриге место и станиште cpehe мило, Где се на темељу слоге пьездо родбскупно свило, Крушевац. где се до данас песма разлёгала бајна, Постаће станиште беде и јада и страха очајна. Убаво склониште среЬних опустети xohe ми тужно, Xohe ми постати страшно, до грозе и ужаса нужно, юн Горе нег проклете горе Kaлèлejcкe пустошне стране,

134

Косово vin. Ллзлр и Милица.